На дугом маршу

248

Били су топли дани јула месеца. А маршовало се често од јутра до самога сутона. Дугачка колона возова, обавијених облацима прашине, кретала се лагано… Првих дана неки су стављали мараму на уста, да би се заштитили од прашине што се таложила по лицу, обрвама, трепавицама, па и на тој марамици кроз коју се дисало. Са лица је избијао зној, и блатњави млазеви су цурили низ образе, наједали кожу, а у очима су људи осећали свраб. Било је најзад и смешно држати мараму стално под носом и бранити се од невине напасти, када ће на целу ову масу падати ројеви челика. А таква поза и не пристоји лепо старешини, који треба да командује и својом издржљивошћу да служи као пример војницима. У почетку смо се осећали нелагодно, а потом смо навикли, уверавајући себе да је и прашина једна од ратних невоља, која се мора подносити.

Да се коњи не би много умарали, послуга је ишла пешице поред топова. Заморени журним маршевима, раскопчавали су војници блузе и држали се за штитове топова, да би ма и мало себи олакшали.

У пролазу кроз село народ је износио воду, воће, давао је хлеб, што је све послуга радо прихватала и делила са возарима, који нису могли сјахати. Мотрило се строго да војници не залазе у куће. А било је и таквих. Обично су тад кришом делили шта је ко могао на брзину да дохвати. Такви поступци се нису сматрали као грех, а многи су се и поносили окретношћу својом. А ни сам народ их није осуђивао. Рат је… жељни су војници много којечега, и сељаци су без роптања гледали за њима. „Кад се вратим, платићу ти… чекај ме!“ – добацивали су војници и уз смех истрчавали на пут. Често су се смејали и официри. А некад су опет војници строго кажњавани. Било је то у једном селу покрај Мораве, када је Танасије Првуловић излетео из једне куће са закланом кокошком, па је махао кроз ваздух да би јој после лакше перје почупао. Видела га цела батерија, чак и командир. А по извршеној казни, поднаредник Траило држао му је лекцију као за утеху:

– Добро, украо си. Молим лепо… али буди мајстор да те не види командир. А ти размануо као барјаком. То и бабе умеју. Е, да знаш!… Зато сам ти слатко ударио десет батина.

Кад командант застане да пропусти дивизион, онда је сваки на своме месту. Виде они издалека његовог белца са кусим репом. Водници и вође одељења су тада строгим гласом опомињали: „У запрежнице“… „Средњи, терај левака!“… „Држи одстојање!“… „Не каскај!“ – и увек су погледали испод ока да ли то чује командант. Јер он то тражи. Замерка мора да се стави и кад је све исправно. Али ако командант однекуда изненади, онда би се све сручило на главу водника.

– Окрените се, окрените. Зар не видите да рудни каска… Хоћете да ми упропастите коње – и командант се обрати рудном возару строгим гласом: – Онда ћу тебе, бубо једна, да упрегнем.

Некада су ове замерке биле на своме месту. А много пута је замерао без икаквог повода, тек само да нешто примети. Мислио је ваљда да је командант и својим чином паметнији од свих, а уз то сматрао је да је он на томе месту не да хвали, већ да критикује. И пред овом заједничком опасношћу, официри и војници спријатељили су се на маршу и узајамно обавештавали о наступу командантовом. Његове наредбе су извршаване тога часа, али чим би се удаљио, опет би све ишло као раније.

Са артиљеријом је маршовала и пешадија, некад напоредо, а неки пут смо је сустизали. Запамтио сам тако много лица из појединих пукова. Пао ми је у очи један црвени и дебели пешадијски официр. Био је резервиста. Онако гојазан, са раскопчаном блузом, вечито се хладио и дувао… Неке је чизма убијала, те су рамали и поштапали се. А пешаци натоварени ратном спремом, погнути и опуштених руку, клацкали су лагано, гледајући испод горњих очних капака. Често би добацивали артиљерцима: „Лако је вама“. Било је у тим речима зависти, а помало и нетрпељивости. „Море љубићеш ову цевку!“ – одговарали су артиљерци… „Ах, док је мени пушке, путуј игумане…“ – говорили су мрзовољно пешаци…

А већ дојади и ово марширање. Није се касало, већ смо данима ишли ходом. Моје место било је поред предњег возара на трећем топу. Већ смо се наразговарали. Причао ми је Милојко, предњи возар, како је жењен, има једно дете. Летина је добро понела… Секира га стално дешњак који помало заостаје, те мора чешће бичем да га опомиње… Средњи возар је дремао, а рудни, Крста, тежак и гломазан као „Ексило“ на коме је јахао, непрестано се жалио што није послужилац, те да и он скрене са пута у понеку кућу. А када ја мало поодмакнем, он је онда послужиоцима издавао налоге, и бисаге на његовом седлу биле су као неки магацин трећега топа.

Преда мном се стално котрљала кара другога топа. Онако напуњена разорним гранатама и шрапнелима, крцкала је под теретом и мрвила камење на путу. У почетку је за мене била разонода да посматрам како пршти шљунак и како севне варница са неког већег камена. А неки пут ми чисто лакне када се камен измигољи и остане читав… Мисле људи о свем и свачем.

Повремено заостане потпоручник Александар и почне:

– Ух, замисли!… Јеси ли замислио? – онда пљуцне, превуче руком преко образа и обухвати подбрадак. – Замисли… – Па тек наједном: – Рудни, терај дешњака, животињо једна, шта дремаш! Ах, морам да га шкартирам… Овај, шта хтедох… а – ја! Јеси ли замислио?… Младу, лепу, црномањасту од седамнаест година. Ња! – онда удари коња мамузом и у галопу одјури до свога вода.

А када га видим идући пут да је заостао, ја му издалека викнем како сам замислио добро. Он ми ништа не одговара, већ пође напоредо, мрачан и туробан, а онда тајанственим гласом почне:

– Ето тако размишљам путем… И то је тешка мисао… Гледам овај свет. Све млади људи, у напону живота. И та ми се мисао непрестано врзма по глави. На пример, шта?…

– Да нас врате кући…

– Не… Мислим, како би то дивно било… а – хај, како би то лепо било, да нас сада у Ћуприји сачека две хиљаде девојака и жена и да падне команда: бирај коју хоћеш! – Онда се грохотом насмеја и удари ме по рамену, да ја полетех на врат свог коња. – Је ли, не би се љутио?