Na domaku pogleda i sluha neprijatelja

215

Trebalo je izići iz ove njive na seoski put, ali je prolaz bio rđav, te smo čekali da vozovi izlaze pojedinačno. Za to vreme priđe nam jedan starac, obrastao u bradu i poguren, kao da je uklet.

– Pomaže bog! – i starac se zaustavi da predahne.

– Otkud ti, stari, ovde? – zapita ga podnarednik Trailo.

– Lutam tako ne bi li poginuo. Pa me ni dušman neće… Nego kaži ti meni jedno… Ima li pravde?

– Ima, čiko.

– Dobro… a ima li zakona?

– Ima…

– A ima li Boga?

– Sigurno da ima…

– E, lepo… Sinovi i unuci odoše mi na vojnu, da vas Bog poživi! – i starac se dohvati za kapu. – Švaba mi opljačka kuću i sve odnese… A vi, hristijani, dođoste i pogaziste mi ovu njivu… Pa ko će to da plati?… A?

Vojnici se sakupili i slušaju.

– Švaba će da plati, čiko – upade neko od vojnika.

– Švaba, je l? – stari nakrivi glavu na stranu odakle dopre glas. – Švaba je platio i zaplatio, psi mu koske razneli… A ti Milane Dobriću, lipši sada nad porušenom kućom, ovako star i jadan.

Logika nije dogma, i svako doba ima svoje razloge. Tu se rodio, preko devedeset godina živi i primio je amanet od svojih da čuva kuću i ovu njivu. To je jedina njegova dužnost.
Narednik Milutin, inače učitelj, priđe starcu i dodirnu ga po ramenu:

– Čiko, sve će ti se platiti. Idi kod one gospode gore n neka ti oni dadu napismeno.

Došao je red i na nas. Konji su se morali zaletati da bi izvukli vozove uz jednu kratku, ali tešku uzbrdicu. Na vrhu smo se sačekivali. A kada beše izvučena i poslednja kara, slučajno se okretoh i, među pogaženim i posečenim kukuruzima one njive, ugledah starca kako osta sam, kao neki istruleli panj stoletnoga hrasta.

Zamakosmo preko vrha i pođosmo padinom, ka reci. Pokraj puta bila je koliba i pred njom je ležao mrtav dečak. Zaklali ga. Glava mu zabačena unazad i širok otvor zjapi iz grkljana. Detinje ruke bile su krvave i zgrčene.

Vojnici zastaju užasnuti… Potom ljutito mašu glavom i osvetnički stežu pesnice.

– Ih, ih, ama ni jednoga živoga ne treba ostaviti! – govorili su među sobom.

Silazili smo lagano provlačeći se uskim putem, oivičenim paviti i kupinom. Čelo baterije naglo zastade, te vozari najahaše. Posmatrajući sa visine konja, videlo se kako vojnici nešto sklanjaju s puta. Jedan poslužilac prvoga topa beše zaostao i brisao ruke o travu. Na moje pitanje šta radi, reče da su sklonili jednog našeg mrtvog vojnika, i pokaza mi rukom iza vrzine. Vojnici se provlače da vide, ne bi li ga poznali. Do pre pola časa bio je živ, a sada svi gazimo po njegovoj krvi, kao da je to obična bara.

Odnekud se čulo zapomaganje. Jaukao je ranjenik, koga su četiri pešaka nosila u šatorskom krilu. Po putu se video krvav trag. Sretosmo i grupu ranjenika. Bili su ranjeni ko u glavu ko u ruku. Stavili im privremene zavoje, koji su već počeli da krvave. Ubledeli i paćenička izgleda, zastali su sa strane puta da propuste bateriju. Vojnici našli svoje poznanike i u prolazu čuh jednoga ranjenika gde veli:

– Vala, ako se ko od onih vrati Franji, neka se pofali…

Iz kukuruza iznose mrtvoga vojnika. Ruke leša još su mlitave, glava zabačena unazad, a oko usana sveže masnice krvi.

– Kuda ga nosite? – zapita neko.

– Naredili ni da ih sakupimo i da skinemo državsku spremu! – i, kao vreću, spustiše leš da se odmore.

Iako se smrt keseri gotovo iza svakog žbuna ima ipak nečeg jezivog u ravnodušnom izrazu ovih ljudi… Ili su se možda navikli na pomisao da to isto i njih može snaći, pa je utrnuo svaki osećaj saučešća i samilosti.

Sunce zađe za oblačak i kratka senka prelete preko razbojišta. Onda se zalepi za suprotan breg iskrivljena, raskrečena, kao užasnuta prilika, i zamače nekud iza vrha.

Opet zastadosmo, jer se isprečili neki konjovoci koji sprovode pešačku municiju. Viče komandir da se sklone, i grešne komordžije pritisle konjiće iz sve snage uz vrzinu, da ih ne zakače topovi. Ipak se jedan konj oburva i pade među zapregu, odakle ga jedva izvukoše.

– Ja slavu mu, kolišni je, a naleće kao da je pobesneo! – veli podnarednik Živojin uzjahujući svoga konja.

Žurili smo sada da stignemo ostale. Naiđosmo na poljanu, gde se put rasipa u mnogo izlokanih stazica. Sa ove poljane se silazi pravo u reku, a s one strane su bili njihovi rovovi. A ovu čistinu je trebalo pretrčati i probiti se slabim grudima kroz čitav roj čeličnih zrna… Setih se baš tada kako su, za vreme ovoga juriša, ljudi spokojno sedeli u dalekoj pozadini, ćaskali pred kafanama, dok su ovde molećivo pogledali u nebo, drhtali, strepeli, zatim golim grudima naletali na bajonete i umirali… Izgleda kao da su se mrtvi oslobodili muka. Ali je mučno posmatrati onoga jadnika koga je zrno udarilo u glavu, pa mu pozadi viri parče mozga. Leži jednim obrazom priljubljen za zemlju, jedno oko mu poluotvoreno i vlažno. Još diše i nesvesno pomera ruku.

– Zašto ga ne sklonite? – zapita potporučnik Aleksandar.

Jedan od vojnika mrzovoljno klimnu glavom, pa, vadeći pikavac iz usta, mahnu rukom:

– Neka bar na miru umre…

Koliko li njih leži još po jarugama i njivama. I iznenada mi pade na pamet, šta li je bilo sa onom patrolom. Mučila me je strepnja da ne naiđem na koga od njih, jer su mi njihovi likovi ostali u svesti, te su mi bili bliski. Ali mučno je zagledati, jer su svi mrtvi imali podjednako mučenički izraz, te su naličili jedan na drugoga.

Pregazismo reku. U rovovima su ležale plave bluze na gomilama. Bilo ih je sa polomljenim nogama i otkinutim glavama. Osećao se zadah sveže krvi i teška usparina dizala se iz vlažne zemlje. Neko je ječao među gomilom leševa i naši vojnici izvukoše ranjenika sa prebijenom nogom, da se videla gola kost zglavka. Sa izmučenog lica su kapale suze i ranjenik je sklapao ruke, moleći za milost. Iako je do malopre pucao, ljudi su ga sažaljivo posmatrali i podvezivali nogu da zadrže krv.

Pričekasmo da se zatrpaju rovovi, da bismo mogli preći. Radili su žurno zarobljenici, jer su ih oni i kopali. Za to vreme pešaci pretresaju telećake zarobljenika i vade duvan, kafu, šećer, i trpaju sve u svoje torbe. A po razbojištu se razmileli i Jankulj, i Vučko, i Tanasije… Čak i Krsta vozar zapalio neku lulu i cima guste dimove. Ali mu se nešto ne sviđa, zagleda mrzovoljno lulu, pa je sa nekim preziranjem baci u reku.

Za nama naiđe još jedan pešački puk i oficiri s teškom mukom zadržavaju vojnike da se ne raziđu po rovovima. Poneki su se ipak iskradali, i posle se hvalili novim cokulama. To im je bilo kao neko predovoljstvo, te im se u ovakvim trenucima mnogo štošta gledalo kroz prste… Svi su ti ispadi bili isuviše neznatni prema onome što oni žrtvuju. A posle, nisu već dva dana primili hranu.

Kada smo krenuli, vojnici su plen bratski delili među sobom. Na Tanasiju nove cokule, a na leđima žuti telećak, gde je smestio telefon. Onako šepav i mali, zadimio lulu, stavio ruke u džepove srozanih čakšira, prsi se i zahteva da mu se čak i rudni vozari sklanjaju s puta. A Jankulj našao neki budilnik, pa se vojnici sakupili i zagledaju;

– Gde ga nađe? – pita ga potporučnik Aleksandar, čudeći se.