На домаку погледа и слуха непријатеља

316

Требало је изићи из ове њиве на сеоски пут, али је пролаз био рђав, те смо чекали да возови излазе појединачно. За то време приђе нам један старац, обрастао у браду и погурен, као да је уклет.

– Помаже бог! – и старац се заустави да предахне.

– Откуд ти, стари, овде? – запита га поднаредник Траило.

– Лутам тако не би ли погинуо. Па ме ни душман неће… Него кажи ти мени једно… Има ли правде?

– Има, чико.

– Добро… а има ли закона?

– Има…

– А има ли Бога?

– Сигурно да има…

– Е, лепо… Синови и унуци одоше ми на војну, да вас Бог поживи! – и старац се дохвати за капу. – Шваба ми опљачка кућу и све однесе… А ви, христијани, дођосте и погазисте ми ову њиву… Па ко ће то да плати?… А?

Војници се сакупили и слушају.

– Шваба ће да плати, чико – упаде неко од војника.

– Шваба, је л? – стари накриви главу на страну одакле допре глас. – Шваба је платио и заплатио, пси му коске разнели… А ти Милане Добрићу, липши сада над порушеном кућом, овако стар и јадан.

Логика није догма, и свако доба има своје разлоге. Ту се родио, преко деведесет година живи и примио је аманет од својих да чува кућу и ову њиву. То је једина његова дужност.
Наредник Милутин, иначе учитељ, приђе старцу и додирну га по рамену:

– Чико, све ће ти се платити. Иди код оне господе горе н нека ти они даду написмено.

Дошао је ред и на нас. Коњи су се морали залетати да би извукли возове уз једну кратку, али тешку узбрдицу. На врху смо се сачекивали. А када беше извучена и последња кара, случајно се окретох и, међу погаженим и посеченим кукурузима оне њиве, угледах старца како оста сам, као неки иструлели пањ столетнога храста.

Замакосмо преко врха и пођосмо падином, ка реци. Покрај пута била је колиба и пред њом је лежао мртав дечак. Заклали га. Глава му забачена уназад и широк отвор зјапи из гркљана. Детиње руке биле су крваве и згрчене.

Војници застају ужаснути… Потом љутито машу главом и осветнички стежу песнице.

– Их, их, ама ни једнога живога не треба оставити! – говорили су међу собом.

Силазили смо лагано провлачећи се уским путем, оивиченим павити и купином. Чело батерије нагло застаде, те возари најахаше. Посматрајући са висине коња, видело се како војници нешто склањају с пута. Један послужилац првога топа беше заостао и брисао руке о траву. На моје питање шта ради, рече да су склонили једног нашег мртвог војника, и показа ми руком иза врзине. Војници се провлаче да виде, не би ли га познали. До пре пола часа био је жив, а сада сви газимо по његовој крви, као да је то обична бара.

Однекуд се чуло запомагање. Јаукао је рањеник, кога су четири пешака носила у шаторском крилу. По путу се видео крвав траг. Сретосмо и групу рањеника. Били су рањени ко у главу ко у руку. Ставили им привремене завоје, који су већ почели да крваве. Убледели и паћеничка изгледа, застали су са стране пута да пропусте батерију. Војници нашли своје познанике и у пролазу чух једнога рањеника где вели:

– Вала, ако се ко од оних врати Фрањи, нека се пофали…

Из кукуруза износе мртвога војника. Руке леша још су млитаве, глава забачена уназад, а око усана свеже маснице крви.

– Куда га носите? – запита неко.

– Наредили ни да их сакупимо и да скинемо државску спрему! – и, као врећу, спустише леш да се одморе.

Иако се смрт кесери готово иза сваког жбуна има ипак нечег језивог у равнодушном изразу ових људи… Или су се можда навикли на помисао да то исто и њих може снаћи, па је утрнуо сваки осећај саучешћа и самилости.

Сунце зађе за облачак и кратка сенка прелете преко разбојишта. Онда се залепи за супротан брег искривљена, раскречена, као ужаснута прилика, и замаче некуд иза врха.

Опет застадосмо, јер се испречили неки коњовоци који спроводе пешачку муницију. Виче командир да се склоне, и грешне коморџије притисле коњиће из све снаге уз врзину, да их не закаче топови. Ипак се један коњ обурва и паде међу запрегу, одакле га једва извукоше.

– Ја славу му, колишни је, а налеће као да је побеснео! – вели поднаредник Живојин узјахујући свога коња.

Журили смо сада да стигнемо остале. Наиђосмо на пољану, где се пут расипа у много излоканих стазица. Са ове пољане се силази право у реку, а с оне стране су били њихови ровови. А ову чистину је требало претрчати и пробити се слабим грудима кроз читав рој челичних зрна… Сетих се баш тада како су, за време овога јуриша, људи спокојно седели у далекој позадини, ћаскали пред кафанама, док су овде молећиво погледали у небо, дрхтали, стрепели, затим голим грудима налетали на бајонете и умирали… Изгледа као да су се мртви ослободили мука. Али је мучно посматрати онога јадника кога је зрно ударило у главу, па му позади вири парче мозга. Лежи једним образом приљубљен за земљу, једно око му полуотворено и влажно. Још дише и несвесно помера руку.

– Зашто га не склоните? – запита потпоручник Александар.

Један од војника мрзовољно климну главом, па, вадећи пикавац из уста, махну руком:

– Нека бар на миру умре…

Колико ли њих лежи још по јаругама и њивама. И изненада ми паде на памет, шта ли је било са оном патролом. Мучила ме је стрепња да не наиђем на кога од њих, јер су ми њихови ликови остали у свести, те су ми били блиски. Али мучно је загледати, јер су сви мртви имали подједнако мученички израз, те су наличили један на другога.

Прегазисмо реку. У рововима су лежале плаве блузе на гомилама. Било их је са поломљеним ногама и откинутим главама. Осећао се задах свеже крви и тешка успарина дизала се из влажне земље. Неко је јечао међу гомилом лешева и наши војници извукоше рањеника са пребијеном ногом, да се видела гола кост зглавка. Са измученог лица су капале сузе и рањеник је склапао руке, молећи за милост. Иако је до малопре пуцао, људи су га сажаљиво посматрали и подвезивали ногу да задрже крв.

Причекасмо да се затрпају ровови, да бисмо могли прећи. Радили су журно заробљеници, јер су их они и копали. За то време пешаци претресају телећаке заробљеника и ваде дуван, кафу, шећер, и трпају све у своје торбе. А по разбојишту се размилели и Јанкуљ, и Вучко, и Танасије… Чак и Крста возар запалио неку лулу и цима густе димове. Али му се нешто не свиђа, загледа мрзовољно лулу, па је са неким презирањем баци у реку.

За нама наиђе још један пешачки пук и официри с тешком муком задржавају војнике да се не разиђу по рововима. Понеки су се ипак искрадали, и после се хвалили новим цокулама. То им је било као неко предовољство, те им се у оваквим тренуцима много штошта гледало кроз прсте… Сви су ти испади били исувише незнатни према ономе што они жртвују. А после, нису већ два дана примили храну.

Када смо кренули, војници су плен братски делили међу собом. На Танасију нове цокуле, а на леђима жути телећак, где је сместио телефон. Онако шепав и мали, задимио лулу, ставио руке у џепове срозаних чакшира, прси се и захтева да му се чак и рудни возари склањају с пута. А Јанкуљ нашао неки будилник, па се војници сакупили и загледају;

– Где га нађе? – пита га потпоручник Александар, чудећи се.