„Маларија нас сакупила, маларија разјурила“

486

Растурени по Могленским планинама чамили смо у земуницама, изложени временским непогодама и ударцима непријатељских зрна. Годинама већ, проводимо такав живот. Одвојени од кућа, лишени породичне нежности и пријатности домаћег огњишта, подносили смо исте патње и муке. Ове опште невоље као да су изгладиле све супротности наших нарави, те смо се свикли један на другога, и постали нераздвојни пријатељи. Погледали смо чежњиво попут плавога хоризонта, тамо далеко, далеко, иза кршних гора, сећали се детињства, оживљавали догађаје наше кратке, безбрижне младости, напајали се надама и – гинули.
И док су Французи и Енглези радосно журили својим кућама на „пермисион“, долазећи да се поздраве са нама, ми смо остајали још увек на истоме месту, неми и тужни. Ни куће, ни кућишта…
Или су нас изнурене и малаксале сносили са положаја у болнице, где су се стицали из многих команди и са разних положаја. Заморени већ непрекидним борбама, многи су почели увиђати да им је много угодније на мекој болесничкој постељи него на тврдим даскама, или на голој земљи у влажној земуници. Настала је онда притајена борба између лекара и неких са положаја, који су желели да се њихово боловање што дуже продужи. Многи су прибегавали различитим триковима да би обманули лекаре. Некада су ови гледали кроз прсте, а много пута били су у уверењу да пред собом имају правога болесника.
Енглеску болницу у Вертекопу прозвали су „Хинденбургова линија“. Било је главно да се пробије ова „линија“. А кад се дочепају „Престолонаследникове болнице“ у Солуну, Друге и Шесте француске, онда су се стварале могућности за одлазак на боловање у Француску или Африку, а они лакше болесни упућивани су у реконвалесцентни логор у Водени, на опорављање.
Нашли смо се у реконвалесцентном логору у Водени. Било је доста познаника. А и са онима са којима се нисмо познавали поздрављали смо се срдачно, као да смо давнашњи пријатељи… Заједно смо устајали, заједно ишли у варош, заједно јели и пили.
Било нас је свакојаких…
Капетан Драгиша, омален, плав, шиљатог носа и стиснутих усница, сањарио је стално и размишљао, писао и често нам читао своје саставе. Слушајући нечије излагање, гледао га је право у очи, и нервозно извијао вратом, као да хвата нечије мисли. Иако је некада био националиста, сада је постао огорчен противник рата, који ће, говорио је, ма како се завршио, изменити менталитет целога поколења. То је извесно. Устајао је врло рано, да га аероплани не би затекли у кревету. Кажу, у борби био је врло храбар и присебан. Али фрктање аероплана, ма били и наши, није могао да поднесе. Прича се да је једнога дана замерио једноме официру који је палио цигарету када су летели аероплани. Због тих несрећних аероплана није хтео ни белу блузу да понесе.
Потпоручник Милан, мој друг из пука на почетку рата… Одавно се нисмо видели. Али на њему није било никаквих промена, сем што су му, не знам из којих разлога, наденули име „Кица“. При нашем првом сусрету објашњавао ми је:
– Данас је најглавније бити болестан, да би остао жив. А да се постигне овај животни циљ, треба користити сва могућа средства, како би болест што дуже трајала.
– Грешиш – добаци му потпоручник Брана „Махер“. – Данас је „кунст“ без болести бити болестан.
И зато, када приликом јутарњих посета дође лекар, Брана „Махер“ почне без предаха:
– Господине докторе! Боловао сам у Орану, Тунису, Алжиру, Бизерти, Другој и Шестој француској болници. Шездесет четири пута сам шприцан од маларије, и шездесет и четири кила сам тежак. Прогутао сам три стотине пастила хинина. Боли ме све! – и размахне руком од главе до колена.
Посматрао га Бранко, кога су прозвали „Позитив“, па ће му рећи једно јутро, кад је изишао лекар:
– Бре, мајку му, остави нешто мало и за нас… Ја почнем скромно: те срце, те невралгија, те слезина, те „стомаци“, па ми и поред тога лекари стално забуше по неку болест. А њему све упали.
Лекари су тако закидали Бранку једну болест за другом. Израчунао је он да ће пред истек боловања бити потпуно здрав. Али тада он обично легне, притаји се и намах добије температуру од 40°.
О његовој болести било је ваздан прича. Говорили су једни да он аутосугестијом изазива температуру. И зато када „Позитив“ прилегне, потпоручник Бора, звани „Клинче“, умирује остале и вели:
– Пст… Молим, господо, тишина, Бранко изазива температуру. – Онда му приђе и саветује да поједе главицу пресног купуса и попије литар воде. – Уверавам те, добићеш температуру као да си седео на роштиљу.
– Не пали то свакоме – добацује потпоручник Пера „Ђеврек“. – Ја те послушах једнога дана, па је из мене сукљао „дампф“ као да сам фабрична сирена… Него смокве и коњак. Боже помози! Добио сам фину температуру од тридесет девет са два.
А тај исти Пера „Ђеврек“ имао је дужност да „фарба“ официре који долазе са фронта. Било их је лако познати. Живећи стално у рову са војницима, одвикли су се од разних смицалица позадине, прилазили су људима наивно, и веровали да је све истина што им се говори. А потпоручник „Кица“ објашњавао им је.
Сиромах, од контузије сасвим оглувео – и показивао им Перу „Ђеврека“, који је лежао као укочен на кревету и исколаченим очима посматрао таваницу.
Новодошавши посматра сажаљиво Перу и вели:
– Штета, тако млад!… Боље да је изгубио ногу или руку.
Пера ни да трепне. Остали излазе из павиљона да се не би гласно смејали… „Кица“ приводи новајлију своме кревету, одмах до Периног, да га услужи коњаком. Али тада је обично чашица прљава и он излази да је опере. Пера као да се прене, и обраћа непознатном:
– Друже, из које сте команде?
– Петнаести пук – говори овај мало гласније.
– Како? – и Пера зине, као да хоће боље да чује.
Новајлија повишава глас за октаву:
– Петнаести пук.
– А… пекарски пук…
– Петнаести, петнаести – виче овај да му готово жиле пуцају.
– А, тако. Мило ми је.
Онај се окреће збуњен, хтео би да иде. Али Пера га пита:
– На коме сте положају били?
– Обле Чуке – виче што може јаче.
– А, шупље муке. Знам… Био сам тамо. Лепо је, али може лако и да се заглави.
Новајлија је већ нервозан и погледа нестрпљиво на врата, да види иде ли „Кица“. Он се више и не стара да исправља Перу, јер се већ заморио вичући. А Пера, као да је жељан разговора, наставља:
– Јесте ли рањени?
– Нисам.
– А где?
Завитлавао је тако једнога поручника по кругу логора читав час, да су се сви околни смејали. Наишла је тада болничарка Цица, па мислећи да је поручник глув, почела са њим гласно да разговара. Онда се обратила тихо Пери:
– Ах, што је досадно говорити са глувим људима.

1
2
3
4
5
6
7
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакЦрна река
Следећи чланак„Христос васкресе“