Кајмакчалан

990

Павиљон је био пун до последњег места. Тешки рањеници и маларични болесници лежали су један до другога. Мирис камфора и лизола, са дахом људи и задахом зноја маларичних болесника испуњавали су и онако мучну атмосферу четвртога павиљона. Рањеници су стењали, а маларични, обузети високом температуром, бунцали су.
Сав измучен од ватре, упалих образа и испуцалих усница, придиже се с тешком муком поручник Антић и мутно погледа рањенога друга поред себе.
– Ти си, друже, пребринуо. Чвркнуло те и кажи: хвала богу… А џаба му било овај мој живот. Ако ја целога века треба да се мучим, онда је боље нека ме упуте на фронт да погинем.
Потпоручник Светислав подиже се на лактове и повуче ноге. Затим се наслони на јастук и дохвати кутију са цигаретама. Лупкајући цигаретом о кутију говорио је:
– Мислиш?… А ја бих теби саветовао да направиш комарца од злата, па да га забодеш у машну кад обучеш „цифл“. Мој брајко!…
Смеје се поручник Мишић.
– Сваки мисли „спроћом себе“ – он зевну и протегли се. – Је ли, богати, где те ранише?
– У ногу…
– Де, мајку му, толико знам. Сваки дан те превијају. Него на ком положају?
– А… На Кајмакчалану!
– Кајмакчалан?… Непрестано слушам о том Кајмакчалану. Пуно вас има овде са Кајмакчалана. Гледао сам секцију на којој је фронт моје дивизије, али тога имена нигде нема. Сигурно је негде даље лево.
– То ти је, брајко мој, једна планинчина, којој је и ђаво рекао лаку ноћ. На карти је зову Кајмакчалан. Ми смо је прозвали Капија Слободе, јер смо ту први пут закорачили у нашу земљу. А Бугари су је називали „Борисов Град“, јер су веровали да су положаји на Кајмакчалану неосвојиви… Сад ваљда разумеш?
– Баш ништа.
– Добро, на ком си ти положају?
– На Кожуху…
– Е, тога положаја нема на мојој секцији. Сад не знам како да ти објасним.
Капетан Радојчић слуша објашњење и поче да се смеје.
– Вас двојица можете тако до сутра да се прегањате, и опет на крају да кажете: „Баш ништа!“ Него да вам ја објасним. Ти си, кажеш, био на Кожуху?
– Јест.
– Ти си Тимочанин?
– Тако је!
Он се обрати потпоручнику Светиславу.
– Ти си из Дринске дивизије?
– Не, ја сам био у комитском одреду.
– А… Тако ми кажи. Зато ти и не знаш где је Кожух. Дакле, пази: Кожух је на нашем крајњем десном крилу. Тамо даље држе Енглези… Од Кожуха лево настаје Зборска Коса, затим Кукуруз, па Ветреник… Је ли тако? – обрати се поручник Мишићу.
– Потпуно!
– Е, од Ветреника, још даље налево, пружа се Катунац и Гривица, према којима је Добро Поље. А од Гривице лево је Соко. То ти са Кожуха треба све да видиш…
– Јест.
– А од Сокола настаје даље кајмакчалански масив. Соко се диже као какав бедем и он ти заклања даљи видик.
– Ево, имам карту – упаде потпоручник Светислав, и завуче руку испод јастука.
– Дај овамо – рече капетан Радојчић, узе карту и разапе је на Светислављевим грудима.
– Ево га! – рече Светислав и показа прстом на десни крај карте. – Видиш ли ове урвине? Твој Кожух, „ујка да га вика“.
Сва тројица гледају у карту.
– Видим да је нешто огромно. Али не могу да му ухватим почетак и крај – говорио је поручник Мишић.
– Оно, истина, и ја се тешко сналазим, јер смо дошли по ноћи, а преко дана била је магла.
– Чекајте да вам ја објасним – говорио је капетан Радојчић, и он преклопи карту.
– Откуда ви знате? – пита га потпоручник Светислав.
– Био сам у картографском одељењу Врховне команде, па сам обишао цео фронт. – Дакле, овако – он зажмири. – Замислите Црну реку… Она тече право на север – он опружи руку. – Онда готово под правим углом скреће на исток руком скрену надесно. – Е, у овом углу, који захватају та два њена крака – он рашири прсте и руку неколико пута диже и спусти – налази се кајмакчалански масив. Је ли тако?
Она двојица ћутала су и посматрала га замишљено.
– Дај карту!… Ово је Црна река… Она скреће. А у углу који прави налази се Кајмакчалан. Разуме се, повучен мало уназад.
– Добро, то схватам – каже Мишић. – Него… желео бих да имам представу целог тог масива. Је ли то ћувик, или планинска греда, да бих знао како су они наступили, и око чега су се борили? Карта је замрљана те не видим јасно.
– Оваква је ствар – поче да објашњава капетан Радојчић. – Замислите крст којем је хоризонтална пречага дужа од вертикалне. Тај крст положите водоравно, али тако да је она краћа, вертикална пречага окренута у правцу североистока… Видите: Кајмакчалан је дакле крстасти масив, огроман, разуме се, и тако положен. Е, сад, на месту где се те две пречаге, назовимо их тако, укрштају, управо секу, ту је врх Кајмакчалана, кота… чекајте да видим – он узе карту.
– Двадесет пет, двадесет пет – додаде потпоручник Светислав.
– Јесте… Две хиљаде пет стотина двадесет и пет…
– Запамтио сам добро и, кад се вратим у земљу, тражићу лоз са тим бројем.
Капетан Радојчић је посматрао карту, па ће рећи:
– Јест, тако је!… Сад замислите ону вертикалну пречагу. Ја увек говорим вертикална, а у ствари то је положен масив. На почетку тог масива налази се прва кота хиљаду осам стотина. Ту су такозване Чегањске планине…
– Јаој, запамтио сам их добро – добацује са суседног кревета потпоручник Влајко. – Хтедосмо ту да помремо од жеђи. На целој планини само један изворчић, из којег тече млаз танак као игла. Замало да изгинемо око њега.
Капетан Радојчић настави:
– Иза те коте, а још даље навише, налази се положај Метери Степе. Од овога места пружа се дугачка греда која води право на врх Кајмакчалана. Она, дакле, пресеца хоризонталну пречагу, управо масив… Ту је кота две хиљаде пет стотина двадесет и пет. Кад се пређе највиши врх, онда мало удесно налази се још једна кота, али нешто нижа, две хиљаде пет стотина седамдесет. У продужетку, изван хоризонталног масива, постоје нека сточарска насеља која називају „Влашке Колибе“. Најзад, вертикална пречага се завршава местом званим „Султанија Кулбелери“.
Сад да вам објасним која се места, управо положаји, налазе на хоризонталној пречаги. На крајњем десном крилу је Соко. Овај положај не припада управо кајмакчаланском масиву, али га помињем да би се ухватила веза. Кајмакчалан у ширем смислу настаје тек од Флоке. Од Флоке лево је Кочобеј. Са овога положаја излази се преко превоја на врх Кајмакчалана. Сад прелазимо на леву страну. Одмах на почетном делу левога крака налази се… Чекај… чекај…

1
2
3
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакМаларија
Следећи чланакКапија слободе отворена