„Христос васкресе“

583

Вратио сам се на положај. Наша осматрачница налази се на висини од хиљаду две стотине метара. Са врха ове планине видимо шиљке, ребрасте падине, читаве висоравни. Свакоме од ових места дали смо нарочито име, да бисмо се лакше снашли.
Осматрачница је била као мала тврђава. Кров је од дебелог, изолученог лима. Одозго су набацани џакови испуњени земљом, затим камење, онда опет џакови, а поврх свега шибље, да бисмо се заклонили од погледа непријатељских осматрача. На страни окренутој положајима налазио се узан прорез, колико да прођу цеви перископа. Унутрашњост је била обложена даскама, које смо покрили сликама из разних илустрованих француских часописа.
Одскора, дошао нам је и потпоручник Војин, који се једва опоравио од ране задобивене на Пожарској Коси. Сада не види добро на једно око, а од потреса прсла му и једна бубна опна.
Дира га једнога дана Лука:
– Ти ћеш овде да нас „малеришеш“. Као да привлачиш гранате, сунце ти детиње. Знам… наћи ће нас одмах.
Налазимо се на прагу своје земље. Они врхови планина које гледамо већ толико, пружају се у нашој отаџбини. Друга је ово година како узалуд прижељкујемо да једном већ кренемо. Али ко ће пробити оне бедеме и читаву шуму бодљикавих жица. Планине су разривене саобраћајницама, лагумима, дубоким заклонима. Дурбинима, видимо јасно линију ровова, али тамо се не примећује никакав покрет, као да су људи у земљи покопани.
Разговарамо једнога дана како је ко од нас замишљао раније рат.
– Ја не могу никако да се присетим – вели Војин. – Стварност је толико упечатљива, да је из моје свести истисла ту ранију представу.
– А сећаш се ваљда оних слика на којима је представљен рат између нас и Турака… Стрељачки строј. Командант пука у средини, међу војницима прве линије, на коњу, и руком показује у правцу непријатеља. На суседном брежуљку сви наши ђенерали посматрају битку. Заставник с барјаком у руци полетео је први. Наши су на отвореној пољани, сви живи, а Турци у рову, и сви мртви… Кипислцауф!
Из долине гађа тешка француска батерија, и гранате прелећу изнад наших глава.
– Ух, ала вужди као мечка! – вели ордонанс Груја, који лежи испод земунице.
За брђане војници кажу: кевћу као пси. Рововци грокћу. Пољаци праште. Хаубица грми. По пуцњу знају војници одмах која батерија гађа, а по правцу одакле допире пуцањ пушака, ма то било и у мрклој ноћи, казаће на коме је тачно положају.
Људи су већ преморени од несносног ишчекивања. Русија је закључила мир. Румунија ступила у рат кад смо ми изгубили земљу, и пропала. Што рекао поднаредник Груја: „Налетела као будала на барутану“… Ми се лагано топимо, а попуне ни с које стране. Све што је прешло албанске планине и могло да носи пушку, сатерано је у први борбени ред.
Изгубили смо потпуно појам о времену. А о данима већ нико и не води рачуна. Сви су једнолики и монотони. Испред земунице утабанали смо узану стазу, куда с времена на време исправљамо ноге. Онда заћутимо… Безизразно зуримо у Могленску равницу, утонулу у трептаву јару и густу прашину.
Једнога дана пренули смо се сви, и накренули главе да бисмо боље чули. Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице. Сетили смо се да је данас недеља.
– Па данас је Ускрс! – плесну се Лука рукама.
Али зачудо, како је пријатан тај звук звона. Умиривао је просто нерве. Навикли смо били на топовске пуцње, прасак експлозије, а ови нежни и дрхтави тонови били су одиста необични. Наше груди се шире. Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости. Потпуковник Петар се прекрсти, а у очима му се појавише сузе.
– Нека нам Бог помогне! – рече тихо.
А то исто веле и непријатељски војници. И, призивајући истога Бога, међусобно се кољемо.
Тешка хаубица груну и гранате запараше ваздух. Као да чујемо како од оне стране допире јаук и шкргут. Звоно се више не чује. Утонусмо у крваву свакидашњицу.
Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и прелазе преко планинских врхова. Душа се скупља, а тело грчи. Али, као стокраки одјек, непрестано бруји у нашим душама: докле овако… докле?
Дуго година честитали смо један другом Ускрс, са жељом да следећи дочекамо у миру. Наше су жеље остајале пусте. И сада, као да се снебивамо јер нас ово честитање подсећа као на неку изјаву саучешћа. Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут, Војин је приложио каву, ја шећер.
Одједном је на целом фронту код пешадије завладало затишје, као да су војници прећутно углавили примирје. Хиљадама људи, на обема странама, мислило је данас на великога човека, за кога се прича да се жртвовао за човечанство… Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса. Увек на пољу, у рупчагама, или у земуницама.
Лука је стајао поред дурбина и немарно, више по навици, сагао се да погледа на двоглед. Уозбиљио се наједном. Као да нешто не верује, одмаче се и протрља очи. Потом опет приђе и прстима поче да покреће микрометар за прецизно посматрање. Онда се одмаче и погледа на нас. На његовом лицу огледало се неко изненађење… запрепашћење…
– Шта је оно, људи?!… Брже да видите!
Приђе Војин.
– Пази, богати. Они се рукују!… А-ух!
Дошао је ред и на мене.
На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци. Немају оружја… Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад се измешали…
Дотрча и потпуковник Петар.
Чудна мешавина мисли ковитлала се по нашим главама. Раздрагани смо што су поља оживела, што су непријатељи пружали један другоме руке, о чему већ годинама сањамо. А ипак, нека тешка слутња притискује и страх нас мучи, да нам не подвале. Наместо радости прожима нас нешто мучно.
Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре. Он климну главом и тихо проговори:
– Озбиљна опомена и нама и њима. Треба се једном замислити. Није шала. Четири године траје. Она духовна спона, названа војничким језиком дисциплина, растеже се и осипа као конац.
– Ово је расуло! – завапи Лука.
Телефони су зврјали. Бригада наређује да се сместа отвори артиљеријска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских.
Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва командире.
– Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима. Застрашите их, али не убијајте.

1
2
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланак„Маларија нас сакупила, маларија разјурила“
Следећи чланакОпрошћавајте…