Година хиљаду деветсто тридесет шеста

567

Ауто се с тешком муком пробијао уском улицом поред реке Драгора. Сељаци су закрчили пут својим магарићима, који су били натоварени нарамцима дрва, или џаковима брашна…
Трговци су стајали на вратима својих радњи и дозивали муштерије. Из поткивачница је била јара и одлетале варнице. Чуо се удар чекића о наковањ, или лупа дрвених маљева о лимене кутије. Одрпана и босонога дечурлија врзмала се око пословнога света, и њихови пискави гласови појачавали су вреву варошкога живота… Старинар за тезгом пушио је и посматрао равнодушно сељачки народ, од кога он не види никакве користи. А услужно ће устати кад угледа странца… Познаници из паланке довикивали се преко улице, или свраћали пред кафану чији су столови закрчили половину улице. Шофер је очајно трубио и заустављао ауто. Сељаци млитаво склањали стоку, гледајући мрзовољно и ауто, и шофера, и путнике.
Провлачимо се некако, гледајући са стране да неко дрво не запара кола. Сад идемо живље… У близини сточне пијаце стајемо да би неко склонио бивола, који млитаво прежива насред пута. Неко дете притрча са штапом у руци, који се одбијао од бивољих леђа као трска од камена.
Одмах затим пут скреће на десну страну и ауто убрза. Са леве стране пута указује нам се правилно заобличена зараван, са високом хумком на средини, изнад које је пободен велики крст. А свуда унаоколо правилно поређани крстови, као војници у строју. И поред хуке мотора и брзине којом је ауто јурио, наслућивао се од стране гробља хладан и језив мир.
– Француско гробље – објашњавао је наш пратилац.
Хтели бисмо бар још једним погледом да поздравимо вечно одмориште тих мученика. Али ауто занесе, и пред нашим очима указа се непрегледно поље. Мисли се невољно намећу. Наш пратилац нам са извесном сетом говори:
– И Немци имају овде своје гробље. Сад скоро дошли су из Немачке и наново покопали све своје пале војнике…
– Како су могли да пронађу гробове? – запита мој млади пријатељ.
– То је заиста дивно чудо. На поораној њиви, где не постоји више никакав траг, знали су да одмере тачно место где је сахрањен њихов војник. Па су знали још да су у заједничком гробу сахрањена четири бугарска војника, а онај последњи, према североистоку, немачки је војник. И нигде се нису преварили.
– Вала, иако су нам били противници, такав народ заслужује да живи – размишља мој пријатељ. – А где је гробље наших војника?
– Наших? – као да се чуди вођа. – Цела земља. Планине, јаруге, врзине. Где је ко пао, ту је и сахрањен. Кроз неколико векова размилеће се археолози да истражују те гробове. За данашњу генерацију они не представљају никакву вредност.
Пред нама су се издизали у плаветнилу дана огромни планински масиви. А около нас одисала је са земље лака пара. Поља била засађена. На њивама се налазили читави низови земљорадника у белим, платненим оделима, који су неуморно радили земљу… На ливадама пландовале овце. Понеки пас залетао би се на пут и лајао неуморно, трчећи за колима. Онда би застао и подавијао реп.
– Некада се овде није смела глава помолити… Тамо је свуда био фронт – показивао нам је наш вођа руком планине чије су се изборане контуре све јасније распознавале…
И сама та помисао изазивала је нелагодна осећања, а тек како ли је морала бити ужасна стварност.
Мој млади колега обрати ми се:
– Видите шта расте крај друма: Verbaѕcum flocoѕsum.
Све оне визије далеко су од њега. А и та пирамидална дивизма, са широким, сребрнастобелим листовима, подсећа на усправне, укочене силуете војника.
Ту-ту, ту-ту! – трубио је шофер. Деца су ужурбано трчала и склањала стадо са пута. Када смо им се приближили, овце нагнуше на једну страну. Деца се наслонила на штапове и посматрају нас радознало.
Јуримо преко таласастог земљишта, поред израслих кукуруза, пожњевених њива, или украј макових поља, чије се витке стабљике са чаурама на врху лако њишу. Иза неког вишег таласа земље виде се на извесним одстојањима готово заравњене јаме, обрасле травом. Наш вођа мисли да су на тим местима били некада постављени топови.
– Ја често водим излетнике. Има људи који се тако интересују. И дође ми незгодно… Говорио сам неким надлежним, да би сва та места требало обележити… једним каменом. То би била очигледна историја. Али, шта ћете… пуста политика!
Мој млађи колега, коме су свакако досадиле приче о рату, упаде нервозним гласом:
– Ах, оставите, молим вас… Нашто свет подсећати на грозоте рата!
– Напротив! – додаде вођа. – То бело, исклесано камење служило би као мементо, исто онако као они безбројни крстови расути по целој земљи. Јесте ли ви били у рату?
– Нисам…
– Зато тако и говорите…
– А зар је историја којом се кљукају деца по школама мање крвава, па ипак из ње се нико ничему није поучио?…
– Те још како!… Само вас, господине, и мене, који знамо историју, нико не пита да ли треба објавити рат, или не. Нити се питају они који су дрхтали код тих белих каменова.
Да би ублажио овај разговор, запитао сам за једно село које се налазило испред нас.
– Скочивир… Ту, поред села, тече Црна река.
Изазивам у своме сећању то име и сећам се приче потпоручника Влајка. Ту негде, у близини Скочивира, јест, сећам се, излетели су они из клисуре, прегазили Црну реку, и налетели на Бугаре.
Црна река била је мутна и прљава. Можда су је због тога и назвали „црна“. А на њеној десној обали, налазило се село. Пред једном зиданом чесмом шофер зауставља кола да би налио воде у хладњак мотора. Поред чесме налазило се камено корито, где су сељанке испирале рубље. Сишли смо. Деца се окупише око нас.
– Помаже бог! – ословисмо сељанке.
– Хоћете ли нам дати мало воде?
– Свакоме намернику и путнику је слободно…
Чесма је жуборила. Жене су цедиле воду из рубља које је блештало на сунцу. Онда су ређале увијено рубље у корпе, које су захватале обрамицама и без муке стављале на рамена. Један пас лежао је поред извора и дахтао. А у суседном дворишту врли су жито. Одатле су допирали повици и чуо се шушањ сламе испод коњских копита.
– Е-е-е-еј, нане! – чуо се однекуда отегнути глас.
Извору приђе један младић са тестијом у руци. Стаде иза шофера, чекајући стрпљиво да овај прво наточи. Погледа нас све редом, и његов се поглед заустави најзад на ономе псу, који је мирно лежао.
– Ма’ш! – и саже се да дохвати камен.

1
2
3
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакПреко таласа крви
Следећи чланакЕнгдал Вилијем