Фронт и позадина

487

Заћутали смо. Понудио сам је цигаретом, не бих ли је одобровољио да ми отвори врата. Пушила је мрзовољно. Посматрао сам је сада изблиза, али никако нисам могао ухватити прави израз њенога лица. Оно једно болесно око било је стално отворено, укочено и целом је лицу давало суров изглед. Друго је жмиркало, и непрестано било у покрету. И ма колико се старао да у њој пронађем нечег доброг и нежног, био сам увек под утицајем онога исколаченог ока и искежених зуба, као у неке животиње… Плашио сам се као да ће ми се они зуби свакога часа зарити у кожу.
– Ја сматрам да ми верујете… и допустите да изиђем, па ћу други пут доћи.
– Знам… није потребно. Код ње… како хоћете. – Она извади кључ из недара, диже се и приђе вратима. Али није откључала. Посматрала ме је. – У мојој сте власти… А сад, пољубите ме!
Без размишљања пришао сам, обухватио је главу и пољубио је у косу.
– Ето, да вам докажем…
– Доказ! – гледала ме презриво и махала главом. – А шта ви мислите… ми живимо од ваздуха? – и она климну главом.
– Опростите! – Извукао сам новчаник. Она прими новац. Стави кључ у браву, отвори врата без иједне речи и, показујући ми руком врата у предсобљу, проговори суво:
– Изволите!
Излетео сам као из пушке, сјурио сам се низ степенице и нашао се на улици.
Сутрадан улете у моју собу Елвира, собарица, сва усплахирена.
– Sіgnore, cataѕtrofe. I Tedeѕchі hanno rotto la fronte. Oh Diô!… Sіamo perdutі.
– Шта каже? – запита Војин.
– Господине, катастрофа. Немци пробили фронт. Ах, Боже!… Пропали смо.
У први мах нисам могао да разаберем у чему је ствар… Обукао сам се брзо и пошао у нашу војну делегацију. На улицама сам сретао усплахирена лица људи и жена. Или сам виђао групе људи, који су о нечему разговарали забринуто. У делегацији ми рекоше да су Аустријанци пробили италијански фронт и заробили им целу армију. Нама је препоручено да истога дана, по могућству првим возом, напустимо Италију, како нам догађаји не би онемогућили одлазак. Ту сам још дознао како се велики број италијанских породица спрема да напусти Рим…
– Колико је био удаљен Рим од фронта? – запита Војин.
– Не знам тачно… али, рекао бих, око хиљаду километара.
– Шта кажеш!… Хиљаду километара! – чуди се Лука. – Бре! – он тресну кутију са палидрвцима о сто. – Наше породице су одступале тек кад су им непријатељске гранате почеле падати у двориште…
– И што је наглавније – настави Драгиша – ми смо одступали хиљаду километара под борбом, па нам Немци нису могли заробити ни војничку порцију… И то су били Немци, којима се мора одати свака част као војницима… А триста хиљада Италијана похватали су Аустријанци као зечеве.
– Овај рат воде Французи и ми, а Енглези и Американци подупиру парама и материјалом – размишља Војин.
– Вратио сам се у хотел да пакујем ствари. Воз за Ђенову и Вентимиљу полазио је после подне…
Лука упаде:
– Чекај… Ти малопре, ако се не варам, помену неку Палмиру…
– Не, Елвиру.
– Ја… Овај, шта рече, била је бароница.
– Пардон!… Грофица од хотел „Турнира“ – одговара Драгиша, који се већ снашао у новој средини.
– Дакле, собарица. Ти рече да је била млада, од двадесет година, лепа… улетела је у твоју собу. Па, овај… – Лука обухвати подбрадак и жмиркаво погледа Драгишу – ништа нам о њој не рече.
– Шта имам још о њој да вам причам. То је био „текући посао“ још првог вечера.
– Тако, брате, кажи да и нама мало лакне! – смеје се Војин.
Кроз мрачни отвор земунице угледасмо трептаву, црвенкасту светлост, као да је ваздух ужарен. Из даљине су допирале експлозије тешких разорних граната. Војин журно изиђе. Чујемо где телефоном наређује да француска батерија отвори паљбу. Из ровова сукљају црвене ракетле као знак да пешаци траже помоћ артиљерије. У дејство ступају и неке друге наше батерије. Гранате једне пољске батерије у близини нашој запараше ваздух.
– Чуо си ваљда да је пре месец дана погинуо поручник Протић – запита Лука.
– Шта кажеш! – устукну Драгиша. – Како?
– Преко дана вршио је реглажно гађање, помоћу аероплана. Тукао је једну пољску бугарску батерију… Извиђачи из аероплана известили су да је пронашао непријатељске топове, и запалио им једну кару. Том приликом наши су се мало више испољили, па их опази са западног Ветреника бугарски осматрач. Против Протићеве батерије почела је одмах да дејствује бугарска хаубица. Али нису могли да погоде тачно правац… Увече се утишала паљба. Али у неко доба ноћи закаче се пешаци, и Протићу нареде, као ово сада, да отвори паљбу на бугарску пешадију. По блеску топова угледа онај осматрач са Ветреника тачно место где су били Протићеви топови… Била је баш тиха ноћ и месец се тек помаљао. Завршили су са гађањем. Он изиђе из земунице и седе на столицу изван батерије. Истога дана добио је писмо од своје мајке, преко Швајцарске. Наредио је посилноме да му принесе слепи фењер, и почео да чита. Тога момента, ама као да је руком бачено, тресне хаубичко зрно на два метра од њега, и једно парче, оволико – Лука показа изнад шаке – удари га посред груди. Притрче војници… Било је доцкан. У згрченој руци налазило се мајчино писмо, све крваво…
Драгиша махну главом.
– Страшно!… Из дана у дан топимо се као снег у пролеће.
Вратио се Војин.
– Ти ниси ништа причао?… Посилни, дај ону флашу са коњаком. Где смо стали?
– Причао ми Лука о сиротом Протићу. А још на Крфу сам чуо да је погинуо и Средоје…
– И онда?
– Пошао сам из Рима и путовао целе ноћи. Ујутро сам стигао у Ђенову. Ту сам променио воз, и кренуо право ка француској граници. Али на свакој станици чекали смо да бисмо се укрстили са возовима који су јурили из Француске. Огромне композиције, пуне војника, топова, муниције, промицале су поред нас, да би се запушила рупа на италијанском фронту. И не само возовима… Непрекидне колоне камиона, натоварених енглеским и француским војницима, кретале су друмом, поред железничке пруге. За време од осам часова пропуштали смо сваких двадесет минута по три-четири композиције, а већ она колона на путу није имала прекида. Чуо сам доцније да су Французи и Енглези, за невероватно кратко време, пребацили око милион својих војника на италијански фронт, да би зауставили надирање Аустријанаца. А за то време римским улицама шетало је хиљадама официра и младих људи безбрижно.
После подне стигао сам у Вентимиљу, на француској граници. Чим сам закорачио, осећао сам се некако угодније. „Camarade“ чуло се на свима странама. Они су искрено саосећали у нашој невољи, и сматрали су нас као своју децу.
Путовали смо возом који је био потпуно празан. Поља су била пуста. На станицама сем службеника никог другог није било. Пало нам је у очи због тога јер смо на италијанским станицама виђали беспослену гомилу људи и жена, који су дочекивали и испраћали возове. Приметили смо исто тако у Тулону да сем морнара, чији су се бродови задржавали привремено у луци, других униформисаних лица није било. Све је отишло на фронт.
У Тулону сам се пријавио нашој војној делегацији да ми одреди место становања. Комисија ме је наново прегледала и нашла да је за моју маларију најпогоднији Гренобл, једна варош у Савојским Алпима. Било ми је сасвим свеједно, јер је ово први пут да долазим у Француску. Од неких официра дознао сам да тамо има мало наших људи, те ми је било мило.
– А зашто?… Ја бих волео да имам друштва.
– Било нас је свакојаких… У Француску су упућивани обично изнурени људи. Многи су услед непрекидних борби погубили нерве, те су правили свакојаке испаде. Срећом, Французи нас нису гледали строгим очима, јер су нас сматрали више као „Enfant terrible“, како то они често из милоште кажу. А у Греноблу је утисак био још свеж, непомућен, те су нас Французи радо примили.

1
2
3
4
5
6
7
8
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакПтичице небесне
Следећи чланакАрлета