Фронт и позадина

487

– Зашто мислите тако?… Ја нисам бежао од вас… Ево, остаћу још неко време – оставио сам капу и наново сео.
Посматрала ме је са извесном неверицом неколико тренутака. Затим се хитро окрете, отвори врата, извади кључ, па изнутра забрави и кључ стави у недра.
Ух, шта урадих! – помислио сам.
Њено лице је сијало од задовољства. Она обриса очи и приђе ми. Требало је сада нешто рећи… Али ја сам занемео и непрестано мислио на онај кључ, прекоревајући себе зашто нисам отишао.
– Како имате лепу косу! – проговори и превуче руком преко моје главе.
Неки жмарци подиђоше ме… Извио сам главу, и, уместо одговора, запитао сам је:
– Зашто сте затворили врата?
– Да бисмо били комотнији.
– Непотребно! – једва изустих, савлађујући с тешком муком љутњу.
Разумела је. Одмаче се и подбочи рукама. Гледала ме је и смешкала се лукаво.
– Хм! – изусти и издиже једно раме. – Хтели бисте да изиђете?
– Да!
– Изволите!… Идите! – и показа руком у правцу врата. Потом прође поред мене и седе негде иза мојих леђа.
Био сам у недоумици да ли су врата заиста затворена. Узео сам капу… Погледао сам је да бих је поздравио, али она ме није ни гледала. Пришао сам полако вратима и дохватио за браву. Закључано!… Опустио сам немоћно руку. Онда сам је погледао љутито. Претварала се као да ме не види и гледала негде на супротну страну. Задрхтао сам. Дошло ми да је дохватим, па да је мучим, и на силу приморам да ми отвори врата. И онда да јој све изговорим, све: како ми је одвратна, гадна. Једва сам се ипак савладао и пришао јој:
– Молим вас, отворите! – говорио сам хладно и одлучно.
Али она баш тада запали цигарету и, повлачећи дим, њено се лице издужи, а на оно здраво око зажмире. Кроз истурене зубе горње вилице пусти неколико димова, пребаци ногу преко ноге и окрете главу од мене.
– Чујете ли шта говорим? – и дохватих је за руку. Није се опирала, али ме није ни гледала. Повукао сам је за руку и водећи је тако пришли смо вратима. – Отворите! – заповедих.
Она ме је посматрала равнодушно, и уместо одговора лупи три пута песницом у врата. Затим се врати на старо место. Заустих да нешто кажем, али неко дохвати за браву и тада зачух мушки глас:
– Aprі la porta!
Погледао сам у врата, па у њу. И наједном било ми је све јасно.
Пећина!… Наслонио сам се на кревет и гледао мрачно преда се. Био сам сада приправан на све могућности.
Она се диже, и приђе полако вратима.
– Ancora no! – Онда се обрати мени. – Разумете ли!… Тако ми знамо – жмиркала је лукаво. – Како сте малопре били охол и горд?… „Отворите!“ – подражавала је мене. – А сад?… Ћутите… мали мој. Ха-ха-ха! – церекала се грозно. – Чујете! – и унесе ми се у лице, да већ осетих гадан задах њених уста. Језа ме је подишла. – Чујете!… Вечерас бићете мој љубавник…
– Никада! – одговорио сам одлучно.
Оно здраво око затрепта, и она скупи уснице. Подсећала ме је на животињу, која се спремала да ухвати плен. Хтела је нешто да каже, уздахну и отвори уста, али бес као да је загушио, стењала је и грчевито ломила прсте. Осетио сам се нелагодно, помакао сам се. Али она ме шчепа за руку.
– Морате! – као да рикну, и обави ми руке око врата. Увукао сам главу у рамена и сагао се… Осетио сам наједном њене зубе на своме врату. Издигао сам рамена, па се нагло окретох и снажно је одгурнем. Сав сам дрхтао. У немоћном очају окретао сам се да видим нема ли каквог излаза. Тргао ме њен врисак. Једва сам имао времена да је дохватим за руке.
– Пустите ме… пустите ме! – говорила је кроз стиснуте зубе. – Ах, сви сте противу мене. Ругоба сам, ругоба… гадите ме се… и Бог, и људи… – Онда покуша да ме уједе за руку. – Али ја хоћу живота, сласти, сласти! – хистерично врисну и затресе главом. Дисала је брзо. Гледала ме је избезумљено, уцакљеног ока. Уста јој се почеше развлачити, више, све више, као да јој је лице преполовљено, глава јој клону, и она се сруши, плачући грчевито.
Уздахнуо сам и дохватио се за главу. Шта ме снађе!… Прешао сам на супротну страну и наслонио се на зид. Био сам у мучном стању. Ама то није била љутња… Нешто отужно, као љигаво, до одвратности гадно. Жалио сам је, али и мрзео. Од мене су се тражиле жртве и питао сам се, за што баш од мене, и на овај начин. Увиђао сам колико она мора патити. Природа је према њој заиста била немилосрдна. Са њеног лица збрисала је све трагове љупкости, а оставила јој нерве, чежњу и онај природни нагон…
Како ћу изићи?… Ако бих покушао силом, сигурно би ме шчепале неке снажније руке, одакле се не бих лако извукао. Да молим?… Кукавичлук!… Онда сам покушао лепим начином… Лежала је још увек на поду. Пришао сам јој.
– Устаните, молим вас – и додирнух је. Али она издиже само рамена, затим их одмах опусти, као да се отреса мојих услуга. – Шкодиће вам. – Ове моје речи као да су утицале. Она се притаји, потом лагано подиже главу и одупре се рукама.
– Нека шкоди! – проговори промуклим гласом. – Нашто живети!
Обухватио сам је испод руке и подигао, те је приведох столици и она седе.
– Ево, ви се без разлога узбуђујете… Вероваћете кад вам кажем да сам уморан…
– Али то вам није ништа сметало да чекате на ред, кад вам друг изиђе.
– У заблуди сте… Ја сам пошао – одговарао сам збуњено. – Она вам је сестра?
– Могуће… кажу – говорила је расејано. – Њу сви воле, мене мрзе. За њом трче људи, а од мене беже.
– Ах, није тако…
– Јест, јест… Казали су ми да не говорим да ми је она сестра јер се после посетиоци од ње окрећу… А ми од тога живимо… Такав је посао.
У њеном гласу било је нечег леденог. А у оном одрицању од своје рођене сестре огледала се сурова логика њиховог чемерног живота. После нервног надражења као да је њоме овладао замор и нека досада. Одговарала је равнодушно, као да је реч о личностима које су далеко.
– А онај господин, чији сам глас чуо… сигурно је брат?
– Не… наш газда.

1
2
3
4
5
6
7
8
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакПтичице небесне
Следећи чланакАрлета