Фронт и позадина

488

– Ја не волим ортачину ни у пићу, а камоли када је у питању жена… Али шта могу!… Уосталом, посматраћу биоскоп.
Наиђе разводник и понуди програм. Он га купи и пружи прво оној дами поред себе. Она узе. Тада су почели ра разговарају. Али сала се замрачи и на платну се појавише слике. Одмакао сам се мало позади да бих боље видео, а и њима да не сметам… Али признајем… у мени је нешто навирало. Узбуђивала ме је близина ове намирисане даме… И уместо да гледам филм, ја сам посматрао њену главу, која се пројектовала на светлом платну. Он се нагао према њој и почео јој нешто говорити. Она је климала главом… као да одобрава. Чини ми се, као да су им се руке спојиле. И мој ти се Станић диже, а и она. Пролазећи поред мене, он ми добаци:
„Излази одмах!“
Зашто ћу му ја? – питао сам се… Устао сам ипак, и пошао лагано за њима… Чекали су ме.
„Permetta, dі preѕentarle іl mіo amico.“ – Онда се обрати мени истим тоном на српском, као да она разуме шта ми говори: „Понудио сам се госпођици, и она пристаје да је посетимо…“
– Merci – захвалио сам се на француском. Али било ми је неугодно што сам напустио филм. А увиђао сам да би се и он провео боље да је сам. Био сам у недоумици да ли да се вратим. Али они већ кретоше… Ишао сам невољно за њима. На излазу он застаде да пропусти даму. Искористио сам ту прилику, те му добацих:
– Шта ћу ти ја?
Он ми ништа не одговори, већ ме само повуче за рукав, као да је хтео рећи: море, шта те си тиче! – и обрати се дами:
„Хоћете ли да узмемо такси?“
Пристала је, разуме се. Мој пријатељ оде по кола, а ми остадосмо сами. Тхе!… Познанство на силу, случајно, где је мој друг заинтересован. Ја сам био од споредног значаја… Бар за овај моменат. Нисам просто знао шта да разговарам… Најзад сам проговорио, тек да нешто и ја кажем:
– Говорите ли француски?
„Да“ – потврди она.
– Где је ваш стан?
Рекла ми је име једне улице. Бог свети зна где је… Тада сам је први пут загледао мало боље… Имала је интересантну главицу. Али и поред њене раскошне младости, ипак се у очима огледала нека сета и бол. Пригушена младост. Један од оних водених цветова који блесну у почетку сезоне, очарају околину, да се наскоро нечујно и заувек изгубе. Посматрала је и она мене, али са извесном досадом на лицу. Погледала је чешће на другу страну, као да ја и не стојим поред ње. Зато се нисам ни старао да јој моје присуство учиним пријатнијим.
Дошао је најзад и мој пријатељ, те седосмо у кола.
Када смо изишли из главне улице, њих двоје држали су се за руке, као да су стари познаници. Ја сам се правио као да их не видим, и као да је то што они раде нешто сасвим обично и безазлено, на шта и не треба обраћати пажњу. Зато сам се старао да гледам на другу страну, читао сам фирме, а ако бих јој случајно додирнуо колено, најљубазније бих јој се извињавао, придајући јој тиме и извесну важност… Имала је нечег наивног у своме држању. Као да је и сама увиђала како то није добро што ради, али је приморана да тако поступа. У њеном понашању није било ничег баналног и увек је била у ставу ишчекивања. Пружену руку је примала, али своју није нудила. Ако јој мој пријатељ пребаци руку преко рамена, није се противила, али би се лако нагнула напред, као да се боји неће ли је случајно заголицати. У једном моменту јој Станић обухвати рукама колено, онда поче да креће прстима, и да јој задиже халину. Осетио сам како јој је то непријатно, и она пружи ногу гледајући га молећиво, као да је хтела рећи: притрпи се мало.
Онако беспосленом паде ми на памет: ето, исти овај мој пријатељ, па напослетку и ја лично, када се сутра нађемо на положају одакле треба нарогушено да посматрамо околни свет, сутра ћемо, ето, баш ову исту девојку прогласити за блудницу, и утрапићемо јој срамни жиг, у виду неке књижице… А у садашњем времену парадокси су могућни: блудници воде рачуна о јавном моралу, лопови о поштењу, а забушанти говоре о рату.
Прошли смо давно главну улицу, затим смо скренули у неке бочне, десно, враг би га знао куда смо све ишли. Сутон је пао, и већ сам почео да помишљам како ћемо се извући из овога сплета кратких и кривих уличица.
Кола зађоше у једну мрачну и уску улицу, успорише ход и пред једном високом кућом зауставише се.
Она пође напред, ми за њом. Пењали смо се уз слабо осветљене степенице, готово до на врх и, већ задихани, застадосмо пред једним вратима, где она зазвони. Искашљивао сам се како бих прикрио замор од напорног пењања. Изнутра зачусмо неке кораке, онда разговор а затим се све утиша.
– Да нисте случајно погрешили? – запитао сам је.
Она ме забринуто погледа, лако се осмехну, и онда зазвони енергично три пута. Опет кораци, брава шкрипну, и ми уђосмо… Велико предсобље, многа врата, старински намештај. У некој соби залаја куче. Она журно пређе и откључа врата једне собе, одакле нас запахну тежак ваздух од разних мириса. Потом упали сијалицу. Тамна плава светлост обасја собу. Замоли нас да седнемо, а она изиђе. Остали смо сами.
– Шта ћу ти ја? – обратих се наново своме пријатељу.
– Е, зар сам знао да станује овако далеко. Уосталом, поседећемо мало па ћемо отићи.
– Отићи?… Онда није требало ни да долазимо. То је њен занат. Посао је посао.

1
2
3
4
5
6
7
8
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакПтичице небесне
Следећи чланакАрлета