Фронт и позадина

483

Има већ дуже времена како нико ништа не говори. Лука се наслонио на бедем од земље, зубима стегао муштиклу од вишњевог дрвета и сањивим очима гледа у Могленску равницу. Војин седи на троножној столичици пред земуницом и чита „Понор“ од Гончарова.
Лука прекиде ову тишину.
– Што пљујеш толико у прсте кад преврћеш лист?
– То су моје ствари – одговара Војин мрзовољно
– Простак! – рече Лука више за себе и ућута.
У последње време постали смо нестрпљиви и раздражљиви. Љутимо се за ситнице. Нас неколико живимо већ годинама на овом ћувику, на уско ограниченом простору, издвојени од света. Испричали смо целу своју младост, претресли смо исувише догађаје. Наиграли смо се карата и домина, и заситили заједљивих шала. Доста нам је свега. Сада се љутимо на ситне мане. У последње време почело је Војина да нервира хркање Лукино. Лука се на мене наљутио што сам му мало засекао каиш за бријање. Дохватио га је љутито, савио и бацио далеко у шипраг.
Тада је позвао свога посилнога Исајла.
– Ево ти десет драхми, да ми купиш нов каиш. А кад га узмеш, да га затвориш. Ако ли га само још који пут другоме даш, разбићу ти нос.
– Кипислцауф! – добацује злурадо Војин.
Лука се прави да га не чује, али још оштрије наређује Исајлу.
– Затворићеш и кафу, и шећер, и све што је моје. Не дам више ни богу Саваоту… Разумеш ли? Онда је узео столичицу, сео по страни и узео француску граматику.
Војин се наслонио на врата земунице, забио руке у џепове и гледао некуд тупо у даљину. И ја сам био љут, те сам ушао у земуницу и легао на пољски кревет. Решио сам чврсто да више са Луком не говорим. Позвао сам свога посилнога Станимира и наредио му да затвори и моју флашу са вермутом. Војин слуша шта ја говорим, па се окрете, уђе у земуницу, скиде са полице своје кутије са конзервираним млеком, и затвори их у сандук.
Сад смо начисто. Живећемо сваки за себе. Још кад бисмо могли да станујемо у засебним земуницама, онда бисмо били потпуно мирни.
Пред нама је непријатељ, а горе небо. Све је недостижно и несхватљиво. На нашој осматрачници завладала тишина. И посилни се чак притајили.
Обузима ме нека мука. Хтео бих да изађем, али наићи ћу на Луку. А ја му се покорити нећу. Међу нама је све свршено. Теши ме само што замишљам да се он сада још више једи од мене. Ако… Нека га! Шетао сам по уском простору земунице два корака напред, и исто толико назад. Застао сам… Хтео бих нешто… Не знам ни сам. Онда се окрећем око себе и наново седам на кревет… Из даљине чујем језиви фијук шрапнела, завитлао је изнад земунице, и стручио се негде у јаругу. Сви смо се притајили… У даљини одјекнуше неколико пуцњева, које у обичним приликама и не чујемо, јер се наше уво на то толико навикло, као на откуцаје часовника. Неки миш је гризао дрво… Све ме то сада занимало. Шрапнел наново звизну, и стотинама куглица сручи се низ падину.
Посилни Исајло опомену Луку:
– Господин поручник, склоните се!
– Мене гувернанте нису васпитавале као некоје.
– Шта ћеш!… Има их које змије нису уједале, па и не знају – добацује јетко Војин, који је већ два пута био рањен.
Уместо одговора Војину, Лука позва свога посилнога.
– Скувај ми каву. Али само једну! Разумеш ли?…
Ћутали смо цело послеподне. Командант који је дошао наместо потпуковника Петра отишао је у обилазак, и неће доћи до сутра у подне. Почео је већ и сутон да пада. Иако ме је ово стање мучило, решио сам да не попуштам.
Неко се пео уз косу и викао још из даљине:
– Има ли кога ту?
Нас тројица појавили смо се наједном да видимо ко пита.
– Да ли је оно Драгиша? – говорио сам више за себе.
– Богами, изгледа – одговори Лука.
– Јест, Драгиша – рече Војин.
Сва тројица потрчали смо у сусрет и почели да се љубимо са њим.
– Ти долазиш баш онда кад не треба – рече Лука тапшући га по рамену.
– Сподбише ме као куфер! – вели Драгиша откопчавајући блузу. На њему је сасвим ново одело, а на ногама високе, жуте чизме за шнирање, како обично носе енглески официри.
– Где си све био, причај нам…
– Море, где нисам… Солун, Крф, Рим, Ница, Тулон, Марсељ, и таман сам се зауставио у Греноблу, боже помози, кад нас вратише назад. Него, чекајте мало… Имате ли какво послужење?
– За шта си? – пита га Лука. – Јеси ли за каву, или ракију?
– Молим те, та два пића немој да ми раздвајаш.
Војин нареди своме посилноме да донесе ракију, Лука наручи каве за све нас.
Драгиша је унео неку свежину и ми га обасипамо питањима. Он одговара кратко. Прича како је добио три месеца боловања за Француску. На путу је пробавио двадесет дана. У Греноблу је био месец дана.
– Него чекајте, да питам прво ја вас. Чујем да се овде припрема офанзива. Од свих оних који су са мном путовали, ја сам једини био те „среће“ да стигнем у команду на последње звоно… Не да ми се… Има их који су се завукли у позадину, па као да су тамо корен пустили. Ни хаубица их не може кренути. Седим синоћ у Турман-Махали и размишљам. Од почетка до краја терали су ме неки малери. Ама, што сам год покушао да се некако и ја мало извучем, није успело. А некоме то иде од руке, и као од шале.
Уколико Драгиша жали што је морао да напусти Француску, утолико смо ми веселији што се вратио, јер ће нам својим причањем одстранити за извесно време монотонију и тешку неурастенију, која нас све више мучи. Заборавили смо наше препирке и нудимо један другога свим оним што имамо.
Драгиша оставио свој кофер и показује нам флашице са колоњском водом. Као да први пут удишемо мирис, сипамо течност на руку и размазујемо по коси. Заносан парфем као да нам ублажава тешку стварност, изазива слатке успомене и визуелне представе.
– Имаш ли какву женску успомену? – пита га Војин.
– Море, нисам имао времена да се развијем, иначе… ха! – он се почеша по потиљку. – Људи, што има лепе деце!
Посилни су постављали сто.
– Хајде да вечерамо, па ћеш нам после причати натенане. Донесите брже вечеру! – говорио је Лука.
– Како је овде… гађају ли? – пита Драгиша перући руке.
– Од пре пет дана јавља нам се сваки дан један брђанин – каже Војин. – Али сутра ћемо смрсити конце и нему. Заказано је реглажно гађање, помоћу аероплана.
– Вала, ако га нађе она тешка француска батерија, ни кошчица им неће остати.
– Али из почетка, полако. Не изостављај ниједан детаљ. Исајло, кувај каве! – нареди Лука и припали цигарету.
– Дакле, спустим се ја…

1
2
3
4
5
6
7
8
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакПтичице небесне
Следећи чланакАрлета