Арлета

564

– Не… И болови који ми долазе од вас пријатни су. – А затим живо настави: – Уосталом, зашто они крију, када ми знамо за њихову љубав?
– Јесте ли срећни када сте у моме друштву? – запитао сам је.
– Много – и она наслони главу на моје раме.
– Онда, зашто мислите на њих?
Али она се одмаче и климну главом, наглашавајући речи:
– Доказ… љубави – потом диже лагано главу као да се присећа нечега. Погледала ме право у очи.
– Ја знам где су они сада.
– Али, шта нас се тиче!
– Драгиша… ја знам где су. Она је код њега у стану. – Њене очи синуше чудним сјајем, а ноздрве јој се раширише. – Слушајте… слушајте! – говорила је узбуђено. – Отишла је њему да му да доказ своје љубави… Сами сте рекли. Драгиша… Chéri… слушајте, и ја хоћу да вам дам доказ своје љубави. Водите ме себи, водите – она завуче руку испод мога шињела и стеже ми груди.
У мојој глави се мутило. Обухватио сам то младо тело, хтео да је понесем, да је безумно пригрлим… Али, тргао сам се. Извукао сам њену руку. Сав сломљен, сео сам на клупу и обухватио главу рукама.
– Не… Немогућно!
Она седе поред мене и пребаци ми руку преко рамена.
– Драгиша…
Окренуо сам се према њој и ставио јој руку на рамена. Гледао сам је у лице.
– Арлета… врло радо. То би био сан мога живота… Али из извесних разлога немогуће је…
– Реците ми… Драгиша.
– Откуд знате да је она у његовом стану?
– Нашла сам једну цедуљицу у њеној ташни где јој јавља, после неког састанка, да ће часови које су провели заједно у његовом стану, остати незаборавни…
– Када сте то нашли?
– Јуче.
Била је то, дакле, њихова несмотреност.
– Реците ми разлог? – наваљивала је Арлета.
Пред овом понудом за којом сам чезнуо, био сам на ивици да попустим.
– Добро, кад знате да су заједно у његовом стану, рећи ћу вам: дао сам Полети часну реч да ћу вас чувати.
Она се трже. По неком чудном женском инстинкту, запита ме:
– Али у ваш стан долази друга… Можда Францускиња! – и мала Арлета поклопи лице рукама.
Нисам оспоравао… Једва сам савладао себе и рекао хладно:
– Дао сам часну реч.
Погледала ме је уплакана, онда стегла руку и лупила ме пркосно по колену.
– Дали сте њој, али не и мени. Ви ме не зовете. Добро. Доћи ћу сама… Доћи ћу, доћи ћу… Драгиша – и обавила је руке око мога врата.
Осећао сам како се нешто у мени ломи. Заустио сам да кажем: „Дођите, чекам вас“… Сетио сам се дате речи. Устао сам. Хтео сам да идем, али сам остао. Муцао сам нешто несвесно:
– Размислите, Арлета… Дао сам часну реч…
Њена глава била је на мојим грудима. Моје су руке клизиле преко њених рамена. Она се грчевито припијала уза ме, говорећи:
– Ви сте разрешени часне речи… Тако ја хоћу, хоћу. Драгиша, сhéгі, примите ме. Ја сама хоћу да вам дам доказ своје љубави. Хоћу!
Заустио сам… Али ми сену кроз главу: да ли је она свесна у чему се састоји тај доказ љубави. Или мисли да је тај појам везан за обичну посету, што бих ја после злоупотребио… Одмакао сам је благо од себе и погледао. Очи су јој биле влажне, ноздрве раширене, а уста пожудно отворена. Дисала је брзо и грцала.
– Доказ љубави?… Знате ли шта то значи?
– Драгиша… прочитала сам у писму. Узмите ме, примите ме… Ја сам ваша, сва сам ваша.
– Пристајем. Сутра, сутра, Арлета! – и снажно сам је привукао на моје груди.
Лука задовољно превуче руком преко лица, па ће рећи:
– Наравно, попустила је Дринска дивизија, а тек нећеш ти, слабомоћни човек.
Војин се протегну.
– Јој… сад ми паде неки терет са срца – онда лупи песницом о сто.
Мрачан и натмурен, Драгиша настави тихим гласом:
– Када смо полазили из парка, загрлили смо се срећни, заклели на вечну верност, и зарекли да ћемо нашу тајну чувати до гроба.
Мало затим наишли су Полета и Тома, озарени и насмејани. Арлета ме дохватила за руку, повела у страну и тихо добацила:
– Дакле, сутра, доћи ћу да ти дам доказ своје љубави. Сутра, бићу твоја мала женица. Au revoir!
Драгиша је оборио главу и заћутао. Онда је уздахнуо дубоко и дохватио се за главу.
– Чини ми се – кретао је прстима као да тражи неки израз – чини ми се, ово не могу преболети…
Лука се насмеја.
– Де бога му, уместо да си срећан, ти хоћеш да плачеш.
Драгиша се савлада и настави:
– Био сам ван себе од среће. Место ме није држало. То „сутра“ изгледало ми је као нека вечност. Сметали су ми људи, нисам могао да вечерам већ сам пожурио у свој стан, где ћу на миру, у мислима, бити са малом Арлетом.
Када сам улазио у кућу моја газдарица Madame Sіvane предаде ми једну цедуљицу. Био је то неки позив са службеним печатом. У оном раздраганом стању једва сам разабрао да ме позива француска команда места вечерас, у осам часова. Погледао сам на часовник… Седам и по. Решио сам да идем одмах. При поласку погледао сам на диван, и обузе ме слатка мисао како ће на њему лежати сутра Арлета.
Замагљених очију изишао сам у ноћ и, онако расејан, сударао сам се са пролазницима. Уз пут сам срео још неке наше официре. Рекли су ми како су и они такође добили позив. Разговарамо уз пут како је неко од наших направио сигурно какав изгред, те нас командант места позива да нам одржи говор. Причају да их је још једном тако звао, пре два месеца, да им замери што не поздрављају француске официре.
У предсобљу команданта места сви смо се сакупили. Било нас је деветорица. Тачно у осам часова позвао нас је ађутант да уђемо. Прилазили смо редом, и застајали један поред другога. Ја сам се као најмлађи налазио последњи, на левом крилу.
Командант места, ђенерал, седи чичица доброћудног изгледа, са наочарима на врху носа, претурао је стојећи неке хартије. Када су се затворила врата, он подиже главу и погледа нас преко наочара.
– Јесу ли сви дошли?
– Nouѕ у ѕommeѕ touѕ, mon général! – одговори у име свих мајор Милан.
Ђенерал узе један акт, заобиђе писаћи сто, и стаде према нама. Скиде наочаре и, држећи их у руци, проговори:
– Господо, данас после подне добио сам хитан телеграм од ваше команде у Тулону… У наређењу стоји да првим возом кренете за Тулон, и пријавите се тамошњој команди. Заповест је одлучна. За даљи останак не може бити никаквог изговора. Чак ни болест.
– Mon général! – обрати му се мајор Милан – то важи вероватно само за оне којима сада истиче боловање.

1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакФронт и позадина
Следећи чланакПреко таласа крви