Арлета

565

Трице и кучине! Керенски… неки Духоњин, све бесмислице. Људи се туку као неке будале… А за кога, за шта, кад за све има места под божијим сунцем, и кад сваки човек може да нађе своју Арлету… Посматрао сам на Крфу како се екипе Француза и Енглеза туку на рагбију као стока. Па лепо… Нека се у свакој држави пријави добровољно њих хиљаду, па нека вуку клипка, нека играју рагби, најзад, мајчина им, нека се кољу кад су луди, и ко победи, нек носи паре. Нашто цео народ стављати под нож за… не знам чији рачун!
– Немој да се „пребациваш“ толико! – вели Лука.
– Зашто?… Ја нисам од оних људи који избегавају своју обавезу према отаџбини. Пуне три године тукао сам се, а ево ме и сада. У овом међувремену осетио сам чари живота, и као да ми је нека копрена скинута са очију… Посматрајући фронт са те велике даљине, осећајући трептаје срца, али не од праска хаубичких граната, већ од поимања младости и лепоте, згрозио сам се на оно што људи раде… Ове земунице подсећале су ме на јазбине зверова.
– И тако даље! – прекиде га наново Лука.
– Боли ме, човече… Ми нисмо хтели рат. Али онај који је изазвао ово крвопролиће у свету, тога би требало…
– Не треба се подавати таквим мислима. Парну турбину у замаху не можеш зауставити малим прстом. Пусти… нека те догађаји носе! – размишљао је Војин. – Ваљда ће наићи срећнији дан, кад ћеш ти опет наћи своју малу Арлету…
Драгиша се болно насмеја.
– Видим ја моју срећу!… Оно што се мени десило, сумњам да се иком на свету догодило – он запали цигарету и настави: – Читавих пола часа доцније наишао је Тома. Још с врата поче да ми прети главом:
– Заиста, нечовечно је од твоје стране. Свима нама је пресело ово послеподне због тебе.
– Зашто? – као чудио сам се, а неко потајно и слатко расположење ме је обузело.
– Ех! – он махну главом.
– Деде, молим те, причај ми шта је радила Арлета кад је видела да мене нема.
– Кад сам прилазио, она је гледала унезверено, очекујући да ћеш се ипак појавити иза мојих леђа. „Где је Драгиша?“ – питала је Полета. Ја слагах да си болестан. Лулу се наједном уозбиљи. Почеле су да се распитују од чега, је ли тешко. Објаснио сам им да си добио маларични напад, лака температура… тако нешто. „Pauvre Dragіcha… pauvre Dragіcha“ – говориле су готово обе углас. Онда смо шетали. Полета ми шапну како Арлета непрестано говори о теби, и једва чека да се нађе с тобом… Дирао сам је за онога францускога официра. Чини ми се као да је с нестрпљењем очекивала да ми објасни. Њихов брат налази се у неком штабу са тим француским официром. Француз је пошао на „пер-мисион“ и требало је да прође кроз Гренобл. Арлетин брат замолио га је да сврати до њих и да му понесе неке ствари. Арлета је тим поводом изишла са њим у варош да купи за брата шта треба. Још истога дана Француз је отпутовао.
Моја љубомора била је безразложна.
Али сада је настала друга ствар… Арлета је замолила Полету и Тому да сви заједно дођу у мој стан и мене обиђу. А овај Тома, враг би га знао зашто, пристао. Ми смо увек говорили о двема сестрама, те нисам имао прилике да му причам о мојем познанству са Французима. А он опет рачунао да ја овде никога не познајем, и где бих био у то доба него у свом стану. Али кад тамо… мене нема.
Прича ми он:
– Знаш ли, Арлета је пребледела, Полета се значајно насмејала, а ја сам слегао раменима. Испао сам лажов. Почео сам да изврдавам, како си вероватно изишао да нађеш нас… А-ја!… Арлета ми је добацила: „Он можда има састанак са неком другом!“ – села и почела да плаче.
Било је заиста све то грубо са моје стране. Признајем. Али овом приликом стекао сам и једно драгоцено сазнање… Та мала Арлета је љубоморна… Она је плакала. Био сам бескрајно срећан, и једва сам чекао када ћу је наново наћи.
Следећег дана, идући на састанак, каже ми Тома: – Да је Арлета мало лукавија, сад би она требало да изостане.
Задрхтао сам пред том могућношћу и с нестрпљењем сам очекивао кад ће се појавити. И дошла је.
Очи су јој топло сијале. По раширеним танким ноздрвама рекао бих да је још љута на мене. Али када смо стегли руке, она је опет била она нежна, добра Арлета.
Полета и Тома отишли су. Ми смо пошли у онај мали, пусти парк, преко Изера. Ишли смо једно време ћутећи.
– Et, alorѕ? – прекинуо сам ћутање.
Она је гледала некуд у даљину, па рекла:
– То питање требало је да ја поставим.
Пришао сам јој и ухватио је под руку. Погледао сам је и рекао: – Арлета.
По њеним раширеним ноздрвама, убрзаном дисању и скупљеним устима увиђао сам како се стара да савлада себе.
– Ви ми, дакле, не верујете?
– Не! – рекла је тихо.
Извукао сам своју руку и ишли смо занемели једно поред другога. Стигли смо у онај скривени кутак. Застао сам. Она се одмакла један корак и остала оборене главе… Пришао сам јој с леђа, полако је прихватио и наслонио њену главу на своје груди. Пребацио сам јој руку преко рамена и погледао изблиза. Она је затворила очи. Уста су јој била полуотворена. Моје усне приближио сам њеним, осећао сам топли дах њених груди, мирис тела… Дрхтала је… Срце ми је снажно ударало. Остали смо тако неколико тренутака. Затим сам лагано одмакао своју главу и пустио је.
– Не пољуби је! – запита Лука и лупи песницом о сто.
– Не!
Лука се диже, погледа у Војина и мене, и као са неким омаловажавањем махну руком.
Драгиша продужи као да је био у заносу.
– Оборила је главу и уздахнула. Никад више, чини ми се, нећу осећати снажније узбуђење него у том часу. Прошетао сам два-три корака и зауставио се пред њом. Обухватио сам јој главу и гледао у овлажене очи. Рефлекс од суза и притајени, чежњиви сјај плавих очију давали су изванредну чар њеном лицу. Наше усне се спојише…
Драгиша заћута, обухвати слепоочнице и тресну главом. Лука седе.
– Ја! Није му лако – прекиде ћутање Војин. – После тога треба да настави: „По три, с кошењем лево и десно!“
– За време од три године ја нисам хтео зато да одсуствујем ни један дан – теши се Лука.
– Како се ствар сада развила? – пита Војин.
– Сели смо на клупу. Она је ставила главу на моје раме и тек ме је тад запитала:
– Где сте били јуче?
Објаснио сам јој како сам био у посети код оне француске породице. Разуме се, без свих оних осталих детаља. Старао сам се да јој то искажем што обичнијим тоном, као да је то било нешто узгредно.
– Бојим се… Желела бих да сте увек, увек са мном.
– Наравно, искуснија жена рекла би: „Дајте ми реч да више нећете ићи тамо.“ Али моја Арлета била је још неискусна, безазлена, и није се могла снаћи у замкама живота.

1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакФронт и позадина
Следећи чланакПреко таласа крви