Арлета

560

По мразном јутру стигао сам у Гренобл. Пошто сам се у хотелу очистио, изишао сам одмах у варош да се упознам са местом где ћу од сада боравити. Пахуљице снега вејале су… Са крајњег југа Европе, где је сунце блештало, нашао сам се наједном у свежем алпинском месту. Улице су биле покривене лаким слојем сувога снега, и аутомобили су у пролазу дизали снег као какву прашину. Све ме је подсећало на зимске дане у нашој земљи и био сам лак, као препорођен.
Ушао сам у једну кафану, светлу, топлу и чисту, сео поред прозора и посматрао свет који је забундан журио или се весело смејао. Сетио сам се тада македонске жеге, прашине и моје земунице, по којој су јурили мишеви. Прошла ми је кроз главу Албанија, глад, умирање у масама… Све то, посматрано из „Café Moderne“ у Греноблу, подсећало ме је на пакао… Читао сам некада Толстојево „Васкрсење“. Сви смо се ужасавали због мука изгнаника које су спроводили у Сибир. Цивилизовани свет је протестовао, и тај Сибир је као неко оличење људских патњи на земљи.
А шта је све то према нашим патњама кроз Албанију!
– Ипак има неке разлике – размишља Војин. – Руски изгнаници ишли су у Сибир невољно, а ми смо пошли на Голготу добровољно.
– Добровољно!… Није истина!… Зар си ти добровољно пристао да ти разбију око, и разлупају уво?… Непријатељ је упао у земљу огњем и мачем, палио вароши и села, убијао све одреда. И, разуме се, ти си онда „добровољно“ напустио своју породицу и кућу, и пошао у Албанију. Бато!
– Море, остави сад то питање!… Рођени смо под рђавим знаком и зато трпи што те снашло. Кипислцауф! Ухватила те околност, па таљигај.
Драгиша дубоко уздахну и протрла очне капке. Војин га погледа, па ће рећи:
– Приликом једног католичког опела слушао сам како свештеник понавља стално као неки рефрен: „Обузеше ме муке и патње.“ Те и ти! Неки те јади море…
– Овај ће ме јад до „смрта“ мучити. Сипај тај коњак!
– Настави, по реду, полако. Дакле, стигао си и ушао у кафану. Сад долази ручак, тражење стана – говори Лука, да би га увео у причање.
Драгиша настави:
– Сад да видиш, невољу. У Француској ти је заведен систем „карте“, или како то они кажу: „tiquet“. Без те карте не можеш да добијеш ни хлеб, ни дуван, ни угаљ…
– Је ли то та твоја невоља? – унесе му се у лице Лука.
– Између осталога, наравно, и то. Ручао сам без хлеба. Сад је требало пронађи надлештво где се издају карте. А ја никога не познајем. Али случај ми је помогао. То послеподне срео сам се са једним својим другом, који је такође резервни официр, и налазио се на боловању у Греноблу, као и ја. Све ми је свршио за једно послеподне. Увече смо вечерали заједно.
Причао ми је тада да се он у Греноблу налази већ два месеца… Тек пре пет дана упознао се са две сестре Белгијанке, које су ћерке неког банкара, а живе овде као избеглице. Пратио их је читавих двадесет дана, док се најзад сасвим случајно, преко једнога Француза, није упознао са њима. Старија има око двадесет и три године, удата је, муж јој је на фронту, а млађој је седамнаест година.
– Ова млађа – причао ми је – прави нам велику сметњу. Увек су заједно. Добро би било, ако хоћеш да те упознам, да се ти позабавиш око млађе, да бих старију позвао код себе.
Зашто не бих, мислим се. И онако сам био беспослен.
Пошто им је заказао састанак, то смо се сутрадан нашли нас двојица. Требало је да их сачекамо код моста на реци Изеру. Интересовало ме да их видим. Причао ми је како су обе врло лепе, млађа је још лепша.
– Сувише је млада, и ја немам времена да се мајем око ње – говорио ми је он.
– А ти па имаш времена! – чисто се наљути Војин.
– Њему је остало још један месец боловања, а ја сам имао три. Преда мном је ипак било неко одстојање… Стигли смо на заказано место нешто мало пре три часа. Иако их нисам познавао, осећао сам неко лако узбуђење. Можда и зато што већ толико дуго времена нисам био у друштву жена… Али своје стање крио сам од Томе. Јест, тако се звао… Ето, видите. Ја посматрам колико сте ви устрептали на један мој доживљај, а тек како је мени било кад је требало после фронта на македонском бојишту да приђем њој, младој, од седамнаест година. Ако ништа више, човека мора да узбуде њене године и бујна младост. За време мира човек се ипак некако свикао на њих, али у рату, кад се изиђе из рова, жена представља једину срећу и радост. Е па, брате, нека им је хвала и за то…
– Ња! – упаде Лука. – Тако ниси мислио у Риму, кад си се нашао са оном зубатом и грбавом.
– Бежи, молим те. Ем наказа, а уз то још и матора. Али ова…
– Ево иду! – рече ми Тома. Окренуо сам се… Две даме, у црним припијеним елегантним капутима… Пелц око врата и токе на глави уоквирили су љупка, насмејана лица. Једна је била вижљастија. Тома ми на брзину добаци да је она млађа. Ишли смо им у сусрет. Он скиде капу.
– Bon jour, meѕ petіteѕ! – приђе прво старијој, заврну јој рукавицу и пољуби руку. Поздрави се и са млађом. Затим се окрете према мени: – Мој друг, који је сада дошао са фронта.
Учини ми се као да чух лако: „Ах“! Поздравио сам се. Том приликом мој се поглед упи у лице млађе сестре… Испод токе провиривале су коврџице црвенкасте косе. Очи су јој биле плаве као споменак. Уста мала, као неки пупољак, а зуби као бисер. Та тренутна слика изазвала је у мојој свести визију пролећне ноћи, обасјане месечевом светлошћу и испуњене дахом расцветалих кајсија. Био сам пријатно надахнут, као да сва околина зрачи.
Ишли смо неко време ћутећи. Чинило ми се да ћу говором својим покварити овај први утисак. Тома је весело разговарао са старијом сестром. Она се наједном обрати мени:
– Ви долазите са фронта?… Ах, ви сте морали много да пропатите. Знам, и ми смо напустили своју земљу.
– Замислите каква случајност! – говорио је Тома. – На мосту Изера, у Француској, нашле су се избеглице белгијске и српске.
– Можда то није случајност – говорила је старија сестра двосмислено и погледала враголасто у Тому.
– Утолико боље, ако је наш сусрет „предестиниран“ – он застаде и готово се унесе у њено лице. Она се насмеја гледајући га из очних углова. Ја се одмакох мало.
– Дакле, ви сте Белгијанка? – обратио сам се млађој сестри.
– Да! – одговори она кратко.
– Опростите… приликом представљања нисам чуо ваше име.
– Арлет – изговорила је са оним грленим „р“ што је нарочито пријатно чути кад даме изговарају.
– А ваше госпође сестре?
– Paule… Paulette.
Заћутали смо. Посматрао сам је испод ока. Она као да је приметила мој поглед, саже главу и пола лица заклони пелцом од капута. Али пале су ми у очи њене дугачке трепавице, извијене навише… Били смо већ при крају моста. Одатле настаје брег, на којем се налази један мали парк.
– Јесте ли одавно у Греноблу?
– Deux moіѕ déjà.
– А пре Гренобла?
– Били смо у Паризу.
– Ви сте са родитељима овде?
– Да, овде су мој папа и мама. Наш брат и муж de madame Paulette налазе се на фронту.

1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакФронт и позадина
Следећи чланакПреко таласа крви