Српска трилогија

Купаста зграда је црквица, подигнута у спомен борцима изгинулим на Кајмакчалану. Она дугачка до ње је караула граничнога вода. Јер, одмах испод црквице је граница државе.

И као кад бујица пробије брану, тако и пукови српски похрлише кроз продор и, у херојском налету рушећи препреке, преко таласа крви, уђоше у своју земљу...

Окренух се. Она брзо сиђе, обави руке око мога врата, пољуби ме у уста дишући снажно, а потом, без иједне речи, врати се и затвори врата.

Имала је интересантну главицу. Али и поред њене раскошне младости, ипак се у очима огледала нека сета и бол. Пригушена младост. Погледала је чешће на другу страну, као да ја и не стојим поред ње.

Пило се без мере. Ветеринар клонуо од беса, љутње и вина. Радослав почео да се смеје. Коста је са војницима доваљао буре у собу.

Ноћас, кад су пешаци добили налог да ухвате по сваку цену једног живог Бугарина, пријавио се као добровољац да учествује у овом хватању и Танасије.

Извили су се као мачке један за другим изван рова и бешумно полетели у ноћ... Нешто запуцкета, као оне дечје жабице, и онда се сручи читав пљусак страховитих експлозија.

Груја се грчио и стезао песнице док су му одмотавали увијаче и скидали цокулу. Чарапа је била натопљена крвљу. Ја сам му придржавао главу и миловао га по коси. Са напором сам задржавао сузе.

На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци. Немају оружја... Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад се измешали...

Хармоникаш засвира. „Фикус“ поведе коло, а Пера као задњи заноси и подврискује. Ухватио се и Сергије Николајевич и као да набија земљу.