Патње Срба Босне и Херцеговине 1914-1918.

840

Несравњива хисторијска времена, која смо проживљавали у ових апокалиптичких седам година и чији смо значај уочили већ сви стварањем наше велике уједињене отаџбине и свесним спремањем за нов одсек нашег националног живота, треба да буду осветљена са сваке стране. Поколење, коме је писано, да својим жртвама створи досад неоспорно најобимније и идејно најдубље успехе у повест српског племена, овакво какво је, и са својим митским прегарањем и са својим ситним страстима, велико поред свега, што се гледано из близа губи у просечности, то покољење, силно по свом активном судеоништву на стварању Новог и Великог, није мање хисторијски важно и по свом пасивном мученичком делу и вреди да се посебно прикаже за времена, која ће, посматрајући отворено из даље перспективе, имати да се непосредно увере како је доиста читав наш народ, читав, први пут од како имамо своју хисторију, подједнако суделовао у изградњи идеје и дела дајући за њих животе и здраву снагу на бојним пољанама као и по препуњеним аустријским тамницама и логорима. Пасивне су жртве чак много болније. Утрошене без видне непосредне користи за покрет, оне су документи интензивности осећања и извесне националне мистике и у многим срединама тек нужни подстицаји за јаче зближавање и отпор, али увек праћене сазнањем, да би друкчије употребљене имале далеко знатнији успех. Мученици идеје морају да буду приказани и њихова имена забележена за посебне странице хисторије овог покрета, који ће, као и сви дотле, имати да утврди како се та појава стално понавља у нашој прошлости и добија готово облик једне националне периодике. Чак ни најпопуларнијем јунаку наше народне песме није било суђено, да измакне тамници и да не зазире од Ђеминих вешала. Крст је за нас био не само симбол хисторијске борбе према полумесецу, него и право обележје Голготе, на коме се неколико столећа распињала вера и свест једног народа. Овог задњег пута, изгледа, силније и свирепије него икад пре.

Још у затвору дошао сам на мисао, слушајући страхоте преживелог, донекле очевидац и сам, да побележим и саберем све, што је наш свет поднео од 1914-1918. године, од дана атентата на Франца Фердинанда па до ослобођења. Кад се, у травничком затвору, дала донекле и материјална могућност за то, почели смо са прикупљањем градива. Међу нашим друговима било их је доста, који су сами препатили врло много и врло много видели својим очима. Раније, а деломично и ту, запажајући извесну склоност препричавању и невиђеног и допуњавању код неких лица из нашег причалачког круга ја сам, молећи пријатеље да ми побележе ствари, тражио изрично од њих, да ми саопште само оно, што су сами видели својим очима и сами на себи искусили. Јер волео сам имати и мање, али тим поузданије податке. Кад сам пред крај 1917. изашао из затвора и у Загребу нашао прилике да средим своје одношаје, добио сам од круга редакције Гласа Словенаца, Хрвата и Срба, у вези са организацијом Југословенског Клуба у Бечу, понуду, да за бечке делегације и Југословенски Одбор у Паризу израдим систематски преглед свих патња и прибавим што обилнији материјал фотографија вешања и других прогона. Читаве 1918. године радио сам на том послу и у августу отпремио велик део тога преко Прага за Париз. Предусретљивост г. дра Срђана Будисављевића, који је био главни фактор у тој акцији, омогућила ми је, да сам се дуго времена могао бавити само тим стварима.

Материјал, који ми овде износимо, не обухвата све, што се има рећи. И поред љубазних предусретљивости с много страна и поред много уступљених бележака и података (као од г. проте Душана Кецмановића, Данила Димовића, Николе Костића, Вељка Митраковића, Божидара Томића, Радослава Парежанина) овде се ипак није могло сабрати све. Многа уста, и то она, што би имала највише да кажу, занемела су заувек. Многи нису имали прилике, да саопште неком писменом своје доживљаје; многи, од писменијих, нерадо или незгодно пишу. Много се код неких, нарочито млађих, и померило у истинитости приказа, добило понешто туђих елемената и постало врло проблематично за овакав један посао. Нарочито се то примећава код многих дописа у новинама, где се често пута, да би се деловање извесне личности јаче подвукло, догађаји приказују врло субјективно и не увек у складу са другим сведоцима. Ради тога се од те грађе могло употребити само оно, што је потврђивано и другим саопштењима. У том ми је доста помогао материјал, који је био слат Југословенском Клубу у Беч и мени уступљен. Добротом г. др-а Владимира Андрића добио сам све списе требињског војног суда, као најдрагоценији материјал за овакву радњу. Мој брат, покојни Светозар, написао је Белешке једног таоца, своје доживљаје из мостарског гарнизона, објављене после у Народном Јединству 1919. и посебно код И. Ђ. Ђурђевића.

Да се потакне што више прикупљање ове грађе објављен је у Народном Јединству од 11. фебруара 1919. циркулар Земаљске Владе под натписом “Зулум аустријско-угарског режима”, у ком су се стављала конкретна питања за многе ствари и податке овог дела. Одзив није био задовољавајући, јер су многи чиновници, који су у првом реду требали да дају одговоре, имали личних рачуна, да ствар прикажу на свој начин или да уопште вешто избегну постављеном питању.

Ја сам се овде, сасвим разумљиво, ограничио само на Босну и Херцеговину. Да сам преузео шири посао не бих уопште доспео да га на време разрадим, јер би много месеци требало утрошити на проверавање лица, која су доприносила грађу и на критички преглед материјала, да и не говоримо о том колико би организација таквог рада, без претходних веза, била отешчана с једне стране неповерењем, а с друге опасношћу. Чак ни за саму Босну није се могло постићи све што је било у плану. Заплашени прогонима 1914. године многи су се наши људи очевидно устручавали, да уђу у ма какав посао тајне природе и уперен против власти и нису никако хтели ни да им се само име спомене. Отуд су извесне области и догађаји остали без свог потпуног и детаљног излагања и отуд поједине неравности у приказу предмета.

Један кратак, али политички врло важан сукус свих рекриминација из овог дела, дат је у меморандуму босанских политичара, израђеном од Данила Димовића, који је поднесен грофу Стевану Тиси у Сарајеву 20. септембра 1918., кад је дошао да се информише о приликама у Босни и Херцеговини и да провед