Свети српски ратници. Узима се као несумњиво да су српски добровољци, ратници на које се војна обавеза није односила, „у разним историјским периодима… били познати под разним именима. Па зато имамо хајдуке, ускоке, четнике, комите, прекобројне, герилце, устанике и добровољце. Појмовно, свима је био заједнички циљ” (69, 5). Чак и са гледишта српске владе, формулисаног у манифесту од 25. јула 1914. године, на неколико дана пре избијања Великог рата, само мобилисанима припада обавеза да ратују: „Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима који нису позвани под заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове” (67, 43). По истој логици, они који нису послушали савет да „гледају своја посла” већ су одабрали да се у српској (или црногорској) војсци баве „туђим пословима”, односно да ратују, морају се сматрати добровољцима.
У многим војним активностима српске и црногорске војске током ослободилачких ратова 1912-1918. године, а нарочито на Солунском фронту, његовом пробоју и у наступању које је потом уследило, изузетну улогу имали су добровољци; ови су ратови упамћени у српској историји и по снажном добровољачком покрету, изниклом из бића и природе српског народа, његове снажно исказане потребе за слободом, самосталношћу и сопственим избором како живети и на који начин одлучивати о својој судбини. Јер, нашавши се у једној од ових двеју војски (војсака, како се онда говорило), по својој доброј вољи, из патриотских и националних побуда, добровољци су се у балканским ратовима, под српском заставом, одушевљено борили за коначно ослобођење од Турске, а касније, у Светском рату, и за ослобођење свих Јужних Словена из Аустроугарске и за њихово уједињење са Србијом и Црном Гором; многи од њих дали су у тој борби и своје животе.
Добровољци су били не само физичка, већ и морална подршка Србији и Црној Гори. Храбро и са заносом они су ступали у све битке и, по својој изричитој жељи, најчешће су се налазили у првим борбеним редовима. „Када су други застајали пред непробојним зидом непријатељске војске, јављали су се добровољци да зид пробију и сруше, не питајући за цену. А цена је најчешће била равна животу, знали су то унапред. По томе, добровољци су били највећи, најпожртвованији и – најжртвованији неимари будуће заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца” (106).
Непосредни разлози нарастању ослободилачког духа међу Србима затеченим под аустријском и маџарском доминацијом били су: револт због анексије Босне и Херцеговине, тријумфални оружани поход Србије и Црне Горе у балканским ратовима 1912. и 1913. године, као и аустроугарски изговор да због сарајевског атентата завојшти на Србију. Брутално држање Аустроугарске према Србима револтирало је и један мали број југословенски оријентисаних Хрвата и Словенаца, пре свега младих. Као клица тога покрета и несумњиви симбол такозваног југословенског патриотизма и доцнијег чемерног заједништва у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца и у двема Југославијама, јављају се бројне добровољачке групе придошле из јужних крајева Аустроугарске, из руских заробљеничких логора и из прекоморских земаља. У ову последњу групу сврставају се добровољци приспели на балканско ратиште из обеју Америка, Аустралије, Новог Зеланда, Италије, Мале Азије, Египта, Јужне Африке и Француске, пошто о добровољцима из других земаља нема никаквих писаних трагова. Ако их је и било, увек се радило о малом броју.
Ови Верници Отаџбине, како их с разлогом називају, највећим делом Срби из српских крајева под вишедеценијском и вишевековном угарском или аустријском окупацијом, својим учешћем у добровољачким јединицама јасно су исказали своје непристајање на неприродно стање наслеђених односа. Без обзира на трајање једне или друге окупације, и имајући на уму даље територијалне претензије угарског или аустријског окупатора према Српској Земљи, за Србе рођене у сенци хабзбуршке круне и затечене уочи Првог светског рата у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Славонији, Кордуну, Банији, Лици, Далмацији, Херцеговини и Босни, ратовање у саставу аустроугарске војске није могло бити патриотски чин, нити су им Аустрија и Угарска биле отаџбина, једнако као што ни Турска током петвековне окупације није могла бити отаџбина Србима из Шумадије, или Рашке, или Зете, или Топлице, на пример. Рат за рачун Аустроугарске није могао бити рат за њихове интересе, ни по простору на коме се ратовало, ни по избору ратног противника. Има ли се све то у виду, постаје сасвим извесно да су Срби из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева својим масовним учешћем у саставу српске и црногорске војске и сопственом жртвом за одбрану Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе зачели и велики национални покрет за ослобођење сопствене Отаџбине (130, 15).
Због свега тога, не може се сумњати ни у чињеницу да је српски добровољачки покрет на почетку 20. века био изузетно значајна појава, исто као што се не могу затворити очи пред истином да су ослободилачки ратови из тога периода судбински утицали на биолошки опстанак српског народа и његову будућу историју.
О српским добровољцима, тим светим српским ратницима, писало се у разним приликама и за различите потребе, али се мора рећи, без обзира на бројност, обим и садржину таквих прилога и добронамерност њихових аутора, да се читава тема и даље заснива на предрасудама, извргнута сумњама, потцењивању и, чак, презиру. Ипак, не може се побећи од сазнања да расположиви текстови, такви какви су, откривају податак да је, на пример, у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе 1912-1918. године учествовало не мање од 321.100 добровољаца, али и да се, из много разлога, пре свега због сиромаштва историјских извора, никад неће сазнати колико их је тачно било; још је мање могућности да се сазнају њихова имена. „Целе породице, па чак и мале заједнице, ишчезле су без трага и никада се више за њих није чуло” (68, 184-185). За судбину многих добровољаца нису сазнали чак ни њихови најближи, а за немали број, нарочито оних који су радили у Сједињеним Америчким Државама и отуд се вратили млади и неожењени, без породичних сведока о њиховом одласку у рат, није се ни знало да су ратовали као добровољци, још мање да су погинули на неком од европских ратишта, углавном по Србији и Срној Гори и на Солунскот фронту. Тако, на пример, за Јанка Милошева Живковића из Крње Јеле у Горњој Морачи увек се говорило, и понегде писало, да је „утро у Атерици”, а његово име налази се на списку добровољаца приспелих на Солунски фронт средином 1918. године; кратко је ратовао и није дочекао ослобођење (95, 76).