Srbi pred nezavisnošću

154

Ustanci u Hercegovini i Bosni i ratovi Srbije i Crne Gore protiv Turske tokom sedamdesetih godina prošlog veka, takođe su imali svoje dobrovoljce. Prve vesti o srpskom ustanku u Hercegovini uzburkale su duhove u Srbiji: stvaraju se odbori za prikupljanje pomoći, pojavljuju se dobrovoljci i sakupljaju čete za odlazak u pobunjene krajeve. Na čelu Glavnog odbora za pomaganje ustanicima nalazio se mitropolit Mihailo (u svetu: Miloje Jovanović, Sokobanja 1826 Beograd, 1898), a osnovni zadatak bio mu je da “pomaže širenju ustanka u Bosni i staroj Srbiji, kao i uopšte u oblastima koje vatra još nije bila zahvatila”. Kneževina Srbija našla se pred dilemom da li ustanike u Bosni i Hercegovini pomagati ili ne. Mada je bio saglasan da ustanicima treba pomoći, knez Milan Obrenović (1854-1901) bio je odlučno protiv rata. No, ako bi ta pomoć značila i ulazak Srbije u rat, sa izvesnošću da se rat završi propašću Srpstva, on je bio spreman da se sasvim povuče. Jovan Ristić (1831-1899), ministar spoljnih poslova Srbije, smatrao je da njegova zemlja ipak nije u tako beznadežnom položaju, te se opredelio za pomoć ustanicima. Uveren da Srbija ima istorijsku ulogu na Balkanu i u budućnosti Srpstva, on je prenebregao savete velikih sila da se treba uzdržati od bilo kakve pomoći.

Zbog svega toga, srpska vlada odlučila je da celu stvar podvrgne svojoj kontroli i da se izbegne svaka improvizacija. Mada je zabranila javno okupljanje dobrovoljaca po Srbiji i njihovo prebacivanje u Bosnu (bez nadzora), na Drinu je poslat đeneral Ranko Alimpić (Nakučani, kod Gornjeg Milanovca, 1826 Beograd, 1882), sa javnim zadatkom da čuva mir na granici, a stvarno da prikuplja dobrovoljce i “pretura ih u Bosnu”. Kad su krajem proleća 1876. godine sazreli uslovi da i Srbija uđe u rat protiv Turske, tamo se već nalazio ruski general Mihail Grigorjevič Černjajev (1828-1898); verovalo se, ne bez znanja ruskog cara. Obećavajući veliku pomoć ruske javnosti, ovaj slovenofilski prvak pozvao je Srbe da bez odlaganja krenu u borbu za “svetu slovensku ideju”.

Sredinom maja, od dobrovoljaca iz Bosne, Hercegovine, Vojvodine Srpske, Crne Gore, Bugarske i Maćedonije, u Šapcu je osnovan Dobrovoljački korpus. Ubrzo, tokom juna, u Kruševcu se obrelo oko 350, a na Drini približno 2.350 dobrovoljaca, uglavnom iz Bosne. U Kladovu bilo je prikupljeno oko 5.000, a u Zaječaru 1.000 dobrovoljaca iz Bugarske. I pored takvog odziva, kad je poslednjeg junskog dana objavljena ratna proklamacija, Srbija i Crna Gora ostale su usamljene; Rumunija i Grčka, njihove ranije saveznice, a u tom trenutku ravnodušni i nezainteresovani posmatrači srpskih nevolja, oglušile su se na poziv da se priključe ratnim dejstvima. Borbeno raspoloženje nije se osetilo ni u Maćedoniji i Pravoj Srbiji (na Kosovu i Metohiji), tako da je iz tih krajeva stiglo tek po nekoliko stotina dobrovoljaca. Manje grupe dobrovoljaca i dalje su pristizale iz Vojvodine Srpske, Hercegovine, Bosne, Bugarske i iz drugih krajeva, stiglo je nešto garibaldinaca iz Italije, a došla je i jedna četa Srba iz Austrije, koja je odmah raspoređena u jedan bugarski bataljon. Od dobrovoljaca iz Vojvodine Srpske formiran je na Moravskom frontu jedan bataljon od 2.500 vojnika, a u sastavu srpske vojske borio se i crnogorski bataljon poznat kao Leteći crnogorski kor, pod komandom vojvode Maša Vrbice (Vrba, Njeguši, 1833/1834 Banja Luka, 1898). Iz Rusije je pristiglo oko 2.500 dobrovoljaca, od čega oko 700 oficira; njihovo vojničko znanje znatno je pomoglo u organizovanju ratnih aktivnosti srpske vojske.

Tokom ratnih operacija, pri oslobađanju pojedinih mesta, naročito većih, srpskoj vojsci priključivali su se ustanici, koji se takođe smatraju dobrovoljcima. Tako, na primer, u nadiranju srpske vojske prema Leskovcu učestvovalo je i svih 6.000 ustanika. Crnogorskoj vojsci pridružilo se dosta Srba iz susednih srpskih krajeva, najviše Hercegovaca; bilo ih je 10-12 ustaničkih bataljona.

Što se tiče hrabrosti prispelih dobrovoljaca, dovoljno je pomenuti da, kad je turska vojska, oktobra iste godine, preduzela odlučujući napad na srpske položaje kod Đunisa (na sredokraći između Aleksinca i Kruševca) i kad se malodušna srpska posada narodne vojske dala u bekstvo, na utvrđenim položajima ostali su samo Rusi; u tim okršajima, od njih oko 1.000 poginulo je ravno dve trećine. Tako oslabljeni, i preostali Rusi su se povukli.