Срби пред независношћу

144

Устанци у Херцеговини и Босни и ратови Србије и Црне Горе против Турске током седамдесетих година прошлог века, такође су имали своје добровољце. Прве вести о српском устанку у Херцеговини узбуркале су духове у Србији: стварају се одбори за прикупљање помоћи, појављују се добровољци и сакупљају чете за одлазак у побуњене крајеве. На челу Главног одбора за помагање устаницима налазио се митрополит Михаило (у свету: Милоје Јовановић, Сокобања 1826 Београд, 1898), а основни задатак био му је да “помаже ширењу устанка у Босни и старој Србији, као и уопште у областима које ватра још није била захватила”. Кнежевина Србија нашла се пред дилемом да ли устанике у Босни и Херцеговини помагати или не. Мада је био сагласан да устаницима треба помоћи, кнез Милан Обреновић (1854-1901) био је одлучно против рата. Но, ако би та помоћ значила и улазак Србије у рат, са извесношћу да се рат заврши пропашћу Српства, он је био спреман да се сасвим повуче. Јован Ристић (1831-1899), министар спољних послова Србије, сматрао је да његова земља ипак није у тако безнадежном положају, те се определио за помоћ устаницима. Уверен да Србија има историјску улогу на Балкану и у будућности Српства, он је пренебрегао савете великих сила да се треба уздржати од било какве помоћи.

Због свега тога, српска влада одлучила је да целу ствар подвргне својој контроли и да се избегне свака импровизација. Мада је забранила јавно окупљање добровољаца по Србији и њихово пребацивање у Босну (без надзора), на Дрину је послат ђенерал Ранко Алимпић (Накучани, код Горњег Милановца, 1826 Београд, 1882), са јавним задатком да чува мир на граници, а стварно да прикупља добровољце и “претура их у Босну”. Кад су крајем пролећа 1876. године сазрели услови да и Србија уђе у рат против Турске, тамо се већ налазио руски генерал Михаил Григорјевич Черњајев (1828-1898); веровало се, не без знања руског цара. Обећавајући велику помоћ руске јавности, овај словенофилски првак позвао је Србе да без одлагања крену у борбу за “свету словенску идеју”.

Средином маја, од добровољаца из Босне, Херцеговине, Војводине Српске, Црне Горе, Бугарске и Маћедоније, у Шапцу је основан Добровољачки корпус. Убрзо, током јуна, у Крушевцу се обрело око 350, а на Дрини приближно 2.350 добровољаца, углавном из Босне. У Кладову било је прикупљено око 5.000, а у Зајечару 1.000 добровољаца из Бугарске. И поред таквог одзива, кад је последњег јунског дана објављена ратна прокламација, Србија и Црна Гора остале су усамљене; Румунија и Грчка, њихове раније савезнице, а у том тренутку равнодушни и незаинтересовани посматрачи српских невоља, оглушиле су се на позив да се прикључе ратним дејствима. Борбено расположење није се осетило ни у Маћедонији и Правој Србији (на Косову и Метохији), тако да је из тих крајева стигло тек по неколико стотина добровољаца. Мање групе добровољаца и даље су пристизале из Војводине Српске, Херцеговине, Босне, Бугарске и из других крајева, стигло је нешто гарибалдинаца из Италије, а дошла је и једна чета Срба из Аустрије, која је одмах распоређена у један бугарски батаљон. Од добровољаца из Војводине Српске формиран је на Моравском фронту један батаљон од 2.500 војника, а у саставу српске војске борио се и црногорски батаљон познат као Летећи црногорски кор, под командом војводе Маша Врбице (Врба, Његуши, 1833/1834 Бања Лука, 1898). Из Русије је пристигло око 2.500 добровољаца, од чега око 700 официра; њихово војничко знање знатно је помогло у организовању ратних активности српске војске.

Током ратних операција, при ослобађању појединих места, нарочито већих, српској војсци прикључивали су се устаници, који се такође сматрају добровољцима. Тако, на пример, у надирању српске војске према Лесковцу учествовало је и свих 6.000 устаника. Црногорској војсци придружило се доста Срба из суседних српских крајева, највише Херцеговаца; било их је 10-12 устаничких батаљона.

Што се тиче храбрости приспелих добровољаца, довољно је поменути да, кад је турска војска, октобра исте године, предузела одлучујући напад на српске положаје код Ђуниса (на средокраћи између Алексинца и Крушевца) и кад се малодушна српска посада народне војске дала у бекство, на утврђеним положајима остали су само Руси; у тим окршајима, од њих око 1.000 погинуло је равно две трећине. Тако ослабљени, и преостали Руси су се повукли.