“Revolucionarna” 1848/49. godina

175

Bilo je dobrovoljaca i u zbivanjima tokom 1848. i 1849. godine po Vojvodini Srpskoj, u zvaničnoj istorijskoj nauci nazvanih “revolucionarnim”. Jak politički uticaj na Srbe u Sremu, Banatu i Bačkoj imale su tada beogradske Srpske novine, u kojima je opširno i sa patriotskim nabojem pisano o političkim mogućnostima i namerama Srba u ondašnjoj Južnoj Ugarskoj. Ovo pitanje, kao spoljnopolitičko, bilo je centralno i za srpsku vladu: u maju 1848. godine ona je donela odluku da materijalno pomogne prekodunavske Srbe, a njen ministar unutrašnjih dela Ilija Garašanin (1812-1874), voljan da sarađuje s Madžarima, morao je od takve nakane odustati zbog krutih nacionalističkih stavova madžarskih. Dešavalo se to u isto vreme kad su dobrovoljci iz Srbije počeli masovno da prelaze Dunav i Savu i da se uključuju u tamošnji srpski pokret. Broj dobrovoljaca znatno je porastao za narednih mesec-dva, tako da je početkom avgusta u Banat prešao i Stevan Knićanin (Stevan Petrović, 1807-1855), stavljajući im se na čelo. S obzirom na austrijski protest zbog učešća dobrovoljaca u pokretu i turski zahtev da se dobrovoljci povuku, a znajući da su obrenovićevci imali prilično jak uticaj u vojvođanskom odboru, srpska vlada bila je spremna da svoje dobrovoljce vrati natrag. No, kako se u međuvremenu javila i ideja da se Vojvodina Srpska prisajedini Kneževini Srbiji, dobrovoljci nisu dirani. Naprotiv, srpska vlada počela je da dobrovoljačkom pokretu pridaje veću pažnju i da čak novčano i organizaciono pomaže njihovo kupljenje. Kao posledica takvih aktivnosti, već krajem novembra 1848. godine počele su da u Vojvodinu Srpsku prelaze nove grupe dobrovoljaca; njihova brojnost omogućila je tamošnjem srpskom pokretu da se održi pred ugarskom navalom.

U međuvremenu ojačala, Austrija je početkom 1849. godine zatražila da se dobrovoljci povuku u Srbiju. Srbija je prihvatila taj zahtev, a vojvođanski Srbi, oslabljeni, nisu se mogli odupreti Madžarima. Pozvan da se vrati, aprila 1849. godine Knićanin opet prelazi Dunav. Po nesreći, više se nije moglo ništa učiniti, pošto su Madžari već bili zauzeli skoro čitav Banat; masa srpskih izbeglica prešla je u Srbiju, a tek intervencijom ruske vojske zaustavljeno je madžarsko napredovanje. Konačnim Knićaninovim povratkom u Srbiju prekinuta je dalja saradnja srpske vlade sa srpskim pokretom u Vojvodini Srpskoj.

Ne zna se tačno koliko je dobrovoljaca iz Kneževine Srbije stiglo tada u Vojvodinu Srpsku, ali ih je moralo biti više desetina hiljada. Prema pisanju Miloša S. Milojevića (1840-1897), znamenitog istoričara srpske istorijske škole i vođe ibarskih dobrovoljaca u Srpsko-turskom ratu 1876-1878. godine, za približno godinu dana učešća u pokretu poginulo je “iz kneževine najmanje 10. do 15. tisuća, jer je kažu povraćeno u kneževinu 17.000 fesova, koji nesu mora biti svi skinuti sa ubijenih”. On još piše da “obično su našim ljudima od ovuda, koje su ranjave i iznemogle uhvatili, ili bolje da reknemo izdišuće podigli sa bojnog polja, metali slamu, smolu i t. d. u čakšire, ovo palili i tako mučeći ih umoravali. Drugima su nabijali gvozdene karike na glave i kroz ove gvozdene klince udarali u glave i tako ih morili. Treće su, koji su uvaćeni lako ranjeni, zaprezali u plugove da oru u mesto konja i t. d. Mi nesmo u stanju opisati sva varvarstva madžarska i tada im bivše braće Poljaka. To su užasi koji prevazilaze svaku veru. Obilazeći ih sa prezrenjem i gnušanjem, kao i sve ostale podlosti ovih azijskih čorda, naposledku spomenućemo kako je naš (Milojevićev IP) rođeni brat od tetke Čedomir Evtimijević umoren. Evo kako su njemu vezali ruke i noge za konje… ošinuli i tako rastrgli na četiri dela(35, 150-151)!”

A da se ne bi pomislilo kako Milojević preteruje, prenećemo ovde i svedočenje austrijskog lekara, književnika i hroničara dr Zigfrida Kapera (1821-1879), Čeha poreklom, koji je godinu dana po madžarskoj “revoluciji” na čijoj je strani i on bio proputovao kroz Kovilj i posetio tamošnji manastir. Od kaluđera je čuo da madžarski “revolucionarni” komandant Mor Percel “kao da nije znao za bojazan od svetinje, kad se aprila prošle godine posle izgubljene bitke kod Mošorina u Petrovaradin vraćao preko Kovilja. Mi smo se svi begstvom bili spasli. Kad smo se vratili, zatekli smo ne samo manastir kao pusto zgarište, nego i grobove provaljene, mošti porazbacane, pola istrule lešine u bunar bačene, a pola sažežene mrtvačke sanduke po dvorištu”.

Tragovi su još bili vidljivi. ”Ukraj drvenih, za nuždu podignutih skela, na kojima je obešeno bilo zvono, dospesmo do ulaska u već noviju od obeju crkava. Vrata su dignuta bila iz čepova pa su bačena bila u vatru. Na njihovo je mesto došao iz zemlje izvađen spomenik od mermera, popreko namešten pred ulazom. Morali smo preći preko njega da uđemo u unutrašnjost negda velelepne crkve. A šta je ostalo od sveg velelepja? Ništa do golih zidova. Zidove umesto skupocenih oprava, ukrašavalo je crno pramenje dima, a bezbrojni tragovi puškometa svedočili su, da se ovde vežbalo u pucanju, dabome u prolasku, a nišan je umesto kakve ploče bila ikona Majke Božje. Patos je bio svud rascepljen, mermerni pločnik je bio izvađen i razbijen, podzemne su kosturnice bile otkrivene”.

Na kraju, “kaluđer nas otprati do kapije te nastavismo svoj put sa ovog legla grozote, da na ratištu naiđemo na još neka druga, strašnija legla; jer novija ratna povesnica ne može lako pokazati toliku silesiju pohara, toliko uživanja u razaranju”, kao što je pokazao madžarski obračun sa Srbima i njegovim svetinjama u godinu dana ranije okončanoj “revoluciji”(47, 100-105).