“Револуционарна” 1848/49. година

150

Било је добровољаца и у збивањима током 1848. и 1849. године по Војводини Српској, у званичној историјској науци названих “револуционарним”. Јак политички утицај на Србе у Срему, Банату и Бачкој имале су тада београдске Српске новине, у којима је опширно и са патриотским набојем писано о политичким могућностима и намерама Срба у ондашњој Јужној Угарској. Ово питање, као спољнополитичко, било је централно и за српску владу: у мају 1848. године она је донела одлуку да материјално помогне прекодунавске Србе, а њен министар унутрашњих дела Илија Гарашанин (1812-1874), вољан да сарађује с Маџарима, морао је од такве накане одустати због крутих националистичких ставова маџарских. Дешавало се то у исто време кад су добровољци из Србије почели масовно да прелазе Дунав и Саву и да се укључују у тамошњи српски покрет. Број добровољаца знатно је порастао за наредних месец-два, тако да је почетком августа у Банат прешао и Стеван Книћанин (Стеван Петровић, 1807-1855), стављајући им се на чело. С обзиром на аустријски протест због учешћа добровољаца у покрету и турски захтев да се добровољци повуку, а знајући да су обреновићевци имали прилично јак утицај у војвођанском одбору, српска влада била је спремна да своје добровољце врати натраг. Но, како се у међувремену јавила и идеја да се Војводина Српска присаједини Кнежевини Србији, добровољци нису дирани. Напротив, српска влада почела је да добровољачком покрету придаје већу пажњу и да чак новчано и организационо помаже њихово купљење. Као последица таквих активности, већ крајем новембра 1848. године почеле су да у Војводину Српску прелазе нове групе добровољаца; њихова бројност омогућила је тамошњем српском покрету да се одржи пред угарском навалом.

У међувремену ојачала, Аустрија је почетком 1849. године затражила да се добровољци повуку у Србију. Србија је прихватила тај захтев, а војвођански Срби, ослабљени, нису се могли одупрети Маџарима. Позван да се врати, априла 1849. године Книћанин опет прелази Дунав. По несрећи, више се није могло ништа учинити, пошто су Маџари већ били заузели скоро читав Банат; маса српских избеглица прешла је у Србију, а тек интервенцијом руске војске заустављено је маџарско напредовање. Коначним Книћаниновим повратком у Србију прекинута је даља сарадња српске владе са српским покретом у Војводини Српској.

Не зна се тачно колико је добровољаца из Кнежевине Србије стигло тада у Војводину Српску, али их је морало бити више десетина хиљада. Према писању Милоша С. Милојевића (1840-1897), знаменитог историчара српске историјске школе и вође ибарских добровољаца у Српско-турском рату 1876-1878. године, за приближно годину дана учешћа у покрету погинуло је “из кнежевине најмање 10. до 15. тисућа, јер је кажу повраћено у кнежевину 17.000 фесова, који несу мора бити сви скинути са убијених”. Он још пише да “обично су нашим људима од овуда, које су рањаве и изнемогле ухватили, или боље да рекнемо издишуће подигли са бојног поља, метали сламу, смолу и т. д. у чакшире, ово палили и тако мучећи их уморавали. Другима су набијали гвоздене карике на главе и кроз ове гвоздене клинце ударали у главе и тако их морили. Треће су, који су уваћени лако рањени, запрезали у плугове да ору у место коња и т. д. Ми несмо у стању описати сва варварства маџарска и тада им бивше браће Пољака. То су ужаси који превазилазе сваку веру. Обилазећи их са презрењем и гнушањем, као и све остале подлости ових азијских чорда, напоследку споменућемо како је наш (Милојевићев ИП) рођени брат од тетке Чедомир Евтимијевић уморен. Ево како су њему везали руке и ноге за коње… ошинули и тако растргли на четири дела(35, 150-151)!”

А да се не би помислило како Милојевић претерује, пренећемо овде и сведочење аустријског лекара, књижевника и хроничара др Зигфрида Капера (1821-1879), Чеха пореклом, који је годину дана по маџарској “револуцији” на чијој је страни и он био пропутовао кроз Ковиљ и посетио тамошњи манастир. Од калуђера је чуо да маџарски “револуционарни” командант Мор Перцел “као да није знао за бојазан од светиње, кад се априла прошле године после изгубљене битке код Мошорина у Петроварадин враћао преко Ковиља. Ми смо се сви бегством били спасли. Кад смо се вратили, затекли смо не само манастир као пусто згариште, него и гробове проваљене, мошти поразбацане, пола иструле лешине у бунар бачене, а пола сажежене мртвачке сандуке по дворишту”.

Трагови су још били видљиви. ”Украј дрвених, за нужду подигнутих скела, на којима је обешено било звоно, доспесмо до уласка у већ новију од обеју цркава. Врата су дигнута била из чепова па су бачена била у ватру. На њихово је место дошао из земље извађен споменик од мермера, попреко намештен пред улазом. Морали смо прећи преко њега да уђемо у унутрашњост негда велелепне цркве. А шта је остало од свег велелепја? Ништа до голих зидова. Зидове уместо скупоцених оправа, украшавало је црно прамење дима, а безбројни трагови пушкомета сведочили су, да се овде вежбало у пуцању, дабоме у проласку, а нишан је уместо какве плоче била икона Мајке Божје. Патос је био свуд расцепљен, мермерни плочник је био извађен и разбијен, подземне су костурнице биле откривене”.

На крају, “калуђер нас отпрати до капије те настависмо свој пут са овог легла грозоте, да на ратишту наиђемо на још нека друга, страшнија легла; јер новија ратна повесница не може лако показати толику силесију похара, толико уживања у разарању”, као што је показао маџарски обрачун са Србима и његовим светињама у годину дана раније окончаној “револуцији”(47, 100-105).