Prvi svetski rat

329

Najčešće, o dobrovoljcima se ćuti. Počev od izbijanja ratnog sukoba, avgusta 1914. godine, pa sve do njegovog kraja, brojne dobrovoljačke grupe pridošle su iz srpskih krajeva pod austrougarskom okupacijom, iz ruskih zarobljeničkih logora i, razume se, iz prekomorskih zemalja. Na samom početku rata, takođe dobrovoljno, bez mobilizacijskog poziva, u srpsku i crnogorsku vojsku stupio je i nemali broj žitelja ovih dveju srpskih kraljevina.

Učešćem srpskih dobrovoljaca u Prvom svetskom ratu “jugoslovenska” istorijska nauka nije se premnogo bavila. Ako je o dobrovoljcima i pisano, bilo je to samo uzgredno, tek kao informacija da je dobrovoljaca bilo i da su “čak” postojale posebne dobrovoljačke jedinice. Za taj svoj propust, naravno, istoričari se mogu pravdati i činjenicom da u vojnim arhivama ne postoje uredni spiskovi dobrovoljaca pridošlih u jedinice, čak ni kad se radi o velikim grupama. Najvećem broju spiskova, ako ih je i bilo, izgubio se svaki trag, iz raznih razloga, a nekad, najverovatnije, u spiskovima nije ni beleženo da se radi o dobrovoljcima. Ponegde, spiskovi nisu ni sačinjavani, jer za to nije bilo ni vremena a, čini se, ni u vojnim komandama nije se smatralo da su takvi spiskovi neophodni. Ne sme se, naravno, zanemariti ni potreba da se porodice srpskih dobrovoljaca iz srpskih krajeva pod Austrougarskom, ako bi se saznalo za njihova imena, zaštite od progona tamošnjih vlasti. Možda zbog toga, a možda i iz nekih drugih “nedostupnih” razloga, dobrovoljcima nije bilo dozvoljeno da se igde izjašnjavaju kao dobrovoljci; smeli su samo reći da su vojnici. Doda li se tome i “tihi” trud visokih vojnih komandi da zature tragove o stvarnom broju dobrovoljaca i tako “očuvaju” odlučujuću vojničku ulogu redovnog armijskog sastava i svoju sopstvenu, razumljivo je što se broj dobrovoljaca i njihova uloga u vojnim aktivnostima srpske vojske osobito ne ističu.

Sa svim tim u vezi, a da se broj dobrovoljaca ne bi ni približno mogao pratiti, na samom početku Svetskog rata srpsko Ministarstvo vojno naredilo je “da se dobrovoljci ne formiraju u zasebne dobrovoljačke komande, niti da se na započetoj osnovi skupljaju sami, u veće gomile”(1, dok. 1, 3). Takva naredba izdata je jer je dobrovoljaca u Srbiji već bilo dovoljno za “zasebne dobrovoljačke komande”, a bilo je neuputno da se oni samoinicijativno okupljaju “u veće gomile” i da deluju kao dobrovoljci. Smatralo se da će oni u sastavu jedne regularne vojne jedinice lakše “upamtiti” da su vojnici, nego što bi to postigli u nekoj čisto dobrovoljačkoj jedinici, makar koliko maloj. Čak je i dobrovoljački komandant Vojvoda Vuk predlagao srpskoj Vrhovnoj komandi da “dobrovoljačke jedinice i dobrovoljce (treba) tretirati kao regularnu vojsku” (1, dok. 24, 37). Zbog svega toga, ali i iz mnogih drugih razloga, nikad se sa sigurnošću neće ustanoviti koliko je dobrovoljaca učestvovalo u ratnim operacijama srpske i crnogorske vojske, bilo u boračkom sastavu, bilo u onome što se danas naziva logistikom. Možda baš zbog svih tih ograničenja, istoričari se nisu ni upuštali u neki ozbiljniji pokušaj da dobrovoljcima dodele iole vidljivo mesto u novijoj srpskoj nacionalnoj istoriji.