Први светски рат

330

Најчешће, о добровољцима се ћути. Почев од избијања ратног сукоба, августа 1914. године, па све до његовог краја, бројне добровољачке групе придошле су из српских крајева под аустроугарском окупацијом, из руских заробљеничких логора и, разуме се, из прекоморских земаља. На самом почетку рата, такође добровољно, без мобилизацијског позива, у српску и црногорску војску ступио је и немали број житеља ових двеју српских краљевина.

Учешћем српских добровољаца у Првом светском рату “југословенска” историјска наука није се премного бавила. Ако је о добровољцима и писано, било је то само узгредно, тек као информација да је добровољаца било и да су “чак” постојале посебне добровољачке јединице. За тај свој пропуст, наравно, историчари се могу правдати и чињеницом да у војним архивама не постоје уредни спискови добровољаца придошлих у јединице, чак ни кад се ради о великим групама. Највећем броју спискова, ако их је и било, изгубио се сваки траг, из разних разлога, а некад, највероватније, у списковима није ни бележено да се ради о добровољцима. Понегде, спискови нису ни сачињавани, јер за то није било ни времена а, чини се, ни у војним командама није се сматрало да су такви спискови неопходни. Не сме се, наравно, занемарити ни потреба да се породице српских добровољаца из српских крајева под Аустроугарском, ако би се сазнало за њихова имена, заштите од прогона тамошњих власти. Можда због тога, а можда и из неких других “недоступних” разлога, добровољцима није било дозвољено да се игде изјашњавају као добровољци; смели су само рећи да су војници. Дода ли се томе и “тихи” труд високих војних команди да затуре трагове о стварном броју добровољаца и тако “очувају” одлучујућу војничку улогу редовног армијског састава и своју сопствену, разумљиво је што се број добровољаца и њихова улога у војним активностима српске војске особито не истичу.

Са свим тим у вези, а да се број добровољаца не би ни приближно могао пратити, на самом почетку Светског рата српско Министарство војно наредило је “да се добровољци не формирају у засебне добровољачке команде, нити да се на започетој основи скупљају сами, у веће гомиле”(1, док. 1, 3). Таква наредба издата је јер је добровољаца у Србији већ било довољно за “засебне добровољачке команде”, а било је неупутно да се они самоиницијативно окупљају “у веће гомиле” и да делују као добровољци. Сматрало се да ће они у саставу једне регуларне војне јединице лакше “упамтити” да су војници, него што би то постигли у некој чисто добровољачкој јединици, макар колико малој. Чак је и добровољачки командант Војвода Вук предлагао српској Врховној команди да “добровољачке јединице и добровољце (треба) третирати као регуларну војску” (1, док. 24, 37). Због свега тога, али и из многих других разлога, никад се са сигурношћу неће установити колико је добровољаца учествовало у ратним операцијама српске и црногорске војске, било у борачком саставу, било у ономе што се данас назива логистиком. Можда баш због свих тих ограничења, историчари се нису ни упуштали у неки озбиљнији покушај да добровољцима доделе иоле видљиво место у новијој српској националној историји.