Koliko se dobrovoljaca borilo u Velikom ratu

174

Mimo navedenih cifara, u raspoloživoj građi o Prvom svetskom ratu srećemo se sa još dve velike grupe srpskih dobrovoljaca koje “jugoslovenska” istorijska nauka, ko zna iz kojih razloga, još nije pominjala:
a. “njih 10.000 u prvo vreme”, uključenih u srpsku vojsku neposredno po njenom ulasku u Crnu Goru, smatrani su dobrovoljcima i onda kad je kraj rata bio sasvim izvestan. Pošto se radilo o licima koja su u srpsku vojsku dobrovoljno stupila do 5/18. novembra 1918. godine, uprkos tome što su ih srpski vojni organi olako “preveli” u obveznike (protivno mišljenju Nikole Pašića, koji je na pismeni upit ministra vojnog odgovorio da “Crnogorce treba smatrati kao dobrovoljce”), u ukupnom broju srpskih dobrovoljaca u Prvom svetskom ratu moralo bi i za njih biti mesta;
b. oko 11.000 dobrovoljaca “zaboravljenih” na Dalekom istoku, u vreme dok su se delovi Srpskog dobrovoljačkog korpusa kretali Sibirom na putu prema Solunu. Obraćajući se obnovljenom Ratniku, mesečnom vojno-stručnom časopisu, u svesci I, godina XXXVII, Beograd 1921, strana 14, đeneral Mihailo Rašić, tokom nekoliko ratnih godina srpski ministar vojni, piše: “Svi smo bili iznenađeni kad nas je 1918., po ulasku u našu Srbiju, francuska Vlada izvestila, da na krajnjem istoku Sibira, blizu Vladivostoka, ima na 11.000 naših vojnika sa nekoliko oficira dobrovoljaca i molila nas da pošaljemo tamo nekoliko starijih srpskih oficira”. Iz toga što se reč dobrovoljaca nalazi pored reči oficira ne treba zaključivati da se tamo nalazilo nekoliko oficira dobrovoljaca. Radilo se, zapravo, o 11.000 srpskih dobrovoljaca iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa iz Odese, koji su, iz ko zna kog razloga, zalutali na putu kroz Sibir i iz Vladivostoka nisu krenuli pre proboja Solunskog fronta; svi oni bili su iz srpskih krajeva pod austrijskom ili ugarskom okupacijom.

Sa ovim dvema grupama, ukupan broj srpskih dobrovoljaca u Prvom svetskom ratu povećava se na najmanje 213.000.

Ne zna se kako je srpska vlada postupila s francuskim izveštajem sa samog kraja Velikog rata, ali je izvesno da je polovinom januara 1921. godine, u svom 10. broju, novosadska Zastava dodatno upozorila da “potrebna je brza pomoć za spasavanje ostataka Srba dobrovoljaca”. Povod za takvo pisanje nalazio se u retkim pismima srpskih dobrovoljaca zatočenih u ruskim logorima; iz njihovih pisama moglo se saznati da je tada po Rusiji bilo rasejano nekoliko desetina hiljada Srba i da su svi oni bili ostavljeni “na Božju veresiju”. Zastava je pisala da “od kako su nesretnom Rusijom ovladali Jevrejin Trocki-Bronštajn i njegova razbojnička banda, od to doba je Rusija postala pravi pakao za svakog dobrog Slovenina, a osobito za one Srbe, koji su se kao dobrovoljci uza Čehe i Poljake borili protiv nemačkih plaćenika: boljševika”.

Može biti da se tu radilo o dobrovoljcima koje je ruska vojna komanda izdvojila iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa za svoje vojno-političke potrebe, na način opisan u jednom pismu iz Vladivostoka, datovanom 6. maja 1919, a objavljenom u Zastavi od 7. januara 1920. godine: “Kada sam 1915. godine bio zarobljen, bio sam teško ranjen u trbuh, da sam jedva živ ostao; ležao sam u bolnici 3 meseca, nisam mogao ni da se s mesta pomaknem, no posle toga sam ipak nekako ozdravio. 1916. godine sam postupio u I Srpsku Dobrovoljačku Diviziju u Odesu i bio sam kao pisar u štabu dopunskog batalijona, a 1917. godine sam bio otkomandiran na front u Dobrudžu u englesku bolnicu za pisara. Tu sam proživeo celu godinu, vrlo mi je dobro bilo, ali 1918. godine sam morao ići dalje, jer su Nemci nastupali na Ukrajinu. Otišao sam na Kavkaz u grad Rostov na reci Donu al’ su Nemci i tamo došli i morao sam opet dalje; došao sam u grad Samaru na reci Volgi. Ovde sam bio, kada se češko-slovačka vojska podigla protivu tako zvanih boljševika. Boj je trajao tri dana i na kraju Česi pobede. Onda je vlast bila ovde češka, al’ nakon tri meseca boljševici nadvladaju Čehe, tako da smo morali i mi Srbi da idemo dalje odavde, pošto su i naši neki odredi ovde se borili sa boljševicima”, odnosno protiv njih.

Naravno, “neki naši odredi” bili su “pozajmljeni” iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa, ali, isto tako, mogli su to biti i dobrovoljci koji iz zarobljeničkih logora nisu ni stigli do Odese, već su “prečicom” uključeni u vojne operacije ruske vojske protiv boljševika. Najverovatnije, za ovu drugu vrstu srpskih dobrovoljaca nije se ni znalo u Srpskom dobrovoljačkom korpusu u Odesi, još manje u srpskoj Vrhovnoj komandi na Solunskom frontu; razumljivo je stoga što Kraljevina SHS, kasnije Jugoslavija, za te dobrovoljce nije ni htela da čuje. O jednoj takvoj jedinici piše i Zastava u onom već navedenom tekstu od januara 1921. godine: “Kad su Česi na istoku Rusije obrazovali front protiv boljševika, onda je pokojni junačni major Blagotić (Matija Markov, rođen u Jagodini 1884, poginuo 1918, IP), u Rusiji obrazovao od dotadašnjih Srba zarobljenika jedan dobrovoljački puk, na čelu koga je hrabri major oteo od boljševika grad Kazan i tom prilikom je majora Blagotića jedan Madžar boljševik ubio, a blagodarni Rusi njegov puk nazvaše imenom poginulog junaka… Većinu toga mukotrpnog puka sačinjavahu Srbi iz krajeva bivše austro-ugarske monarhije… Ali vremenom položaj te šake junaka u sred ledenog Sibira postajaše sve očajniji. Česi se pogodiše s boljševicima, Francuzi isto tako i svi odoše u Evropu natovareni ruskim zlatom i drugim blagom. A Srbi ostadoše, bez igde ičega, i bez brata i prijatelja, u dubini Sibira, ostavljeni na milost i nemilost krvožednim boljševicima; i oficire, i podoficire, i redove strpaše u logore, gole, bose, gladne, a za stražare im postaviše naoružane Mađare, sada najamnike boljševičke. Može se misliti, kako ti Madžari postupaju sa Srbima, koji su njima povereni na čuvanje!!”

Iz onog pisma iz Vladivostoka saznajemo da je jedan “jugoslovenski puk” bio stacioniran i u Tomsku, ali i da se velik broj Srba mogao sresti i drugde u Sibiru. U Vladivostoku su se tada “mogle videti sve vojske, koje su ratovale sa Nemcima i to amerikanske, engleske, kanadske, japanske, kineske, poljske, srpske, češke, talijanske, francuske, latiške, ruske i još tamo neke, da se ne može ni setiti sve. Sva je ta vojska ovde donesena da ratuje protiv boljševika, ali osim ruske narodne armije, koju predvodi admiral Kolčak i osim Japanaca ovi svi ostali su otkazali. Sa nami Srbima ovde danas vrlo rđavo opstoji; nas ima ovde u Sibiriji Jugoslavena do 50 hiljada i hoće da nas bace u borbu, al’ ljudi su prosto otkazali i neće, tako da ne znaju šta da rade s nama. Kući neće nikako da nas nose, a mi ovde samo jedemo gotov lebac. Šta će biti sa nama, sam Bog neka zna”.