Колико се добровољаца борило у Великом рату

174

Мимо наведених цифара, у расположивој грађи о Првом светском рату срећемо се са још две велике групе српских добровољаца које “југословенска” историјска наука, ко зна из којих разлога, још није помињала:
а. “њих 10.000 у прво време”, укључених у српску војску непосредно по њеном уласку у Црну Гору, сматрани су добровољцима и онда кад је крај рата био сасвим известан. Пошто се радило о лицима која су у српску војску добровољно ступила до 5/18. новембра 1918. године, упркос томе што су их српски војни органи олако “превели” у обвезнике (противно мишљењу Николе Пашића, који је на писмени упит министра војног одговорио да “Црногорце треба сматрати као добровољце”), у укупном броју српских добровољаца у Првом светском рату морало би и за њих бити места;
б. око 11.000 добровољаца “заборављених” на Далеком истоку, у време док су се делови Српског добровољачког корпуса кретали Сибиром на путу према Солуну. Обраћајући се обновљеном Ратнику, месечном војно-стручном часопису, у свесци И, година XXXVII, Београд 1921, страна 14, ђенерал Михаило Рашић, током неколико ратних година српски министар војни, пише: “Сви смо били изненађени кад нас је 1918., по уласку у нашу Србију, француска Влада известила, да на крајњем истоку Сибира, близу Владивостока, има на 11.000 наших војника са неколико официра добровољаца и молила нас да пошаљемо тамо неколико старијих српских официра”. Из тога што се реч добровољаца налази поред речи официра не треба закључивати да се тамо налазило неколико официра добровољаца. Радило се, заправо, о 11.000 српских добровољаца из Српског добровољачког корпуса из Одесе, који су, из ко зна ког разлога, залутали на путу кроз Сибир и из Владивостока нису кренули пре пробоја Солунског фронта; сви они били су из српских крајева под аустријском или угарском окупацијом.

Са овим двема групама, укупан број српских добровољаца у Првом светском рату повећава се на најмање 213.000.

Не зна се како је српска влада поступила с француским извештајем са самог краја Великог рата, али је извесно да је половином јануара 1921. године, у свом 10. броју, новосадска Застава додатно упозорила да “потребна је брза помоћ за спасавање остатака Срба добровољаца”. Повод за такво писање налазио се у ретким писмима српских добровољаца заточених у руским логорима; из њихових писама могло се сазнати да је тада по Русији било расејано неколико десетина хиљада Срба и да су сви они били остављени “на Божју вересију”. Застава је писала да “од како су несретном Русијом овладали Јеврејин Троцки-Бронштајн и његова разбојничка банда, од то доба је Русија постала прави пакао за сваког доброг Словенина, а особито за оне Србе, који су се као добровољци уза Чехе и Пољаке борили против немачких плаћеника: бољшевика”.

Може бити да се ту радило о добровољцима које је руска војна команда издвојила из Српског добровољачког корпуса за своје војно-политичке потребе, на начин описан у једном писму из Владивостока, датованом 6. маја 1919, а објављеном у Застави од 7. јануара 1920. године: “Када сам 1915. године био заробљен, био сам тешко рањен у трбух, да сам једва жив остао; лежао сам у болници 3 месеца, нисам могао ни да се с места помакнем, но после тога сам ипак некако оздравио. 1916. године сам поступио у I Српску Добровољачку Дивизију у Одесу и био сам као писар у штабу допунског баталијона, а 1917. године сам био откомандиран на фронт у Добруџу у енглеску болницу за писара. Ту сам проживео целу годину, врло ми је добро било, али 1918. године сам морао ићи даље, јер су Немци наступали на Украјину. Отишао сам на Кавказ у град Ростов на реци Дону ал’ су Немци и тамо дошли и морао сам опет даље; дошао сам у град Самару на реци Волги. Овде сам био, када се чешко-словачка војска подигла противу тако званих бољшевика. Бој је трајао три дана и на крају Чеси победе. Онда је власт била овде чешка, ал’ након три месеца бољшевици надвладају Чехе, тако да смо морали и ми Срби да идемо даље одавде, пошто су и наши неки одреди овде се борили са бољшевицима”, односно против њих.

Наравно, “неки наши одреди” били су “позајмљени” из Српског добровољачког корпуса, али, исто тако, могли су то бити и добровољци који из заробљеничких логора нису ни стигли до Одесе, већ су “пречицом” укључени у војне операције руске војске против бољшевика. Највероватније, за ову другу врсту српских добровољаца није се ни знало у Српском добровољачком корпусу у Одеси, још мање у српској Врховној команди на Солунском фронту; разумљиво је стога што Краљевина СХС, касније Југославија, за те добровољце није ни хтела да чује. О једној таквој јединици пише и Застава у оном већ наведеном тексту од јануара 1921. године: “Кад су Чеси на истоку Русије образовали фронт против бољшевика, онда је покојни јуначни мајор Благотић (Матија Марков, рођен у Јагодини 1884, погинуо 1918, ИП), у Русији образовао од дотадашњих Срба заробљеника један добровољачки пук, на челу кога је храбри мајор отео од бољшевика град Казан и том приликом је мајора Благотића један Маџар бољшевик убио, а благодарни Руси његов пук назваше именом погинулог јунака… Већину тога мукотрпног пука сачињаваху Срби из крајева бивше аустро-угарске монархије… Али временом положај те шаке јунака у сред леденог Сибира постајаше све очајнији. Чеси се погодише с бољшевицима, Французи исто тако и сви одоше у Европу натоварени руским златом и другим благом. А Срби остадоше, без игде ичега, и без брата и пријатеља, у дубини Сибира, остављени на милост и немилост крвожедним бољшевицима; и официре, и подофицире, и редове стрпаше у логоре, голе, босе, гладне, а за стражаре им поставише наоружане Мађаре, сада најамнике бољшевичке. Може се мислити, како ти Маџари поступају са Србима, који су њима поверени на чување!!”

Из оног писма из Владивостока сазнајемо да је један “југословенски пук” био стациониран и у Томску, али и да се велик број Срба могао срести и другде у Сибиру. У Владивостоку су се тада “могле видети све војске, које су ратовале са Немцима и то американске, енглеске, канадске, јапанске, кинеске, пољске, српске, чешке, талијанске, француске, латишке, руске и још тамо неке, да се не може ни сетити све. Сва је та војска овде донесена да ратује против бољшевика, али осим руске народне армије, коју предводи адмирал Колчак и осим Јапанаца ови сви остали су отказали. Са нами Србима овде данас врло рђаво опстоји; нас има овде у Сибирији Југославена до 50 хиљада и хоће да нас баце у борбу, ал’ људи су просто отказали и неће, тако да не знају шта да раде с нама. Кући неће никако да нас носе, а ми овде само једемо готов лебац. Шта ће бити са нама, сам Бог нека зна”.