Колико се добровољаца борило у Великом рату

174

Број српских добровољаца у Првом светском рату био је више него двоструко већи од оног у балканским ратовима и износио је најмање 192.000, од чега око 56.600 из двеју српских краљевина и барем 135.400 са стране, како следи:

1. најмање 25.000 у шест прекобројних пукова српске војске;
2. 1.300 младих каплара из ђачке формације;
3. око 17.200 добровољаца у црногорској војсци, међу њима најмање 3.000 повратника из Америке;
4. око 50.000 пребега преко Дрине, Саве и Дунава, непосредно пред рат и на самом почетку рата;
5. око 10.000 добровољаца из реда аустроугарских војника заробљених у Србији током прве ратне године;
6. око 40.800 добровољаца из исељеништва, највећим делом из прекоморских земаља, међу којима се налази и оних у тачки 3. већ поменутих 3.000 добровољаца у црногорској војсци (рачунатих у добровољце “из двеју српских краљевина”);
7. око 3.500 добровољаца из руског заробљеништва, који су на српско ратиште стигли Дунавом, с јесени 1915. године(85, 93);
8. око 30.800 добровољаца из руског заробљеништва, који су ратовали на Добруџи и на Солунском фронту;
9. око 1.800 Арбанаса из Есад-пашиног одреда(96, 94), за који Војна енциклопедија само стидљиво признаје да се “налазио на Солунском фронту на страни савезника”(3, књига 2, 700);
10. најмање 1.500 припадника страних медицинских мисија;
11. око 13.100 добровољаца у Топличком устанку. Између двају светских ратова добро се знало да је у припрему Топличког устанка била упућена и Команда савезничких војсака на Солунском фронту, да је устанак донео бројне жртве и да се кривице за све то није могла ослободити ни српска Врховна команда; за званичне политичке и војне факторе у послератној Србији био је то довољан разлог да се истина о устанку прећути и што пре преда забораву. То се најједноставније могло остварити применом оне наредбе са самог почетка 1917. године, кад су “укинути” сви “добровољци, наши поданици, способни за војну службу”(1, док. 58, 79); по тој логици, као “нашим поданицима”, топличким устаницима није се дало да се “умешају” међу добровољце. Касније, пошто је Србији натурена комунистичка идеја, тема је постала сасвим неприкладна, јер је новој власти, и иначе врло заинтересованој за сузбијање такозване “српске хегемоније” и за остварење “српско-бугарског братства”, било особито стало да улога бугарске политике и војске у Топличком устанку, али и током целог Великог рата, остане у што дубљој сенци и, по могућству, непримећена.

Несумњиво, најтеже последице по историјско памћење о Топличком устанку оставили су оновремени вођи “српске” левице, новембра 1917. године извештавајући социјалистичку Интернационалу о званичним ставовима Српске социјалдемократске странке према стању у окупираној Србији. Проистицало је из тог списа да је службену политику бугарског окупатора према српском народу наметнула “реакционарна банда разбојника” на власти, а да “бугарски народ” са тим није имао везе. Истина, социјалистичким вођама у Србији није било непознато да је Бугарска, “невероватним системом насиља и методичном политиком истребљивања Срба”, припремала терен за своју замишљену превласт на Балкану, да је поредак у окупираној Србији био далеко од икаквог права, морала и личних слобода, да би свако ко се изјасни као Србин одмах био оптужен за велеиздају и осуђен на смрт, да је употреба српског језика забрањена, да су српски учитељи и свештеници углавном побијени, да је велик број Срба, са циљем да се “из овог дела Србије удаље сви елементи способни да развију националну снагу”, депортован у Малу Азију и тамо масовно убијан…

Ако је већ тако, тешко да би се за Бугаре нашла иједна лепа реч. Знали су то и српски социјалдемократи, те су, за сваки случај, свој извештај о бугарским злочинима над српским народом у Топлици почели големим правдањима истих тих злочина и “радосном вешћу” да за почињене злочине нису криви бугарски војници. Напротив, “бугарски војник, а то ће рећи наоружани бугарски народ, произвео је на целокупно српско становништво, свуда где је дошао с њим у додир, добар утисак… Прост бугарски војник имао је симпатија за српски народ”, тако да се “дешавало веома често да су ови синови бугарског народа плакали… што је Србија упропашћена”. Био је то исти онај “наоружани бугарски народ” који је окупирао Србију, који је омогућио успостављање бугарске управе и извео све оне злочине о којима је и иначе подробно писано у поменутом извештају.
Иако вођама српских социјалиста “није било познато” како је до устанка дошло, они су се својски потрудили да “наоружани бугарски народ” представе као дечји вртић и да за све бугарске злочине окриве “српске заверенике” који су успели да умакну “симпатичној и плачној” бугарској власти. Својим “завереницима” народ се није могао супротставити, тако да се мора сматрати “нормалним” што су бугарски окупатори “ове јадне људе казнили смрћу… Око 20.000 Срба убијено је под тим изговором, од којих је највише
збиља учествовало у устанку… Хиљаде жена и деце интернирани су, а други побацани у затворе. Тридесет и шест села око Лесковца потпуно је истребљено… Одведено је готово све мушко становништво вароши Ниша, око 4.000 људи… Један полицијски чиновник из околине Ниша хвалио се доцније да је он заклао више од 300 Срба. »У почетку је било доста тешко, морало се увек више пута бости ножем, али кад сам се извежбао, операција је ишла не може лепше бити: један ударац и човек је убијен«…”

А Василије Трбић, чије се име може прочитати у овом Поменику, известио је о свом боравку током августа 1916. године у околини Сопља, Прилепа, Велеса, Кавадараца, Кичева, Тетова и Гостивара, а по задатку добијеном од српске Врховне команде и Савезничке команде на Солунском фронту:

“У Прилепској, Велешкој и Кичевској околини убијено је преко 2000 душа, већином жена и деце. Читаве хајке дизале су се на незаштићени народ и убијали и пљачкали, безчастили све до 1. фебруара прошле године. Има више од хиљаду примера, где су бугарски војници силовали девојчице од 10 год. старости а небројени примери, где су поједини командири чета батаљона, при уласку у село саопштавали војницима, да су те вечери све женске од 10 год па навише њихове, докле је војска у селу. Нисам наишао ни један пример, да се неки бугарски официр одвајао и да је узимао народ у заштиту. У свим неваљалствима, сви су били солидарни” (2, књига XXИ, 209).