Добровољци у страним медицинским мисијама

12

Почетак Светског рата затекао је српску медицинску службу у изузетно тешким условима, пошто је време од балканских ратова било прекратко да би дошло до њене и најминималније кадровске обнове. Молба Српског Црвеног крста за помоћ наишла је у Међународном Црвеном крсту само на моралну потпору; рат је већ харао по целој Европи, те Међународни Црвени крст предлаже Српском да помоћ од сродних институција у свету затражи непосредно. Одзив на такав апел био је неочекивано велик. Прва у Србију стиже медицинска мисија америчке војске на челу са др Рајаном, и одмах у Београду отвара једну болницу “опште праксе”. Бројне групе и појединци пристижу почетком јесени 1914, тако да су се многе болничарке из иностранства убрзо нашле на фронту, непосредно уз српске војнике. Током прве половине 1915. године, у време велике епидемије тифуса, када је то било од пресудне важности, обим медицинске помоћи са стране снажно се повећао. Највећи број санитетских екипа стигао је из Енглеске, Русија је само у једној својој мисији имала 111 чланова, а шеснаесточлану екипу послала је Грчка. Из Сједињених Држава, са неколико екипа Црвеног крста стигло је четрдесет четири особе, а група од осам лекара и болничарки била је опремљена из једног приватног фонда. Почетком 1915. године, са још четворицом лекара и осморо болничара и медицинских сестара, из Америке је приспео др Ђуро Гуча и с њима се укључио у једну чешко-американску медицинску мисију у Ђевђелији. Како је у међувремену Србијом почео да хара тифус, тој је болници добро дошла помоћ од преко осамдесет Чеха-добровољаца, из реда ратних заробљеника; међу њима налазио се један лекар, док су већину осталих сачињавали школовани људи: учитељи, професори и инжењери. Почетком априла исте године у ту је болницу из Америке стигло још седамдесет шест лекара, са пратећим санитетским, техничким и помоћним особљем (86, први наставак, 77; 86, трећи наставак, 39). Од велике користи били су чланови француске санитетске мисије која је у Срију дошла почетком 1915. године. Велик број француских лекара и болничара учествовао је у сузбијању епидемије пегавог тифуса, а “за све време боравка и рада у Србији ови Французи су уживали искрене симпатије и у војсци и у народу” (30, 251). Универзитет у Торонту организовао је болнице у Солуну и Битољу, а њихов капацитет био је 1.040 постеља. У обема болницама радило је 50 лекара и професора, 73 болничарке и 173 лица у помоћним службама. Касније, стижу у Србију појединци и медицинске екипе из Аустралије, Новог Зеланда, Швајцарске, и других земаља. Све пристигле екипе биле опремљене неопходним средствима за рад са болесницима од постеља до лекова а финансирале су их хуманитарне организације, државе или приватна лица. Многе земље послале су помоћ у новцу и лековима: Француска, Италија, Русија, Јапан, Швајцарска, Аргентина, Чиле, чак и турски Црвени полумесец.

Највећи број енглеских санитетских мисија стигао је у Србију трудом Савеза шкотских женских друштава, о чему својом књигом надахнуто сведочи Моника Крипнер (16). Године 1914, кад су гласови о рату били све јачи, секретар тог Савеза била је докторка Елси Инглис. Њеним залагањем, уз отпор и велико потцењивање званичних градских служби, јула исте године формирана је у Единбургу једна женска добровољачка санитетска јединица. Некако истовремено, госпођа Мејбл Синклер Стобарт, жена која је своје ратно искуство стицала у Балканском рату, као оснивач и предводник женског одреда за транспорт болесника и рањеника у Бугарској, започела је сличну делатност у Лондону. Месец дана касније, она се са својом новом Женском војном болницом налази иза фронта код Антверпена. Почетком августа учествује у организовању Женског одреда хитне помоћи и искусна санитетска радница госпођа Евелина Хаверфилд, која одмах постаје заповедник Женске добровољачке резерве.

Нешто касније, пошто је госпођа Мејбл Грујић, жена српског министра спољних послова, интензивно извештавала енглеску јавност о санитарним невољама у Србији, у Лондону је оформљен Српски потпорни фонд. Неке од првих јединица тог Фонда биле су под покровитељством Болница шкотских жена. Прва јединица Српског потпорног фонда стигла је у Србију средином новембра 1914. године и своју болницу са 600 кревета поставила у близини Скопља. На њеном челу налазила се леди Лујза Маргарета Лејла Вемис Паџет (1881-1938). Ова енергична жена, чији је муж сер Ралф Спенсер Паџет (1864-1940) касније постао комесар британских мисија у Србији, “била је идеална особа за тај положај. Она је не само имала знатно искуство стечено још током ранијег боравка у српским болницама за време балканских ратова него је касније испољила и ретку способност за руковођење. Неуморан радник и врсан организатор који је уживао поштовање Срба и свих повређених, она је запањила људе из круга своје породице, који су је (раније) знали само као конвенционалну и крхку младу жену”(16, 38).

Под утиском нових сазнања о неприликама у Србији, докторка Инглис понудила је српској амбасади у Лондону да једну јединицу Болница шкотских жена упути на ратиште. На сличну поруку историчару Роберту В. Ситон-Вотсону, онда поштованом у Србији, добила је телеграм са поруком да “Српска влада прихвата понуду са захвалношћу”. “Пошаљите нас тамо где смо најпотребније”, тражила је докторка Инглис. У децембру, кад се већ чинило да је Србија у безизлазном положају, из Саутемптона испловила је Прва јединица Болница шкотских жена, под управом докторке Елинор Солтоу. Да би се болници обезбедила самосталност, у “пртљагу” се налазила сва потребна опрема укључујући основне животне намирнице, лекове, лежаје и постељину за сто пацијената. Екипа је у Крагујевац стигла јануара месеца, а морала је да одмах прими 250 пацијената. До пролећа болница је имала 650 кревета.

Пегавац је већ косио по Србији, па је докторка Солтоу прегла да отвори и посебан стационар за заражене болеснике. Иако јој је са тим у вези било послато још десет болничарки, у Болницама шкотских жена ипак су одлучили да растерете Крагујевац и да у Ваљеву отворе још једну болницу. Тамо се, наиме, стање све више погоршавало; пегавац се ширио стравичном брзином, а рањеници, због недостатка медицинског особља, били су остављени без икакве неге.

Добровољци у Енглеској и даље су се пријављивали за одлазак у Србију, а пристизала је и нова материјална потпора. Образовано је још неколико нових јединица Српског потпорног фонда и Болница шкотских жена, приправних да крену чим се обезбеди транспорт. Међу њима била је и велика англо-српска болница, касније позната као “Јединица Бери”, под заједничком управом хирурга Xемса Берија и његове жене Меј Дикинсон Бери, такође лекарке. Та јединица ће бити једна од најбоље опремљених болница које су стигле у Србију.