Dobrovoljci u ratovima tokom 19. veka

204

Pokret za obnovu srpske državnosti 1804. Mada Srbi svoje dobrovoljce najčešće dovode u vezu sa vojnim operacijama na Solunskom frontu, srpsko dobrovoljaštvo nije “izum” balkanskih ratova i Prvog svetskog rata; stotinama godina, u borbi protiv Turaka učestvovao je velik broj Srba sa raznih strana Srpske Zemlje. Koliko-toliko organizovane, ove hrabre i plemenite srpske ratnike najčešće znamo iz srpskih narodnih pesama, nekad kao hajduke a nekad kao uskoke.

Znamo li takođe da je Vuk Karadžić (Tršić, kod Loznice, 1787 – Beč, 1864) na jednom mestu zapisao da “što gođ su Turci bolji i što je manje zuluma, to je manje ajduka, a što su gođ Turci gori to je više ajduka”, onda nam mora biti sasvim jasno kako je to došlo do srpskih ustanaka na početku prošlog veka, kad “sirotinja raja” nije više mogla “trpjeti turskoga zuluma”. I sasvim je razumljivo što su se ustanku priključili, bez “zvaničnog” poziva, i brojni dobrovoljci sa strane.

U svojim Memoarima, Prota Mateja Nenadović (Brankovina, kod Valjeva, 1777 Valjevo, 1854) zapisao je da juna 1804. godine “iz Turski(h) susedni(h) oblasti povrve mnoga braća, braći u pomoć”. Ovo “neki” ni u kom slučaju ne bi trebalo da znači kako se radilo o beznačajnom broju, pošto su o pomoći srpskim ustanicima i o dolasku manjih ili većih grupa srpskih dobrovoljaca sačuvani i drugi tragovi. Jedan hroničar zabeležio je, tako, da je Karađorđe (Đorđe Petrović, oko 1786-1817) tokom ustanka “jednako vojsku umnožavao i dolazeće dobrovoljce iz razni(h) srpski(h) krajeva Bosne, Ercegovine, Crne Gore, Bugarske i Albanije u vojsku uzimao”. Ne može se sumnjati u činjenicu da je rodoljublje bilo ono što je “dolazeće dobrovoljce” odvelo u Srbiju da pomognu rušenju turske tiranije. Njihova logika bila je vrlo jednostavna: oslobođenjem Srbije i istovremenim slabljenjem turske vojne sile, oni će doprineti što skorijem oslobođenju ostalih krajeva u kojima su Srbi živeli, što je takođe značilo da bi Turska mogla biti potisnuta sa evropskog tla. O sopstvenoj žrtvi niko od njih nije razmišljao. Tako se i moglo desiti da dobrovoljci Zeke Buljubaše (Jove Gligorijevića, poreklom iz Hercegovine, 1785-1813), nazvani “goli sinovi”, u boju na Ravnju, 1813. godine, “dok je trajalo baruta ustavljali su Turke vatrom iz pušaka, a kad toga nestane oni povade noževe svoje, još po jednom pogledaju u naoblačeno nebo nad Srbijom, osvrnu se na lepe ravni Mačvanske, pa pomenu Boga i svoj narod, juriše sa golim noževima u Turke i tu, sekući se noževima, bijući se puščanim kundacima i u koštac vatajući se golim rukama sa Turcima, svi do jednog izginu”.

Nesumnjivo, bilo je to viteško vreme i hroničaru je ostalo samo da zapiše kako “ovako vrli junaci umedu za svoje otačestvo telom umirati, ali delom i imenom nikad”(prema 29, 22-23); oni su u rat ušli vođeni samo svojom svešću o pripadnosti Srpstvu.

I bilo je to vreme kad su se svi Srbi, bez obzira na to pod čijom su okupacijom živeli, da li u Otomanskom Carstvu, da li u Austriji, da li u Ugarskoj, smatrali sinovima Srpske Zemlje. To što je ustanak započeo u Srbiji bio je samo znak da taj ustanak treba pomoći, jer je on nagoveštavao slobodu svemu Srpstvu.