Добровољци у ратовима током 19. века

173

Покрет за обнову српске државности 1804. Мада Срби своје добровољце најчешће доводе у везу са војним операцијама на Солунском фронту, српско добровољаштво није “изум” балканских ратова и Првог светског рата; стотинама година, у борби против Турака учествовао је велик број Срба са разних страна Српске Земље. Колико-толико организоване, ове храбре и племените српске ратнике најчешће знамо из српских народних песама, некад као хајдуке а некад као ускоке.

Знамо ли такође да је Вук Караџић (Тршић, код Лознице, 1787 – Беч, 1864) на једном месту записао да “што гођ су Турци бољи и што је мање зулума, то је мање ајдука, а што су гођ Турци гори то је више ајдука”, онда нам мора бити сасвим јасно како је то дошло до српских устанака на почетку прошлог века, кад “сиротиња раја” није више могла “трпјети турскога зулума”. И сасвим је разумљиво што су се устанку прикључили, без “званичног” позива, и бројни добровољци са стране.

У својим Мемоарима, Прота Матеја Ненадовић (Бранковина, код Ваљева, 1777 Ваљево, 1854) записао је да јуна 1804. године “из Турски(х) суседни(х) области поврве многа браћа, браћи у помоћ”. Ово “неки” ни у ком случају не би требало да значи како се радило о безначајном броју, пошто су о помоћи српским устаницима и о доласку мањих или већих група српских добровољаца сачувани и други трагови. Један хроничар забележио је, тако, да је Карађорђе (Ђорђе Петровић, око 1786-1817) током устанка “једнако војску умножавао и долазеће добровољце из разни(х) српски(х) крајева Босне, Ерцеговине, Црне Горе, Бугарске и Албаније у војску узимао”. Не може се сумњати у чињеницу да је родољубље било оно што је “долазеће добровољце” одвело у Србију да помогну рушењу турске тираније. Њихова логика била је врло једноставна: ослобођењем Србије и истовременим слабљењем турске војне силе, они ће допринети што скоријем ослобођењу осталих крајева у којима су Срби живели, што је такође значило да би Турска могла бити потиснута са европског тла. О сопственој жртви нико од њих није размишљао. Тако се и могло десити да добровољци Зеке Буљубаше (Јове Глигоријевића, пореклом из Херцеговине, 1785-1813), названи “голи синови”, у боју на Равњу, 1813. године, “док је трајало барута устављали су Турке ватром из пушака, а кад тога нестане они поваде ножеве своје, још по једном погледају у наоблачено небо над Србијом, осврну се на лепе равни Мачванске, па помену Бога и свој народ, јурише са голим ножевима у Турке и ту, секући се ножевима, бијући се пушчаним кундацима и у коштац ватајући се голим рукама са Турцима, сви до једног изгину”.

Несумњиво, било је то витешко време и хроничару је остало само да запише како “овако врли јунаци умеду за своје отачество телом умирати, али делом и именом никад”(према 29, 22-23); они су у рат ушли вођени само својом свешћу о припадности Српству.

И било је то време кад су се сви Срби, без обзира на то под чијом су окупацијом живели, да ли у Отоманском Царству, да ли у Аустрији, да ли у Угарској, сматрали синовима Српске Земље. То што је устанак започео у Србији био је само знак да тај устанак треба помоћи, јер је он наговештавао слободу свему Српству.