Добровољци у пробоју Солунског фронта

12

Нешто више од половине укупног састава српске војске у завршним операцијама на Солунском фронту и у његовом пробоју чинили су добровољци:
1. око 30.200 српских добровољаца из прекоморских земаља;
2. најмање 25.700 добровољаца приспелих из заробљеништва у Русији:
а. барем 1.000 добровољаца од оних који су у Србију стигли Дунавом с јесени 1915. године(85, 93);
б. 1.100 добровољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917. године, а у Француску приспелих седам недеља касније(23, 139);
в. најмање 23.600 добровољаца приспелих из Русије од краја 1917. до 1. маја 1918. године(23, 186. и 195). У овој другој великој групи налазило се 2.663 припадника Друге дивизије (приспеле у Солун 7. децембра 1917. године) и око 21.000 припадника Прве дивизије која је пристигла у Солун у три ешалона: око 17.000 крајем јануара и 3.934 из Друге бригаде приспеле у две групе: 29. марта и 1. маја 1918. године(11, 248. и 284). Према устаљеној “југословенској” методологији, створеној да би се изишло у сусрет хрватским и словеначким интересима у новоствореној заједничкој Краљевини, из Русије је на Солунски фронт приспело свега око 12.000 добровољаца. И даље, да би се трагови што више замрсили, Војна енциклопедија не саопштава колико је добровољаца ушло у састав Југословенске дивизије; оријентације ради, од укупног броја добровољаца из руског заробљеништа и мањег броја пребега на почетку Великог рата, само из Новог Сада било их је око 500, и око 600 из Барање(12, број 12 од 17. јануара и број 24 од 1. фебруара 1920).;
3. бар 1.300 добровољаца-Херцеговаца из црногорске војске, од око 1.700 колико их се нашло на Крфу 28. фебруара 1916. године, уочи реорганизације српске војске(2, књига XВ-1916. година, 64);
4. преко 300 добровољаца из црногорске војске(15, број 412, 31. август 1917) и око 800 Бокеља(96, 94);
5. око 2.500 добровољаца из масе од око 10.000 аустроугарских заробљеника у Србији прве ратне године (који су се добровољно укључили у српску војску, жандармерију, граничне јединице или неке цивилне службе за војне потребе);
6. око 6.000 преживелих бораца из најмање шест прекобројних пукова почетног формацијског састава од око 25.000 војника(2, књига XВ, 7. и 17);
7. око 1.800 Арбанаса из Есад-пашиног одреда (96, 94); и
8. преживелих око 14.000 добровољаца од укупно око 50.000 пребега из суседних српских крајева (са западне стране) на самом почетку рата(14, док. 215, 298).

То значи да је од укупно око 140.000 војника у саставу српске војске (3, књига 8, 787), а можда и свих 150.000 према неким другим изворима, у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење двеју српских краљевина и прекодринских, прекосавских и прекодунавских српских крајева учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом; тек примера ради, овде дописујемо да је само “из Кореничког и Удбинског среза било у Првом светском рату око
3.000 солунских добровољаца” (104, 272).

Саме по себи, ове цифре биле су српским војним командантима и српским политичарима озбиљан и довољан разлог да се о добровољцима у српској војсци не оставља премного трагова. И током Великог рата, и после њега.

Но, за разумевање података о бројном стању српске војске на Солунском фронту ваља знати и следеће:

По изласку на јадранску обалу и краћем опоравку, преживели српски војници пребачени су у Солун, где су неколико месеци раније били ударени темељи новом фронту. У међувремену, у Француској је одржана једна конференција савезничких војних команданата, а тамо је представник српске Врховне команде, у уверењу да ће “Савезници дати наоружање, које ће нам допустити да се до краја боримо са полетом и издржљивошћу за које су српски војници способни”, саопштио да Србија располаже са око 110.000 бораца и нешто преко 40.000 небораца.

Савезници су прихватили понуду, а Срби су добили своје место на положају према непријатељским трупама. Војне операције у тој раној фази Солунског фронта биле су праћене великим људским жртвама; само у борбама за Кајмакчалан, где су се посебно истакли добровољци, избачена су из строја 4.643 српска војника, од чега 3.320 само из Дринске дивизије. Од започињања ратних операција на Солунском фронту па до ослобођења Битоља српска војска изгубила је близу 29.000 људи (7, 283; 48, 123), док је у свим тим операцијама од краја августа до средине децембра 1916. године укупан број мртвих, рањених и несталих износио 1.068 официра и 32.381 војник (14, напомена уз док. 115, 136). Тако велики губици српске војске, која је почетком 1916. године на Солунском фронту и у северној Африци имала 140.000 војника, узроковали су њену реорганизацију; на самом почетку 1917. године расформирани су сви четврти дивизијски пукови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Крајем марта расформирана је и Трећа армија, а њено људство употребљено је за попуну Прве и Друге армије.

Петнаестог септембра 1918. године савезничке снаге кренуле су у општи напад на непријатеља, тако да је Солунски фронт пробијен. Српска војска и тада је бројала између 140 и 150 хиљада војника, пошто је оних приближно тридесет три и по хиљаде ратника избачених из строја замењено са око 10.000 добровољаца из прекоморских земаљи 6.600 из Америке и 3.600 из Италије, Египта и Француске и око 25.760 из Српског добровољачког корпуса у Одеси; у том се великом тренутку, рекосмо, у саставу српске војске налазило око 76.600 добровољаца изван Краљевине Србије.