Добровољци из руског заробљеништва

14

На источном фронту, у Галицији и у Буковини, многи наши људи, не желећи да ратују против руске православне браће, листом су се предавали Русима; Хрвати и Словенци поступали су тако само по изузетку, они су радије падали у заробљеништво током војних окршаја. У међувремену, српска влада започела је снажну дипломатску активност да Србе из бројних заробљеничких логора, а потом и Словенце и Хрвате расположене за “југословенску идеју”, придобије за добровољно ступање у српску војску. Кад је Русија, после дуже дипломатске процедуре, коначно дозволила оснивање добровољачких јединица, у Одеси је образован центар за прикупљање добровољаца. Истовремено, руска влада преузела је и бригу о наоружавању, опремању и снабдевању будућих српских добровољаца. Средином јесени 1915. у Одеси је формиран Српски добровољачки одред, а с пролећа 1916. године, 16/29. априла, пошто је број пристиглих добровољаца стално растао, могла је бити оформљена Прва српска добровољачка дивизија. Тога дана, од укупно 9.904 добровољца у њеном саставу било је Хрвата 84, Словенаца 14, Чеха 25, Руса 8, а припадника других народа 22, односно укупно 1,6 посто. Сви остали, њих 9.751, односно 98,4 посто, били су Срби. За команданта Дивизије наименован је пуковник Стеван Хаџић (Београд, 1868 Београд, 1931), а за начелника штаба потпуковник Војин Максимовић (Кладово, 1876 Линген/Немачка, 1942).

Убрзо је започет и рад на стварању Друге добровољачке дивизије, а известан број српских официра изабран је да обилази заробљеничке логоре по Русији ради задобијања Хрвата и Словенаца за “југословенску” идеју. У основи, успех њихове мисије био је крајње безначајан, пошто су и Хрвати и Словенци исказивали нескривену мржњу према Србији и њеној ослободилачкој борби.

Крајем маја 1916. године, руски генерал Алексеј Брусилов (1853-1926) хтео је да Прву српску добровољачку дивизију употреби на галицијском фронту, али се српска влада са тим није сложила; она је намеравала да све те јединице пребаци на тек отворени Солунски фронт. Као први корак у том правцу, од двеју српских добровољачких дивизија формиран је Српски добровољачки корпус, а 29. јула 1916. године за његовог команданта постављен је ђенерал Михаило Живковић (Београд, 1856 Београд, 1930). Два дана касније, свим добровољачким пуковима свечано су предате заставе које су припадале неком од пукова расформираних током повлачења српске војске из Отаџбине.

Кад је Румунија 27. августа исте године ушла у рат на страни савезника и кад је убрзо потом отворен фронт на Добруџи, тамо је, са циљем да се ојачају руске и румунске позиције, послата Прва српска добровољачка дивизија, са око 21.000 ратника. Она је у бој против Бугара уведена 25. августа/7. септембра 1916. године.

Српска војска на Солунском фронту и њена Врховна команда очекивале су највећу и најбржу помоћ од још увек непопуњеног Српског добровољачког корпуса из Русије. Са тим циљем, 22. децембра 1916. године, министар војни затражио је од ђенерала Живковића да један део добровољачких ефектива издвоји и упути на Солунски фронт, будући да је “попуна за Солун” сматрана питањем “од највећег значаја”(23, 138): “Да би се попуниле велике празнине код Солуна, поред свих других мера неопходно је потребно да добијемо што пре најмање 5.000 добровољаца из Русије… Транспорт почети јануара, чим проради пруга за Очки порт. Радите да се горњи број војника што пре прикупи у допунској јединици и спреми за транспорт, а добровољачке дивизије попуњавати тек пошто се осигура попуна за Солун. Са овим ћете обезбедити корпус од преране употребе за операције”, планиране у руској Врховној команди.

Иако су се Руси томе опирали, ђенерал Живковић успео је да из Корпуса издвоји један батаљон од 1.079 војника и 20 официра и 25. јануара 1917. године пошаље га у Солун. Путујући преко Мурманска, Енглеске, Француске и Италије, овај батаљон стигао је на фронт тек 21. априла, али “у врло добром стању”. Извештавајући министра војног о поласку добровољаца, Живковић је предложио да се цео Корпус пребаци у Солун, јер ће га бити “врло тешко сачувати од преране употребе на Руском фронту” (23, 139).

Корпус је још теже било сачувати од разбијачког деловања словеначких и хрватских “добровољаца” у њему, нарочито “интелигенције” у лику бивших аустроугарских официра и подофицира. Према оштроумном запажању потпуковника Милана Н. Николића из Штаба Корпуса, написаног по доласку у Солун, фебруара 1918. године, Хрвати и Словенци “ступили су у корпус не само као војници већ с намером да од корпуса створе војничку и политичку организацију, која би имала задатак да се војнички бори за своје ослобођење, али, која би исто тако имала задатак да у политичком погледу припреми уједињење, или боље рећи заједницу троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца. Заједницу кажем, јер разговарајући са великим бројем официра и добровољаца дисидената, стекао сам дојам да они сви замишљају и желе заједницу са нама из Краљевине Србије на подлози стварања једне државе Југославије, која би огарантовала свакој покрајини аутономну слободу… Из незнања, непознавања прилика и плана наше владе: како она жели да изврши спајање нашег троименог народа по ослобођењу, из бојазни од одговорности, ако се узме погрешан правац у односу на тежње наше владе ми смо се одмах у почетку рада старали да политичка питања у корену угушимо још у самом почетку” (23, 146).

Тако каже потпуковник Николић, а ђенерал Живковић, вођен искључиво војничком логиком, још почетком августа 1916. године предлагао је свом министру војном да “базирајући на осведоченој храбрости и пожртвовању официра, подофицира и војника I Српске добровољачке дивизије, на преданости сакупљене браће Југословена добровољаца… ка идеји ослобођења и уједињења и на великој љубави према заједничкој домовини било би веома корисно подарити повереном ми корпусу назив »Југословенски добровољачки корпус«, што значи да би се и дивизијама дао назив ”југословенска”(23, 144). Живковић је због писања опширних телеграма био укорен, а министар војни Божидар Терзић јасно му је ставио на знање да “из политичких разлога ваш предлог не може се сада примити (23, 145).

Без обзира на све то, Живковић је упорно настојао да се настави са пребацивањем Корпуса на Солунски фронт, али без успеха. Најпре, надајући се разбијању бугарског фронта, примицању Српског добровољачког корпуса Кључу (североисточном делу Тимочке крајине), стварању мостобрана на Тимоку и отварању новог фронта у Србији, уз мобилизацију оних Срба који се нису повукли из Отаџбине и оних који су у међувремену стасали “до бојна копља”, српска влада није прихватила такву сугестију. Тај њен став, али из сасвим других разлога, подстицале су и утицајне румунске и руске личности, исте оне које су претходног лета тражиле да Прва српска добровољачка дивизија буде упућена у Добруџу. Имајући на уму јунаштво српских добровољаца и њихов изузетан допринос победи савезничког оружја на Добруџи, и Руси и Румуни рачунали су да ће Српски добровољачки корпус утицати и на успостављање војничке равнотеже на румунском делу фронта. Кад је, најзад, српска влада уважила командантове разлоге, и кад је крајем лета 1917. године издата наредба за покрет, српска добровољачка одисеја могла је отпочети: делом преко Архангелска, северних мора и Енглеске, делом преко Сибира, Порт Артура и Пацифика, а делом преко Манџурије, Жутог мора и Сингапура, добровољачке јединице пристизале су у Солун читавих осам месеци, све до 1. маја 1918. године. На Солунски фронт стигло је тако око 24.760 ратника из Српског добровољачког корпуса (23, 139, 186 и 195).

И са тим у вези била је одлука српске Врховне команде од 26. децембра 1917. године да се проређена српска војска још једном реорганизује. Тога је дана, наиме, расформирана Вардарска дивизија, а њени пукови укључени су у Дунавску, Моравску, Дринску и Тимочку дивизију. Вардарска дивизија привремено је названа “Југословенска дивизија”, с тим што су у њој остали цео дивизијски штаб, артиљерија, инжењерија, санитет, један пешадијски пук и остале дивизијске установе. Такође, одлучено је да добровољачки пукови Југословенске дивизије преузму “сву оружану и осталу материјалну спрему од расформираних пукова Вардарске дивизије, у колико је не буду сами имали” (14, док. 225, 326). Касније, већ при самом крају рата, пошто је Солунски фронт био поодавно пробијен, последњег дана октобра 1918. године специјални дописник лондонског Тајмса јавио је да “српски контингент савезничких војски сада се дијели на два кора, познатих под именом I и II армија. Њима сада командују они гласовити ветерани-војводе Бојовић и Степановић. Онај дио, познат као Југословенска дивизија, најјача је дивизија Српске војске. Кад је бијесно гоњење непријатеља започето… дивизија је у цијелости бројила 22.000 момака”(33, 347), од тога најмање 15.000 добровољаца приспелих из Русије.