Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Мада би се површном читаоцу могао учинити некорисним било какав разговор о броју српских досељеника на амерички континент, посебно у Сједињене Америчке Државе, то је питање од изузетног значаја за утврђивање укупног броја српских добровољаца у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе од 1912. до 1918. године и за разумевање добровољачког питања у целини. С разлогом су скоро сви хрватски аутори говорили само о укупном броју свих исељеника из Словеније, Хрватске, Црне Горе и српских крајева под Аустроугарском, исто као што су се српски аутори стално трудили да умање број исељених Срба. И једнима и другима био је циљ, мада из сасвим друкчијих побуда, да се забашури број добровољаца који се појавио у српској и црногорској војсци. Хрватска и словеначка страна, знајући да је из њихових редова отишло у рат занемарљиво мало добровољаца, и процентуално и у апсолутном броју, настојале су да цифрама о “југословенским” добровољцима фасцинирају савезнике и да преко њих искажу свој наводни големи допринос савезничкој победи над Аустроугарском. На српској страни, и током рата и касније, нарочито у време “југословенства”, укупан број добровољаца свођен је на углавном безначајан ниво, јер није било упутно истицати њихову војничку улогу у српском ратном походу од 1912. до 1918. године, нарочито не у пробоју Солунског фронта. Најједноставнији начин да се дође до једне “усмерене равнотеже” био је да се, колико год се то може, сузи српска основа из које су се регрутовали добровољци. А био је у питању “читав један народ који… лута трбухом за крухом по светским раскрсницама и беспућима, и кога далеке ветрометине бацају, као оно библијско семе, на камен или на плодно земљиште” (6, 7).
Исељених Хрвата и Словенаца било је много, а нико, чак ни Словенци и Хрвати, нису порицали да је број добровољаца из њихових редова био премален, безначајан такорећи. Ако се, са тим у вези, “докаже” да је број исељених Срба био мали, потпуно ће бити разумљиво што је и број добровољаца из њихових редова такође морао био мали. Отуд, кад год се писало о српским исељеницима, са њиховим бројем лицитирало се наниже. Ишло се од претпоставке да сви исељеници, а можда ни сваки десети, пети или шести неће добровољно кренути на ратиште. Можда најлепши пример “диригованог” писања о српским исељеницима налазимо код Богумила Храбака, који, пошто констатује да је почетком 1916. године “у самом Њујорку живело 11.000 српских поданика (тачније аустроугарских поданика који су примили српску заштиту) а преко 30.000 Босанаца пријавило се конзулатима и другим органима Србије да буду позвани под заставу” (28, 175), извлачи закључак да је пред Први светски рат у Сједињеним Америчким Државама живело око 40.000 Срба и 5.000 Црногораца. Прихватајући савремене “југословенске” идеолошке поделе, он додаје да је тамо живело и “Македонаца бар 24.000, а Муслимана српскохрватског језика до 3.000”(27, 133-135). У тим закључцима најнеобичније је што он потпуно заборавља на један свој ранији исказ да је уочи Првог балканског рата било у Новом Свету око 21.000 Црногораца и да је то ”приближно реалан број”(13, 74). О цифри од “најмање 20.000 Црногораца у САД” пре балканских ратова говоре амерички историчар српског порекла Мајкл Боро Петровић и његов сарадник Xоел Хелперн, а што се тиче преосталих Срба, ни Храбаку није могло бити непознато да их је тада, према неким другим америчким изворима, било скоро десетоструко више.
Посебну пажњу треба обратити на податак Ђорђа Крстоношића, једног од добровољаца са самог почетка 1915. године, да су “наши Срби исељеници и ако удаљени преко Океана од своје Отаџбине нас на броју 20.000, младих српских Сокола одазвали смо се својој Соколској и Српској дужности отишли смо као Добровољци из Америке, и као национални борци и браниоци похитали смо да одбранимо своју отаџбину Мајку Србију од варвара немачко аустријског и мађарског народа, у чему смо ми Срби и успели”. Податак о 20.000 чланова српске соколске организације у Сједињеним Државама утолико је значајнији што је Крстоношићев рукопис био на својеврсној ”цензури” (или рецензији) у Председништву Министарског савета Краљевине Југославије, које је 7. октобра 1931. године, “пошто су извршене језичке и стилске исправке” а извесни пасуси скраћени, дало сагласност да “овако исправљен манускрипт можете сада дати у штампу”; њима, свакако, није могао промаћи податак о броју српских сокола из Америке који су током ратних година (1914-1918) као добровољци дошли у српску војску, утолико пре што се он налази у Уводу, под насловом Живот Срба у новој отаџбини за првих 200. година (46, XII).
Сваки покушај да се до укупног броја добровољаца из прекоморја дође листањем појединачних докумената и сабирањем цифара садржаних у њима (као што је то у својим бројним радовима на ту тему најупорније чинио Храбак), унапред је осуђен на неуспех. Уз напомене:
а. да се као добровољци из прекоморских земаља овде рачунају сви српски добровољци који су на српско или црногорско ратиште (1912-1916) и на Солунски фронт (1916-1918) пристигли из двеју Америка, Аустралије, Африке, Мале Азије, из разних европских земаља осим оних које су се налазиле у саставу Аустроугарске, као и борци из Пивковог батаљона с италијанског фронта (којима је признат добровољачки статус);
б. да се овде не рачунају добровољци из реда заробљених аустроугарских војника на балканском и руском ратишту током Светског рата;
в. да се највећем делу добровољаца никада неће сазнати имена, будући да они који су се наћи у тачки 1. нису били “за памћење”, а они из тачака 3, 4, 5, 7. и 8. у рат су кренули тајно, у време америчке ратне неутралности;