Балкански ратови 1912-1913 – Подаци у “званичном” оптицају

400

Српском добровољачком покрету током балканских ратова мало је посвећивано пажње, због чега се подаци о броју добровољаца и у српској и у црногорској војсци срећу тек узгредно. Тако, на пример, историчар Владимир Ћоровић и не помиње добровољце у балканским ратовима, а војни историчар Митар Ђуришић зауставља се на свега два уопштена запажања. Из првог, које се тиче добровољаца у Јужној Србији, односно Маћедонији, не може се ни наслутити колико се устаничких чета прикључило српској војсци, нити се види колико је устаника било: “Неколико десетина хиљада македонских добровољаца у турској позадини помагале су операције српске, бугарске и грчке војске и тиме доприносиле сопственом ослобођењу. Само Македонско-одринско ополчење, које се борило у Тракији, бројало је више од 14000 људи”. Оно друго, које говори о добровољцима у српској и црногорској војсци, потпуно је обезвређујуће: “У српској и црногорској војсци такође се борило на стотине добровољаца из југословенских крајева под Аустро-Угарском(18, 459)”.

О добровољцима у саставу српске војске говори и руска совјетска Историја Југославије, помињући да је у тадашњој Јужној Србији, доцније названој Македонија, дејствовало неколико десетина одреда, “који су нападали (..) на турску војску, кидали јој саобраћајнице и везе, изводили диверзије. Четнички одреди заробљавали су слабије турске посаде и уз подршку месног становништва ослобађали од турске власти многа села и градове. Тако је ослобођен струмички крај, исто као и градови Кукуш, Лерин, Кратово, Крушево, Штип”, а поједини одреди помогли су српској армији у бојевима код Куманова, Скопја, Велеса, Прилепа, Битоља и на другим местима(19, 642-643).

Уз “идеолошку” подвалу којом се Срби из Васојевића проглашавају Црногорцима (пошто је велики део Васојевића прикључен Црној Гори тек после Првог балканског рата), Војна енциклопедија назначује да се “на вест о рату против Турске и 1913. против Бугарске, у Србију почињу (..) пребацивати добровољци из многих југословенских земаља, а у црногорској војсци формира се 1912. Доњовасојевићка бригада (од Црногораца из још неослобођене Васојевићке нахије) а у Приморском одреду самостални добровољачки батаљон од око 500 људи, већином Бокеља”(3, књига 2, 496). Упореде ли се подаци о укупном људству са којим је црногорска војска ушла у Први балкански рат, (35.600 војника 21, 176 и 33.000 војника 3, књига 1, 450), нарочито они који се односе на јачину Источног одреда (12.600 у 21, 176, односно 10.000 у 3, књига 1, 450), произилази да се у Доњовасојевићкој бригади, “чије је формирање имало да се изврши после ослобођења Берана”(3, књига 1, 450), налазило 2.600 добровољаца.

Димитрије Ђорђевић пише о добровољцима тек успутно, уз напомене да је “из балканских ратова… изникла увећана и оснажена Србија”, да су “вести о балканским победама 1912. прослављене (..) широм Босне и Херцеговине”, и да су се “у српску војску јављали (…) добровољци из многих југословенских покрајина”(7, 196). Узгредно пише о добровољцима и Адам Стошић, али се не може мимоићи податак из биографије Милунке Савић да се она “јавља као добровољац Милун у Први балкански рат, поред 26.000 других младића добровољаца”(24, 559).

У тексту који се односи на балканске ратове а писаном за Историју Југославије (10, 341-344), Владимир Дедијер такође не помиње добровољце, а Војвода Вук, потпуковник Војин Поповић, средином 1915. године, пише својој Врховној команди да “у минулим ратовима четнички и добровољачки одреди нису дали оне резултате, који су од њих ишчекивани”. Он још додаје да су “за рат 1912. године формирана (..) четири одреда четника од којих су се три растурили одмах после првих борби” (можда и због њихове масовне погибије, ИП), док је за рат 1913. године оформљена “Добровољачка бригада од шест батаљона чије су чете бројале најмање 150 људи” и која је “на дан демобилизације једва бројала 1000 људи (1, док. 24, 36)”. Његово писање по много чему је чудно, утолико пре што је он четовао и пре балканских ратова, а командовао је четничким и добровољачким одредима и у балканским ратовима и у Светском рату.

Ако је већ био незадовољан вредношћу четништва и добровољаштва “у минулим ратовима”, морамо се запитати због чега се и у Светском рату сав посветио добровољцима и “њиховом” рату. Он чак и не каже колико је добровољаца у тим батаљонима било, да ли је ико од њих погинуо и да ли су добровољачки батаљони у међувремену уопште попуњавани, такође добровољцима. А кад су батаљони формирани морало је у њима бити приближно 3.600 људи.

Највећи број података о српским добровољцима у балканским ратовима садржан је у монографији о Србији и Црној Гори у балканским ратовима 1912-1913. године (21). Навешћемо их редом којим су дати у књизи, с неопходном напоменом да се ради о спорадичном помињању добровољачких формација и група и да се уз сваки назначени број добровољаца мора додати реч “најмање”:

1. Српска војска бројала је у време мира око 20.000 људи, а с пуно успеха мобилисано је још око 336.000 људи. Поред позваних обвезника, дошло је и око 20.000 нераспоређених, односно прекобројних, који су захтевали да их распореде у ратне јединице;

2. Мобилизација турске војске била је отежана и због тога што су чете српских маћедонских добровољаца својим акцијама паралисале и узнемиравале турску позадину, присиљавајући турске војне обвезнике да остају по својим селима ради одбране(21, 46. и 164);

3. Из бојазни да пре почетка војних операција Турска не прихвати српске захтеве и тако избегне рат, Лапски четнички одред под командом капетана Воје Танкосића већ 15. октобра, пре објаве рата, без знања армијске команде, под борбом је прешао границу са намером да тако изазове сукоб већих размера, а тиме и рат (21, 52). Овај одред био је састављен од добровољаца, а његово бројно стање непознато је; он није био једини, јер се у књизи помиње још и Гњилански одред(21, 56);

4. У борбама код Куманова учествовале су и чете српских маћедонских добровољаца, неодређеног бројног стања (21, 71-73), а у битољској операцији, уз 4. коњички пук више пута се појав