Војне припреме балканских држава

1023

Закључени савез са Србијом и успешан ток преговора с Грчком потстакли су бугарског краља и владу да се у априлу 1912. одлуче на рат против Турске. У складу с том одлуком која, изгледа, није била сасвим прецизна у погледу рока за отварање акције, бугарска влада је приступила војно-политичким припремама за рат. Поред преговора са италијанским послаником у Софији о евентуалном заједничком иступању Бугарске и Италије против Турске, ако Италија отвори војне операције на Балкану, који су остали без неког практичног резултата, бугарска влада је дватрипут затражила од руске владе дозволу да у Русији набави 150 – 200 хиљада пари чизама и 100-150 хиљада шињела. Гешов је лично замолио руског војног изасланика, пуковника Романовског, да тај захтев подупре код своје владе, што је овај заиста и учинио. Али је захтев остао без резултата. Крајем марта 1912. извршена је контрола мобилизациских припрема у штабовима бугарске армије, а почетком априла бугарска влада је затражила од Русије да је подржи у Паризу да добије зајам од 160-180 милиона франака, гарантујући да га неће употребити у војне сврхе.

У погледу рата против Турске, бугарски владајући кругови су решили да затраже сагласност руске владе и цара. У ту сврху они су хтели да искористе раније уговорену посету Данева руском цару и министру иностраних послова у Ливадији. Али пре одласка на Крим, Данев је, по жељи краља Фердинанда и Гешова, а и по својој жељи, имао у Нишу кратак тајни састанак с Хартвигом, руским послаником у Београду. Према Хартвиговом извештају, Данев је хтео да се обавести о ситуацији у Србији, о њеној влади, о расположењу у земљи итд. Истичући тај циљ састанака он је навео да се на њему дискутовало о чувању тајне српско-бугарског споразума, односима Србије и Бугарске, ставу савезница према немирној ситуацији на Балкану итд. Међутим изгледа да је бугарски посланик у Београду Тошев верније приказао смисао тог састанка. По њему у Нишу је постигнута сагласност да Данев отворено говори руском цару по свим питањима која се тичу интереса Јужних Словена и изјави да у овој ситуацији Србија и Бугарска могу иступити само под заштитом Русије.

Али руски владајући кругови нису 6или расположени да подрже активну политику балканских држава против Турске. Данев је почетком маја у Ливадији покушао да Сазонова убеди ,,да се Бугарска налази у тешкој ситуацији услед финанијских потешкоћа које су дошле као последица потребе стално бојне готовости… За Бугарску је врло важно – истицао је он – да се што брже реши неодређена ситуација у Македонији, која услед турског начина управљања утиче крајње негативно на бугарски елеменат. Та ситуација сили Бугаре да се позабаве питањем да ли би било корисно употребом силе узети делове турске територије који теже по свом националном саставу Бугарској”. Наравно, Сазонов је одлучно одбио да подржи такву политику. Он није хтео прихватити ни Дановљев захтев да се Једренски вилајет укључи у бугарску утицајну зону, истичући да та област није била обухваћена границама санстефанске Бугарске. Данев је и руском цару објаснио потребу рата против Турске. Мада се сагласио да треба учинити крај безизлазној ситуацији на Балкану, Никола II је закључио да за то није наступио повољан тренутак, јер је Турска још војнички јака, а Русија мора још неколико година да се припрема за рат. Тај став руске владе саопштен је и српском посланику који је својој влади јавио да је Даневу јасно и отворено стављено на знање да садашње време није погодно ни за какву акцију.

Мада је добио пристанак руског цара да се прихвати улоге арбитра у евентуалним српско-бугарским споровима, обећење Сезонова да ће Бугарска добити руску подршку у Паризу у погледу зајма итд., ипак у основној ствари – у питању одобрења рата против Турске – Данев није наишао на разумевање и сагласност. Он је тада стекао утисак да су руски владајући кругови тако одлучно против рата на Балкану да га не би дозволили чак ни у случају кад би Русија добила Босфор и Дарданеле. Такав став није био последица само војне неспремности Русије него и страха руске буржоазије да би с ратом могла доћи револуција. У јуну је Н. Пашић посетио Русију. Он је као и Данев предао копије српско-бугарског уговора о савезу. У њему су поновљени разлози против активног иступања балканских земаља, али му је речено да Русија ни у ком случају неће дозволити Аустро-Угарској да уђе у Србију и Санџак. Због таквог става званичне Русије, бугарски и српски владајући кругови су решили да своје ратне припреме прикривају не само од Турака него и од Русије и њених савезника. Тако је руска дипломатија била готово потпуно искључена из даљих разговора између балканскихдржава.

Пошто је у пролеће 1912. године донело заоштравање ситуације на Балкану, бугарска и српска влада су одлучиле да приступе припремању и усклађивању војних планова за све случајеве рата који су Уговором о савезу и Војном конвенцијом били предвиђени. У том циљу су од 29. јуна до 3. јула (16-20 јуна) 1912, у Евксинограду, близу Варне, вођени разговори између српског и бугарског начелника генералштаба: генерала Путника и генерала Фичева.

Том приликом је брзо и лако, у духу Војне конвенције, постигнут споразум о узајамној помоћи и употреби савезничких снага ако би дошло до рата против Аустро-Угарске и Румуније. Бугарска се обавезала да у случају рата Србије са Аустро-Угарском помогне своју савезницу двема армијама јачине седам пешадиских и једне коњичке дивизије са одговарајућим ојачањима у артиљерији, коњици и другим јединицама (укупно 152 пешадиска батаљона, 135 артиљериских батерија, 80 опасних топова и 30 коњичких ескадрона); а у случају рата између Бугарске и Румуније Србија би упутила у помоћ Бугарској једну армију од шест ојачаних пешадиских и једне коњичке дивизије (укупно 84 пешадиска батаљона, 32 коњичка ескадрона и 54 артиљериске батерије).

Међутим у погледу употребе савезничкнх снага у рату с Турском, избиле су тешкоће при оцени значаја Вардарског и Маричког војишга. Генерал Путник је и сад придавао већи заначај Вардарском војишту и сматрао да ће се на њему и налазити главне противничке снаге. Насупрот томе, генерал Фичев је и даље био мишљења да ће Маричко војиште бити главно, одлучујуће. Да се разговори не би завршили неуспехом, са бугарске стране је учињен првивидан уступак, и уговор је формулисан на основу гледишта српског генералштаба. Решено је да се на Вардарском војишту ангажују следеће савезничке снаге:

– две српске армије; једна, јачине две дивизије, наступала би преко Карадага (Скопске Црне Горе) ка Скопљу а друга, састављена од пет пешадиских и једне коњичке дивизије наступала би долином Моравице и Пчиње на фронт Куманово – Кратово и образовала центар савезничке војске;

– једна бугарска армија, од три дивизије, која би наступала правцима Ћустендил – Скопље и Ћустендил – Царево Село — Кочане и образовала лево крило савезничке војске са задатком да дејствује у непријатељски десни бок и позадину.

Поред тих одредби, које су претстављале основу за израду ратних и почетних операциских планова савезница начелници генералштабова постигли су споразум и о другим питањима, Они су решили да изврше рекогносцирање прсторије између Врања и Ћустендила; ако том приликом утврде да се на правцу Ћустендил – Скопље могу употребити снаге веће од предвиђених, они ће на тај правац пребацити и оне две српске дивизије које треба да дејствују преко Скопске Црне Горе. У том случају, начелник српског генералштаба узео би, за обезбеђење десног бока главних савезничких снага, три дивизије II позива. Начелник бугарског генералштаба преузео је обавезу да интервенише код своје владе да се што пре изгради пут Босиљград – Власина. Сем тога, споразумом је предвиђено да се с Вардарског војишта, ако ситуација буде захтевала, могу одвојити потребне савезничке снаге и пребацити на Маричко војиште, које би у том случају било главно. Исто тако било је решено да се у случају употребе, с Маричког војишта могу појачати снаге на Вардарском војишту.

У додатку споразума речено је да савезнички генералштабови изврше размену информација о суседним војскама, затим размену војних правила и карата поверљиве природе, и да преузму одговарајуће мере ради упознавања између официра и савезничких армија.

Споразуми постигнути у Евксинограду омогућавали су да се приђе непосредним припремама за израду ратних планова само за рат са Аустро-Угарском, односно Румунијом. Што се тиче рата с Турском, иако је било усвојено гледиште српског генералштаба, није дефинитивио утврђено како савезничке снаге треба да буду гуписане, јер је генерал Фичев приликом потписивања уговора, издвојио своје мишљење и изјавио да скида са себе одговорност за последице које би могле наступити због груписања главних савезничких снага Вардарском војишту.

Па ипак на основу тог споразума српски генералштаб је 6. јула приступио изради и разради операциског плана за заједничку офанзиву Србије и Бугарске против Турске, као и планова за заједничку одбрану како Србије од Аустро-Угарске тако и Бугарске од Румуније. Упоредо с тим обе владе су се споразумеле да отпочну непосредне ратне припреме али да их изводе скривено, како не би потстакле Турску да закључи мир са Италијом.

Међутим се ситуација у Турској стално погоршавала. Већ половином августа су бугарска и српска влада предвиђале да рат отпочну средином окто6ра. То је наметало потребу да се дефинитивно утврде савезнички ратни и операциски планови, да се најзад споразумно утврди које ће војиште бити главно, одлучујуће.

У том циљу је бугарска влада крајем августа предложила да генерал Фичев и начелник српског генералштаба коначно утврде ратни и операциски план за конкретан случај рата с Турском, који је, према њеној оцени, био близак и неизбежан. Она је желела да се војни послови дефинитивио заврше, да би била слободна у избору момента за акцију. На ту иницијативу дошло је у Београду, 5. септембра (23 авг.), до састанка генерала Фичева и пуковника Мишића, заменика начелника српског генералштаба. Њих двојица требало је да ускладе опречна гледишта која су се испољила на састанку у Евксинограду. Том приликом је Фичев изнео становниште бугарског генералштаба да ће се у претстојећем рату главне противничке снаге налазити на Маричком војишту. У складу с тим он је предложио да се размотри на који би се начин могла појачати Бугарска војска , како би добила бројну надмоћност над непријитељем с обзиром на турску снагу за коју се предпоставља да ће на њему бити сконцентрисана. Насупрот томе, пуковник Мишић је заступао раније гледиште српског генералштаба и истакао потребу да савезници имају јаче снаге на Вардарском војишту. Али пошто је већ тада било сигурно да ће у рату учествовати и Црна Гора и Грчка и да ће њихове армије, нарочито грчка испољити дејства на непријатељске снаге ка Вардарском војишту, он је предложио да на овом војишту оперише цела српска војска, и на правцу од Ћустендила најмање једна бугарска дивизија, која би у том случају дејствовала у саставу српске војске.

Мада је српски генералштаб пристао да се две бугарске дивизије пребаце с Вардарског на Маричко војиште, ипак ни на том састанку није постигнут дефинитиван споразум о груписању снага. Зато је том приликом решено да се крајем септембра одржи још један састанак.

Али како је већ тада акција савезница била сасвим извесна, бугарска влада је одмах узела у разматрање резултате разговора у Београду и преко српског војног изасланика, 13. септембра, предложила српској влади: да обе државе истовремено прогласе мобилизацију и истовремено објаве рат; да целокупна српска војска оперише у Македонији и Старој Србији, базирајући се на линији Ћустендил – Врање и даље на запад; да целокупна бугарска војска оперише у долини реке Марице, остављајући само један гарнизон за одбрану утврђења Дупнице и струмског пролаза; да се општи оперативни план утврди по узајамном споразуму начелника генералштабова а да посебне операциске планове саставе генералштабови по свом нахођењу; да се примирје и мир могу закључити у складу са одредбама Војне конвенције.

Српска влада и генералштаб усвојили су овај предлог. На састанку 28. септембра начелници генералштабова постигли су следећи споразум:

1) Цела српска војска дејствоваће на Маћедонском војишту са обавезом да обезбеђује операциски правац Егри Паланка – Ћустондил.

2) Цела Бугарска војска дејствоваће у долини реке Марице, пошто остави за прво време једну дивизију на линији Ћустендил – Дупнпца. За одбрану Дупнице оставиће се специјални гарнизон.

3) Једна српска дивизија I позива биће превезена железницом у Ћустендил и са бугарском дивизијом састављаће у прво време једну армију која ће да кооперише са Српском главном војском”.

Ако српска главна војска сузбије Турке с линије Скопље – Велес – Штимље и напредује на југ, онда ће Бугари моћи да се послуже својом дивизијом за појачање своје војске на Маричком војишту, пошто оставе на Маћедонској граници ополћенске трупе”.

Одређен је и оквирни план транспортовања српске дивизије до Ћустендила и начин њене исхране. Сем тога, утврђено је да и у овој комбинацији остаје у снази тачка 7 споразума постигнутог у Варни.

Тим споразумом, који у суштини претставља савезнички ратни план, усклађени су ставови српског и бугарског генералштаба. Савезници су се сагласили да бугарска војска у целини дејствује на Маричком војишту, које је тако у општој савезничкој концепцији рата, добило главну улогу.

Остале две савезничке војске – црногорска и грчка – ускладила су своје планове са српско-бугарским општим операциским планом. Србија је с Црном Гором то утврдила Војном конвенцијом а с Грчком, пошто није било довољно времена, само изменом информација.

Бугарска и Грчка су војне планове утврдиле Војном конвенцијом, која је потписана 5. окт, (22 септ.) 1912. Њом је, између осталог, предвиђено да две земље помажу једна другу у случају рата с Турском и то Грчка Бугарску ефективом од најмаље 120.000 војника, а Бугарска Грчку снагом од најмање 300.000 војника; да Бугарска има право све своје снаге употребити у Тракији ако Србија узме учешће у рату и да на Вардарском војишту офанзивно употреби армију од најмање 120.000 војника (то је већ било дефинитивно уговорено између српског и бугарског генералштаба); да главни задатак грчке флоте, у сваком случају, мора бити овлађивање Егејским Морем и прекидање комуникација овим путем између Мале Азије и европске Турске; да трупе једне и друге стране морају бити концентрисане на граници најдоцније двадесетог дана после огласа мобилизације; да ниједна страна уговорница не може закључити примирје у трајању дужем од 24 часа, нити ступити у преговоре и за кључити уговор о миру без претходног споразума и пристанка своје савезнице.

Захваљујући тим уговорима Балкански савез је постао ефикасно средство за постизање општег и појединачних циљева балканских држава. Носиоци савеза – Србија и Бугарска – ускладиле су своје војне напоре. Али је у преговорима између генералштабова провејавала себичност и неповерење. Било је очигледно да ће Турци, у рату са балканским државама, главне снаге имати на маричком стратегиском правцу, којим су савезници могли најнепосредније да угрозе политички и животни центар империје – Цариграда. Али је то српски генералштаб дуго оспоравао тврдећи да је Вардарско војиште важније. Сличне појаве су се испољавале и при усклађивању војних планова између Србије и Црне Горе и између Бугарске и Грчке. Свака је дакле, савезница, поред општих, настојала пре свега да осигура своје посебне интересе.