Српско-бугарски споразум о савезу 1904. године

1333

Пошто су допустиле Турској да се сурово обрачуна с македонским устаницима и задржале Бугарску да не изазове јаче компликације на Балкану, Русија и Аустро-Угарска искористиле су Илинденски устанак као повод да се још активније умешају у балканске послове. На састанку царева и министара, спољних послова у Мирцштегу, 2 октобра 1903, оне су постигле споразум о реформама у Македонији и о заједничкој политици на Балкану. Њиме је, између осталог, било предвиђено да се под контролом претставника великих сила, изврши реорганизација турске жандармерије, администрације и судства и да се хришћанима обезбеди равноправан положај у јавним службама, итд. Наравно, Порта је била присиљена да те реформе прихвати. И ова руско-аустриска интервенција у балканске послове изазвала је неповерење и скептицизам. Српски дипломатски претставник у Цариграду сматрао је да је најгора страна споразума у Мирцштегу у томе „што две највећма заинтересоване државе на Балкану решавају питања која се искључиво тичу балканских држава не тражећи претходно ни њихово мишљење а камо ли да их припитају за њихове интересе. И вековна непријатељица и старији северни брат споразумели су се не може боље бити о начину да нам кроје капу не према мери наше рођене главе, већ према њиховим незаинтересованим тежњама, непристрасној основи и то све искључиво у хуманитарној сврси… Изгледа као да Балканско Полуострво не постоји више за балканске народе, већ за државе највећма заинтересоване на Балкану”. Слично расположење владало је и код претставника и влада других балканских држава. А и Италија је с доста узбуђења примила тај споразум, јер се бојала да би он могао бити уперен против њених тежњи и интереса. Иако се убрзо увидело да је тај споразум настао као нужна потреба да се решење кризе на Балкану одгоди, Аустро-Угарској то је било потребно због њених унутрашњих тешкоћа, а Русији због заоштравања односа с Јапаном, бојазан од њега и даље је остала. Истина, Италија је била нешто примирена постављањем њеног генерала за команданта жандармерије у Македонији. Али и код ње, а нарочито код балканских држава, расла је сумња у намере Аустро-Угарске на Балкану истом оном мером колико су се заоштравали руско-јапански односи и колико је био извеснији сукоб на Далеком Истоку.

Иако је, непосредно пред избијање руско-јапанског рата и касније, аустро-угарска дипломатија званично изјављивала да ћe се лојално држати постојећих уговора с Русијом и да ћe и даље радити на одржавању статус квоа на Балкану, тим изјавама мало ко је веровао. Било је много разлога који су доводили у сумњу изјаве званичних претставника Хабзбуршке Монархије. Убрзане војне припреме ове монархије, нарочито на границама према Србији и Црној Гори, а и према Италији, затим њен захтев да се може, ако је ситуација присили, послужити правом које јој је дао Берлински уговор да окупира цео Санџак, итд. – све је то говорило да њене намере нису чисте.

Због тога су балканске државе биле неспокојне. Свакој од њих било је јасно да се балканска криза не може решити никаквим реформама, већ само оружјем. И сад кад су снаге Русије биле одвучене на Далеки Исток, Србија и Црна Гора су се бојале да, у случају аустро-угарског продора према Солуну, не остану усамљене, а Бугарска је страховала од евентуалног напада Турске. И Грчка је била у неизвесности. Сарадња коју је последњих година спроводила с Турском није јој донела никакве користи а противречности с Бугарском биле су толике да их је било тешко савладати. И зато је покушала, крајем 1903. и почетком 1904. године, да се приближи Србији. Међутим београдска влада је ћутке прешла преко тих понуда. Док је тако одбила Грчку, српска влада је чинила кораке да привуче бугарску владу на сарадњу. У ситуацији кад је Србија била непосредно угрожена од Аустро-Угарске а Бугарска од Турске и кад су њихови заједнички, иако опречни, интереси у Македонији могли бити доведени у питање аустро-угарским продором према Солуну, српски владајући кругови су правилно ценили да је могуће наћи основу за зближавање Србије и Бугарске. Међутим упочетку се у Софији хладно прелазило преко наговештаја из Београда. Али кад је почео руско-јапански рат, и кад су Турци почели да врше ситније провокације на бугарској граници, бугарска влада се решила да отпочне преговоре са Србијом.

Пошто су у току фебруара 1904. у Београду завршени прелиминарни разговори, у марту су настављани преговори око склапања савеза. Обе стране брзо су се сложиле у свим питањима међусобних привредних и културних односа, као и у томе да ћe подржати рад на спровођењу реформи у Турској и уопште радити на одржању мира на Балкану. Али чим се прешло на дискусију о будућности Македоније, избиле су несугласице. Претставници бугарске владе тражили су да се под Македонијом подразумева територија коју чине Косовски, Битољски и Солунски вилајет. Насупрот томе, претставници Србије износили су свој став да Косовски вилајет претставља саставни део Старе Србије, која би, кад за то сазру услови, требало да уђе у састав Србије. Они су била спремни да признају и аутономију Македоније у границама Битољског и Солунског вилајета ако бугарски делегати прихвате то гледиште српске владе. Како у току дискусије о тексту уговора није било лако доћи до сагласности у питању Македоније, па је на моменте изгледало да ћe преговори остати без резултата, српска влада је помишљала да се приближи Црној Гори, Грчкој и Турској. Али управо крајем фебруара у Београд су стигли гласови о ужурбаним аустро-угарским војним припремама у Босни и Војводини. 3ато се српска влада, почетком марта, обратила Петрограду с питањем: какво ћe држање заузети Русија у случају да Аустро-Угарска крене преко Санџака и Србије према Солуну. Пошто од руске владе није добила никакве гаранције, него само уверавање да ћe сe Хабзбуршка Монархија лојално држати постојећих уговор