Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
После окончања анексионе кризе коалициона влада Стојана Новаковића која је у марту 1909, под притиском великих сила, признала анексију Босне и Херцеговине, уступила је у октобру 1909. место радикалско-самосталској влади под претставништвом Николе Пашића, која је остала на власти до јула 1911. године. Тако је Самостална радикалска странка напустила раније опструкције и почела сарађивати с Радикалном странком, што је омогућило нормалан рад Народне скупштине и консолидовање унутрашњег политичког стања земље. Поред спољнополитичке активности и рада на сређивању унутрашњих политичких прилика, нова влада је нарочиту пажњу посветила наоружању и јачању војске, изградњи нових железница и даљем консолидовању државних финансија.
Пошто су услови за ликвидацију европске Турске све више сазревали влада је велику пажњу посветила припремама Србије за рат. У том циљу она је истрајно настојала да учврсти јединство руководећег кадра у војсци, ангажујући у томе и краља Петра. Водећи 1909. године разговоре с пензионисаним Живојином Мишићем о стању, борбеној способности и улози војске, краљ је почео уважавати и усвајати његова мишљења. Ускоро је Мишић реактивиран као генералштабни пуковник и постављен за помоћника начелника Генералштаба. Међутим за сређивање стања у војсци требало је времена и много напора. Већина официра-завереника с Драгутином Димитријевићем-Аписом на челу, у тежњи да целокупни друштвени и политички живот стави под своју контролу, формирала је, у августу 1911, организацију Уједиињење или смрт и почела издавати свој лист Пијемонт у коме је излагала програм и тактику своје борбе. Та организација, позната под именом „Црна рука”, била је у овој фази друштвеног развоја Србије – како каже Д. Туцовић антидемократска, антнпарламентарна, милитаристичка каста. Она ја тежила да ликвидира парламентарни живот и заведе војну диктатуру. Претстављајући назадну појаву у српском друштву, ,,Црна рука” је својим радом разбијала морално-политичко јединство и борбену способност војске. А кад је краљев син Александар 1909. године постао престолонаследник он је, користећи расцеп међу официрима а посебно међу завереницима-незадовољницима почео да ствара дворску официрску клику под руководством мајора Петра Живковића, познату под именом Бела рука. Сукоби између ових официрских група све више су се заоштравали али уочи рата 1912. године, када се радило на припреми војске за рат, привремено су потиснути у други план. Крајем 1911. и почетком 1912. године реактивирана је већина официра који су после Мајског преврата пензионисани као непожељни. Све је то допринело јачању морално-политичког јединства и подизању борбене спремности српске војске.
Припрема за рат наметала је нове захтеве привреди Србије. Иако су за време и после Царинског рата, у односу на ранији период, постигнути велики успеси у изградњи основних привредних грана, ипак је Србија индустријске потребе народа и војске морала подмиривати из увоза. Индустрија коже и текстила није могла задовољити потребе војске, па се морала из иностранства набављати одећа, обућа и друга опрема за војску што је захтевало крупна финансиска средства.
Војна индустрија била је сасвим неразвијена. Војнотехнички запод у Крагујевцу и барутане у Обилићеву и Страгарима производили су мале количине пушчане муниције и барута. Зато је наоружање војске набављано из иностранства.
Због наоружања војске и изградње нових железница војни буџет је стално растао. Заузимајући око 25% државног буџета, годишњи издаци на издржавању војске, у времену од 1904. до 1912. године, кретали су се од 20 до 30 милиона динара. Око једне трећине тога буџета отпадало је само на официрске и подофицирске плате. Ти издаци су за око 2 милиона били већи од издатака на целокупне просветне и црквене послове, једанпут већи од издатака за привреду и шест пута већи од издатака на болнице и друга лечилишта. Поред редовних буџета, војсци су одобравани ванредни војни кредити. Године 1908. на војску је утрошено 147,198 милиона динара 27,449 милиона из редовног буџета, 45 милиона од зајма за наоружање закљученог 1906. године, а сва остала сума из ванредног кредита. Почетком 1912. године војсци је додељен и ванредан кредит од 21,5 милиона динара.
И поред великих напора влада није могла да опреми и наоружа војску без иностраних зајмова. Ослонивши се у спољној политици на силе Антанте, Србија је успела, у децембру1906. да добије у Француској зајам од 95 милиона динара (од чега 46 милиона за наоружање војске и 35 милиона за изградњу железница). Године 1909. после анексионе кризе, закључен је у Француској други зајам од 150 милиона динара (од чега 95 милиона за наоружање војске и 56 милиона у изградњу нових железница).
Услед тога уз зајам од 60 милиона динара из 1902. државни дуг, који је 1900. износио 442,4 милиона повећао се 1910. на 735 милиона динара, а државни буџет од 76 на 120 милиона; док је вредност целокупне производње износила 750—800 милиона динара, а на отплату дугова сваке године одлазила је четвртина државног буџета.
Држава је повећање државног буџета и отплату дугова остваривала сталним повећањем пореза и извоза. Иако јој је спољно трговински биланс увек био активан и у сталном порасту, њен је међународни биланс плаћања услед великих иностраних дугова био стално пасиван. Спољнотрговинским билансом Србија није могла подмирити отплату државних дугова.
Пораст буџета условљавао је повећање разноврсних пореза. Непосредни порези (на земљу, зграде, капитал, рад и личност) од 1900. до 1911. године повећавали су се од 38.2 на 65,7 милиона динара. Приходи од државне привреде (саобраћај, државна имања, пошта) такође су стално расли и 1909. године достигли износ од 27,2 милиона динара, чиме су у односу на 1904. годину удвостручили. У њима су главно место заузимали приходи од саобраћаја.
Суфицит у буџету 1911. године износио је 14,406 милиона, а предвиђени буџет за 1912. годину 130,764 милиона динара. За време Царинског рата и уочи Балканског рата државне финансије биле су сређене. То је био велики напредак у односу на период дефицитарних државних финансија који је трајао од 1882. до 1906. године. Међутим такав успех нији био последица адекватног пораста националног дохотка, јер је буџет растао много брже од пораста привредне снаге земље. Због тога је, како каже Д. Туцовић, постигнути „суфицит у државном буџету био дефицит у народној исхрани”. Радне масе биле су оптерећене, у облику разноврсних пореза, са 84% свих државних дажбина, а буржоазија са свега 16%. Због тога се економски положај радних маса стално погоршава, одражавајући се негативно и на дужину живота и на број способних грађана за војску.
После могих штрајкова и политичких демонстрација владајућа буржоазија је, због притиска радничке класе и због својих тежњи да оствари политичко јединство народа у условима припрема земље за рат, била присиљена да учини уступке радничкој класи. Зато је Народна скупштина у јулу 1910. донела Закон о радничком заштитном законодавству. Радно време за индустриске и занатске раднике скраћено је од 14 и 18 на 10 часова, а за трговачке помоћнике на 12 часова. Радницима је признато право на штрајк, недељни одмор и на отказ рада. Забрањен је ноћни рад жена као и деце испод 18 година. Установљена је Радничка комора. Берза рада и донете одредбе за обавезно осигурање радника. Радничко законодавство, као прва концесија од стране буржоазије, којим су правно регулисани односи између радника и послодавца претстављало је значајну победу радничке класе. Међутим све до рата, због отпора послодаваца да се примени ово законодавство и ниских надница, број штрајкова се стално повећавао. Класна борба се све више заоштравала. Уза све то и поред упорне Социјалдемократске партије, Народна скупиштина, састављена од буржоазије и бирократије, није хтела да укине изборни цензус и уведе једнака политичка права за све пунолетне грађане. Зато је и у периоду парламентаризма и буржоаске демократије у Србији право радничке класе и сиромашног сељаштва зависило од њихове политичке снаге и организоване борбе против владајуће буржоазије. Радничко законодавство које је ступило на снагу тек у јулу 1911. године, ипак је у великој мери омогућило владајућим круговима да непосредно уочи рата стишају незадовољство радника и консолидују унутрашње политичке прилике у земљи.
Радикална и самостална странка и поред тога што су сарађивале у влади продужиле су борбу за јачање свог утицаја у народу. Та се борба завршила победом Радикалне странке. Борећи се за интересе крупније буржоазије, која је држала командне позиције у привреди и власти, радикали су у јулу 1911. године разбили коалициону и формирали своју хомогену владу под претседништвом Николе Пашића и, затим, Милована Миловановића. На парламентарним изборима у априлу 1912. године (првим редовним изборима после 1903. године) радикали су добили скоро два пута више гласова него самосталци. Иако је Социјалдемократска партија имала 2.780 чланова (са правом гласа само 21%) и 8.113 чланова Синдиката, добила је 30 хиљада гласова и два посланичка мандата. Крајем августа 1912. формирана је хомогена радикалска влада под претседништвом Николе Пашића, с којом је Србија ушла у Балкански рат.
У периоду од 1903. до 1912. наступиле су, како се види из претходног излагања, значајне промене у друштвено-политичком и привредном развитку Србије. Она је, победом у Царинском рату, најзад успела да се ослободи економске зависности од Аустро-Угарске. У исто време, у Србији се учврстио парламентарни облик владавине. Тиме су били створени услови за бржи развитак заосталих производних снага земље. Србија се, на тај начин, афирмирала као један од главних фактора на Балкану, а посебно Балканском савезу.
Ове промене су, разуме се, дошле као резултат објективне историјске нужности даљег капиталистичког и опште-друштвеног развитка земље. Али су и спољнополитички фактори, несумњиво, имали снажан непосредан утицај на развој политичких прилика у Србији после 1903.године. У том смислу треба нарочито истаћи опасност од аустроугарских освајачких планова, с једне стране, и с друге, непрекидно слабљење Турске Империје, које је наговештавало приближавање тренутка поделе турских балканских поседа. Уколико су се та два фактора јасније оцртавала у општој политичкој ситуацији на Балкану, утолико су унутрашње супротности све више уступале место плоднијој сарадњи грађанских партија, које су у борби за власт трошиле своје унутрашње снаге, подређујући им опште народне и државне интересе. У таквој балканској ситуацији владајући кругови у Србији, истичући, на политичком плану, пре свега питање борбе против аустро-угарског притиска и борбе за ослобођење националних територија испод турског ропства, могли су да мобилишу све политичке и народне снаге на остварењу тих циљева. А то је управо било оно што је овим круговима омогућило да, упркос економској заосталости, изведу земљу из дотадашњег незавидног положаја према Двојној Монархији, среде државне финансије и, на тај начин консолидују унутрашње стање земље. Они су, сем тога, успели, уз крајње напрезање, пре свега осиромашених народних маса града и села, да наоружају војску и да земљу припреме за рат у складу са догађајима који су на Балкану били на помолу.
Уочи рата Србија је имала 2.922.000 становника и при максималном напрезању могла је да мобилише 300.000 војника. Мада није имала своју војну индустрију, она је путем иностраних зајмова набавила оружје и муницију, инжењерски, санитетски и други материјал. На тај начин, српка војска је уочи рата 1912. године по наоружању била приближно на нивоу просека европских армија. И одећна и логорска опрема морала је бити набављена из иностранства. Услед тога је свега око 65% укупних снага (први позив) било потпуно опремљено, док је остали део војске морао да иде у рат, углавном, у својој сељачкој опреми.
Иако су већ 1912 године сва већа места била повезана железничком мрежом, ипак железнички саобраћај, и због недовољне пронусне моћи главних пруга, није могао завољити све потребе војске, како у току мобилизације и концентрације тако и у току извођења ратних операција. Ово је, разуме се, условило изванредно напрезање војсе источног транспорта.
Пољопривреда је, и поред заосталости, била у стању да својим производима подмири исхрану војске, како пре тако и у току рата. Једино је, у циљу подмирења војних потреба, држава морала набављати коње из иностранства. Па и поред тога била је велика оскудица у коњима, што условило знатно већу употребу воловског транспорта. А то се морало негативно одразити како на маневарску способност тако и на снабдевање војске у току извођења операција. Али, с обзиром на то да је у рату против Турске видела коначно национално ослобођење, и једну од етапа на путу уједињења југословенских народа, а у томе и изгледе за своју бољу будућност, српски народ је био спреман на све жртве ради остварења ових циљева.