Ратни план, мобилизација и концентрација код Турака на црногорском ратишту

967

Ратни план

После неуспеха у рату 1877 – 78 године Турска се није осећала способном да води рат против било које велике европске силе. Њена влада је претпостављала да би такав један сукоб изазвао интервенцију осталих европских земаља, чиме би тај сукоб или био окончан или претворен у европски рат. Сем тога, рачунала је и с учешћем балканских земаља у таквом сукобу, што би Турску, свакако, принудило на територијалне и друге уступке. Стога турски генералштаб све до 1909 године није имао разрађен ратни план.

Крајем 1909 године је начелник генералштаба Изет-паша поднео претседништву владе један извештај у коме је указивао на могућност рата с Русијом “кроз једно четири године”. Али је и после тога с највише вероватноће предвиђан сукоб с балканским државама, па је и на разради планова за такав рат највише рађено.

У разради ових планова активно је суделовао инструктор турске војске немачки генерал Колмар фон дер Голц. Године 1910, по завршетку великог маневра у рејону Једрена и пошто је обишао читаву српско-турску границу, Фон дер Голц је израдио нацрт плана за случај рата против Бугарске и Србије.

Турској влади и Фон дер Голцу је било јасно да би балканске државе у случају рата предухитриле Турску у мобилизацији и концентрацији војске. Стога су сматрали да би Турска упочетку морала да жртвује део своје државне територије и да се држи дефанзиве док не изврши мобилизацију и концентрацију војске. Њена војска би касније била у стању да, користећи свој централни положај, надмоћним снагама туче једну по једну армију балканских савезника. Ова идеја је доследно спроведена при разради ратног плана за случај рата с коалицијом балканских држава: Бугарском, Србијом, Црном Гором и Грчком. Према тој идеји, главне турске снаге треба прикупити у Тракији и у погодном моменту прећи у офанзиву против Бугарске; делом снага мобилисаних у Македонији заштитити границу према Србији, Црној Гори и Грчкој, главнину прикупити у рејону Штипа, а јаку резерву у рејону Битољ – Прилеп. Ове снаге треба да истрају у дефанзиви, док се не извојује победа над Бугарима у Тракији. Уколико снаге у Македонији не би успеле да се одрже, морају се повући у Албанију, где, такође дефанзивом, настојати да се сачува њихова жива сила. У случају да балкански савезници, а нарочито Србија, пребаце јаче снаге на исток, ради помоћи Бугарској, треба и у Македонији прећи у противофанзиву.

Бугарска је, дакле, сматрана за најозбиљнијег противника, што је и разумљиво с обзиром на јачину њене армије и на осетљивост операциског правца који из Тракије најкраћим путем води за Цариград. Стога је према Бугарској требало да се групишу главне турске снаге. Због могућности да се снаге из Македоније повлаче у Албанију, нарочит значај су добили Скадар и Јањина, који у овом случају треба да послуже као ослонци за обезбеђење бокова и позадине турске западне групације. С друге стране, одбраном ових утврђених места требало је по сваку цену спречити Црну Гору и Грчку да у тим рејонима извојују иоле значајније војничке и политичке успехе. А пошто је било јасно да би у случају рата ове две државе ангажовале знатан део својих снага ка Скадру и Јањини, сматрало се да би и јаче турске снаге у њима биле довољно искоришћене.

Спочетка је турски генералштаб сматрао да је довољно утврдити Скадар и Јањину да се самостално бране месец и по дана. Касније је тај рок продужен на шест месеци.

У духу наведене идеје планирано је и груписање снага за одбрану према Црној Гори, па је, у складу с тим, у Скадру требало образовати корпус од једне низамске и две редифске дивизије, а у Санџаку, Васојевићима и Метохији ангажовати две низамске и једну редифску дивизију.

Идеја турског ратног плана била је, дакле, срачуната на то да се отсудни судар с главним савезничким снагама што је могуће више одгоди, како би турска војска имала времена да изврши мобилизацију и концентрацију. Такав план је био реалан, јер је одговарао објективним условима и могућностима турске војске. Међутим, непосредно пред почетак рата, за главнокомандујућег турске војске постављен је дотадашњи министар војни Назим-паша, који је важио као главни поборник идеје офанзивног рата по сваку цену. И већ на самом почетку непријатељстава на тракиском и македонском војишту, он је издао наређење за офанзиву, без обзира на то што мобилизација и концентрација турских снага није била завршена и што те снаге, отуда, нису имале потребну надмоћност која би гарантовала успех у офанзиви. Ова одлука је била резултат непознавања властитих снага и могућности, потцењивања противника, претераног поверења у политички утицај Турској наклоњених европских сила, као и поменутих личних склоности Назим-паше. Међутим уверење Назим-паше да ће офанзивом на главним фронтовима и евентуалном интервенцијом европских сила решити рат у своју корист – показало се као тешка заблуда, која је у великој мери допринела турском поразу.

У турском плану у односу на Црну Гору овим директно ништа није измењено. Турске снаге на овом правцу и даље су имале дефанзивни задатак. Али је брзи слом турске војске у Македонији, проузрокован поред осталог и преурањеном офанзивом, убрзао повлачење снага из Метохије и делом омео привлачење јачих снага у Скадар.

 

Мобилизација

Током устанка у Албанији, а и после његовог угушења, као што је већ речено, односи између Црне Горе и Турске били су веома затегнути. Због тога, као и због бојазни од евентуалног новог устанка, турске снаге у северној Албанији, Санџаку, Васојевићима и Метохији нису нарочито смањене после угушивања устанка. Истина, 1 дивизија је, највећим делом, преко Скопља повучена за Цариград, али је зато из 17 и 18 дивизије 6 корпуса, од маја до септембра 1912, пребачено у северну Албанију осам батаљона, једна брдска батерија и једна митраљеска чета, пошто је командант 24 низамске дивизије, која се налазила у Скадру, сматрао да не би имао довољно снага за угушивање једног новог устанка у рејону јужно од Скадра. Од тих снага је формирана тзв. „Оформљена дивизија низама”. Сем тога, командант 24 низамске дивизије (који је у случају непријатељстава с Црном Гором требало да буде командант Скадарског корпуса) имао је специјално овлашћење Министарства војске: да у случају потребе може мобилисати обвезнике с подручја Тиране и Драча. Све је то, донекле, олакшавало извршење мобилизације турских снага у овом делу земље.

Сматрајући да је ситуација на црногорско-турској граници, а и у самој Албанији, веома нестабилна, командант 24 низамске дивизије већ је 15 септембра издао наређење да се батаљони „Оформљене дивизије низама” попуне с подручја Тиране и Драча тако да броје по 500 војника. Он је 17 и 18 септембра такође наредио да се пукови Елбасанске редифске дивизије у Тирани и Драчу мобилишу, с тим да њихови батаљони броје по 600 војиика. Сва ова, као и каснија, наређења у том смислу издавана су преко Есад-паше, народног посланика из Тиране, кога је турска влада послала у Албанију на захтев команданта 24 низамске дивизије, пошто је у овом крају то била популарна и веома ауторитативна личност.

Турска влада је 23 септембра одлучила да изврши делимичну мобилизацију својих снага у Европи, мотивишући је извођењем обуке, а уствари – хтела је да заплаши балканске државе, како би одустале од припрема за рат. Међу јединицама које је ово наређење обухватало биле су Митровачка и Елбасанска редифска дивизија. Међутим ова делимична мобилизација турских снага није постигла жељени циљ. Штавише, балканске савезнице су 1 октобра објавиле мобилизацију целокупних својих снага. Стога је турска влада 2 октобра објавила општу мобилизацију. Наређење о мобилизацији, због оптерећења телеграфских и других линија везе, стигло је у Скадар тек ноћу 4/5 октобра, тј. свега три дана пре објаве рата од стране Црне Горе.

Иако су наведеним мерама, макар и делимично, припреме за мобилизацију турских снага у Албанији и Метохији благовремено предузете, мобилизација је текла врло споро, јер је одзив обвезника био преко очекивања слаб. Батаљони „Оформљене дивизије низама” ни до почетка октобра нису достигли предвиђена бројна стања. Ситуација на црногорско-турској граници, пак, претсказивала је скори почетак рата, те је Есад-паши било наређено да с расположивим људством одмах крене за Скадар, где ће се попуна вршити накнадно. Есад-паша је 3 октобра стигао у Скадар с четири низамска и три редифска батаљона, једном брдском батеријом и једном митраљеском четом. Један редифски батаљон је остављен у рејону с. Плане ради заштите преласка преко р. Мата.

Људство које је пристигло у Скадар мобилисано је највећим делом захваљујући личном ауторитету Есад-паше. С батаљонима у Кроји, Пеклину и Љушни, као и с батаљонима Елбасанског и Бератског редифског пука ишло је много теже. Тамо Есад-пашин утицај није био тако јак, те је мобилизација продужена недељама. Редифски пукови из Елбасана и Берата стигли су у Скадар 25, односно 28 дана после објаве мобилизације, па чак ни тада нису били комплетно мобилисани. Обвезници су, у мањим или већим групама, пристизали у Скадар до половине новембра, тј. све док то црногорска војска није онемогућила преласком на леву обалу Бојане и пресецањем комуникације Скадар – Љеш.

У Санџаку и Метохији мобилизација је такође споро и неуредно текла. Утицај и углед турских власти у овим крајевима био је веома слаб. Сем тога, неки магацини који су у току албанског устанка били разбијени, па оружје и опрема из њих однесени, касније нису били попуњени, тако да један део људства пристиглог за попуну јединица на овом подручју није добио одговарајућу опрему. Стога је највећи део тог људства упућиван у Скопље, иако јединице нису биле попуњене.

Редифски официри, одговорни за извршење мобилизације, нису били дорасли своме задатку. Тешко су се сналазили и често су тражили објашњења и неких неважних, безначајних питања, чак и у случају кад су наређења била јасна. Саобраћајне прилике су биле веома лоше, што је такође успоравало и отежавало мобилизацију. Па ипак, највећу тешкоћу је чинио слаб одзив обвезника. Обвезници – редифи нерадо су се удаљавали са своје територије, а док су јединице још биле на мобилизациским местима, нерадо су ишли у њихов састав. И не само да су сами нерадо ишли, него су ометали и упућивање обвезника – низама, чији је одзив иначе био знатно бољи. На томе се нарочито видело колико је опао ауторитет турских власти у овим крајевима.

Због овако слабог одзива обвезника, Скадарска редифска дивизија је мобилисала само један батаљон, а Митровачка редифска дивизија само неке мање делове па ни остале јединице нису достигле бројно стање предвиђено ратном формацијом. Стога је командант Скадарског корпуса одбио захтев команданта 6 корпуса да врати батаљоне из 17 и 18 дивизије, јер је сматрао да би тиме његове снаге остале исувише ослабљене. Вратио је управо само један батаљон из Тиране. Из истих разлога су и делови 1, 11 и 19 дивизије, који су се пред објаву рата налазили у Метохији, даље задржани и прикључени снагама за које је планом било предвиђено да се ангажују против Црне Горе.

 

Концентрација

Све турске снаге у рејону Скадра, у Метохији, у Васојевићима и у Санџаку (изузев делове у Пљевљима) биле су обједињене под заједничком командом генерал-потпуковника Махмут Хајрет-паше. Оне су биле концентрисане у две групе:

Група у рејону Скадра. На дан црногорске објаве рата Турској у Скадру је формиран Скадарски корпус, под командом пуковника Хасан Риза-беја, састава:

– Двадесет четврта (Скадарска) низамска дивизија (десет батаљона);

– четири низамска батаљона „Оформљене дивизије низама”, с једном митраљеском четом и једном брдском батеријом;

– Елбасанска редифска дивизија (тринаест батаљона);

– Скадарски редифски батаљон;

– Команда утврђеног места (један батаљон).

Свега: 29 батаљона, са 36 брзометних пољских топова оперативне војске и 60 топова команде утврђеног места.

Укупно бројно стање Скадарског корпуса износило је око 24.000 војника (низама и редифа) и 5.000 добровољаца (башибозука). Од тога је 8 октобра, на дан објаве рата, било свега 13.600 војника. Остале снаге су пристизале у Скадар после објаве рата.

Седамдесет други пук, 1 батаљон 70 пука и 2 батаљон 71 пука 24 низамске дивизије и два редифска батаљона били су истурени у рејон Тузи. Јачина ових делова износила је 3.750 војника.

Група у Метохији, Васојевићима и Санџаку. У Метохији, Васојевићима и Санџаку груписане су следеће снаге:

– Двадесет прва (Ђаковачка) низамска дивизија (десет батаљона);

– Тридесет први пук 11 низамске дивизије (три батаљона);

– два батаљона 1 пука и један батаљон 2 пука 1 низамске дивизије;

– један батаљон 55 пука 19 низамске дивизије;

– Педесет девети пук 20 низамске дивизије (три батаљона).

Свега: 20 низамских батаљона и 48 артиљериских оруђа. Овим снагама су се прикључили батаљони Митровачке редифске дивизије из Мојковца, Бијелог Поља и Трговишта (Рожаја) и око 3.000 башибозука. Као евентуално ојачање ове групе могли су да се употребе делови Призренске редифске дивизије, која такође није успела да се потпуно мобилише. Свим тим јединицама командовао је генералмајор Џавид-паша, командант 21 низамске дивизије.

Укупно бројно стање снага на овој просторији, не рачунајући башибозук, 8 октобра је износило 13.350 војника.

Бројно стање свих снага (низама и редифа) оријентисаних према Црној Гори, под командом Махмут Хајрет-паше, на дан црногорске објаве рата износило је, према томе, 26.950 војника, 144 артиљериска оруђа и 28 митраљеза.

Ван састава ових снага, у Пљевљима су била два батаљона 60 низамског пука, један редифски батаљон, једна брдска батерија, два пољска топа и нешто башибозука, који су били оријентисани према Црној Гори и према Србији.

Дакле, на дан црногорске објаве рата Турској, према 35.600 црногорских војника, са 106 топова и 12 митраљеза, била је концентрисана турска војска у јачини: 28.450 војника, са 150 топова и 32 митраљеза. Црногорци су нешто боље стајали у пешадији (1,25 : 1), док су Турци били у преимућству у артиљерији (1,41 : 1) и митраљезима. Међутим, ако би рачунали и башибозук, онда би турске снаге и у пешадији биле надмоћније.

Током рата се тај однос мењао. Осмог октобра је мобилизација црногорске војске била потпуно завршена. После објаве рата пристигло је још највише 4.500 добровољаца из разних југословенских крајева (углавном с аустро-угарске територије) и црногорских репатрираца из Америке и Аустралије, те бројно стање црногорске војске није прелазило 40.000 војника.

Турским снагама су пристизала ојачања све до средине новембра, тако да се само у Скадру прикупило око 24.000 низама и редифа и око 5.000 башибозука. Према томе, када се по успешном завршетку операција Источног одреда, дакле после ликвидације непријатељске Санџачко-метохиске групе, под Скадром прикупила готово читава црногорска војска, овај бројни однос се изменио на 1,15 : 1 у корист Црногораца, уместо да буде далеко неповољнији за непријатеља. То је била сасвим незнатна предност за црногорску војску, иарочито када се има у виду да је непријатељ бранио тада већ фортификациски добро утврђене положаје. Црногорска војска је, дакле, временом губила од своје почетне надмоћности, нарочито на главном операциском правцу.