Ратни план код Турака

983

Стање у Турској крајем 19 и почетком 20 века, као што се види из ранијег излагања, било је тешко. Феудални друштвени односи и привредна заосталост земље били су извор могоструких супротности, које су разривале унутрашње јединство и чврстину империје. Национални покрети нетурских народа све су више јачали и претстављали потенцијалну опасност и за територијално комадање империје. Из таквог стања су резултирале буне и устанци у многим провинцијама азиског и европског дела Турске, које је требало оружјем гушити уз велике људске и финансиске жртве. И муђународни положај империје почетком 20 века био је изузетно тежак. Користећи унутрашње слабости Турске и све јачи утицај над својим сународницима у овој земљи, балканске државе су вршиле све јачи притисак на Турску и све отвореније испољавале своје аспирације на

балканске Турске провинције. С друге стране велике силе, освајајући час једна час друга економске и политичке позиције у Турској, користиле су сваку погодну прилику да отргну делове империје и да их претворе у своје колоније, припремајући тако моменат за коначну поделу турских поседа на оба континента.

Покушај младотурског покрета, у револуцији од 1908 године да извуче земљу из таквог стања и спасе империју, остао је без успеха и на унутрашњем и на спољном плану. Јер тежњом да се, уз увођење парламентаризма, очувају феудални односи није могао бити уклоњен основни извор унутрашњих супротности и слабости империје. А покушај да се изврши отоманизација нетурских народа изазвао је још јаче заоштравање националног отпора и јачање националних покрета ових народа, што је све скупа 1909 године довело до снажних устанака у Арабији, Либану и касније у Албанији и до немира у осталим провинцијама.

Последице оваквог стања дубоко су се одражавале у војсци, јер је оно захтевало непрекидне војне мере за сређивање прилика у земљи, што је све више слабило земљу у материјалном и нарочито војном погледу. Војска је била терен свих политичких партија и струја. Сви су се отимали за њу, пошто се само помоћу ње могла одржати власт. Зато је војска била подељена на многе котерије – хамидовце, комитетлије, генералштапце, лиговце, германофиле, франкофиле итд. То је морало негативно утицати на квалитет и монолитност војске у миру, а нарочито у рату.

Турској је у таквој ситуацији било јасно да сама више не може водити рат с неком великом европском силом, тим пре што је била сигурна да би је у том случају истовремено напале и балканске државе у циљу остварења својих националних аспирадија. Ако би се она ипак нашла у таквој ситуацији, њена влада је рачунала на интервенцију оних европских сила које су биле заинтересоване за судбину Турске и постојеће стање у Европи, у противном била би принуђена да прихвати захтеве противника и уступи оно што ови буду тражили. Стога је спољна политика Турске била усретсређена на то да се у оваквим условима избегну ратни сукоби и да се користећи супротне интересе европских сила у Турској, а нарочито на Балкану, с ослонцем на политику „статус кво-а”, сачува целокупност империје.

Међутим, и поред овакве спољнополитичке оријентације и изузетно тешког међународног и унутрашњег пололожаја земље, Турци су ипак радили на сређивању стања у земљи и на одбрани царства од нових напада споља. У том циљу они су, одмах после изгубљеног рата 1877/78 године, предузели мере за обезбеђење земље од нових инвазија. Тако је 1881 године образована комисија за фортификациско утврђивање, која је идуће године поднела предлог да се према Србији подигне утврђени логор код Приштине, да се утврди северна страна Качаничке Клисуре, затим Скопље, Куманово, Штип, Велес и Призрен. С обзиром на географско – стратегиски и политички значај Македоније и њену зависност од метрополе, замисао овог пројекта је била да се на западном ратишту главна пажња посвети утврђивању Скопља, односно скопско – кумановске висије, а на источном – утврђивању Једрена и Цариграда, с Чаталџом, Босфором и Дарданелима. Ка западном ратишту, по овом пројекту, требало је утврдити Скадар према Црној Гори и Јањину према Грчкој.

Међутим, иако су тежили да бране своје балканске провинције и у том смислу вршили извесне припреме у војсци и на земљишту, Турци ипак нису имали разрађен јединствени ратни план све до 1909 године. Тек с доласком Изет – паше за начелника генералштаба почео је организован рад на изради ратних планова.

Приступајући непосредној разради плана за одбрану од напада балканских држава, турски Генералштаб је, с обзиром на међународни пожај земље, уочавао различите ситуације међу којима би се Турска могла наћи у рату, било само против једне, било против више суседних балканских земаља. Зато је он разрадио више комбинација ратног плана против балканских држава.

Замисао за ратни план бр. 5, који је био припремљен за случај рата против савеза Бугарске, Србије, Црне Горе и Грчке, дао је немачки генерал Колмар фон дер Голц – инструктор и реорганизатор турске војске. Он је 1910 године, после великих маневара код Једрена, пошто је обишао западни део европске Турске, поднео турској врховној војној управи предлог пројекта ратног плана за случај да Бугарска и Србија једновремено зарате против Турске.

После свестране студије земљишта и упоређивања савезничких и турских могућности у погледу извршења мобилизације и концентрације, фон дер Голц је дошао до закључка да Турци у прво време морају остати у одбрани на оба војишта, тј. и према Бугарима и према Србима. Кад мобилизација буде завршена, главне снаге треба концентрисати према једном противнику, и држећи се дефанзиве према другом, тући првог, а онда прегрупацијом снага тући другог противника.

На основу овакве концепције генерала фон де Голца, турски Генералштаб је, придајући наравно већи значај Тракиском војишту, израдио пројекат ратног плана за случај да Бугарска, Србија, Црна Гора и Грчка једновремено уђу у рат против Турске. Према идеји овог плана, требало је у Тракији на припремљеним положајима, на линији Сарај – Чорлу – Родосто (Текирдаг), груписати главне снаге са задатком да у погодном моменту пређу у офанзиву, док је у Македонији, мобилишући снаге те области и истурајући на границу јаке одреде, главне снаге одређене за то војиште требало груписати у рејону Штипа, где подићи утврђени логор и снабдети га потребним наоружањем (артиљеријом), а у рејону Битољ – Прилеп концентрисати јаку резерву.

Снаге које су се налазиле на Македонском војишту требало би да истрају у одбрани, све док главне турске снаге на Тракиском војишту не изборе решавајући успех. Ако би снаге у Македонији биле јаче притиснуте, треба их повући у Албанију.

Ако би балкански савезници, а нарочито Срби, упутили све снаге ради помоћи Бугарима, онда би турске снаге у Македонији прешле у офанзиву.

Турске снаге према Црној Гори и Грчкој требало је, према идеји овог плана, да остану у дефанзиви, с ослонцем на утврђење Скадар и Јањину, које још треба да одиграју и улогу ослонца одбране оних турских снага које би се евентуално повукле из Македоније у Албанију.

Према овој замисли требало је, дакле како кажу Нафиз и Кираметин, искористити централни положај у коме се налазила турска војска и тући српску и бугарску војску одвојено по деловима.

Основа за груписање турских снага произилазила је из процене намера балканских савезника и груписања њихових снага.

Турци су, с обзиром на важност операциских праваца и значај географско – стратегиских објеката, претпостављали да ће бугарска војска, која је у оквиру балканског савеза била бројно најјача, дејствовати у долини Марице, према Цариграду, као најважнијем стратегиском објекту.

На западном делу ратишта Турци су очекивали снаге осталих савезника, од којих би српска војска, као најјача на овом делу ратишта, дејствовала долином Вардара, док би црногорска војска била упућена из рејона Подгорице, преко Скадра, у северну Албанију, а грчка из Тесалије за Солун или Битољ.

Према положају држава Балканског савеза и праваца који су с њихових националних територији изводили у унутрашњост турске територије, турској Врховној команди је било јасно да ће се савезничке снаге, иако упочетку раздвојене, успешним концентричним наступањем све више оперативно приближавати, а оне на западном делу ратишта још и сјединити, и то управо онда када се буду појавиле пред најважнијим објектима на западном делу империје. Између осталог, и овај моменат је имао видног утицаја како на груписање турских снага (нарочито на западном делу ратишта), тако и на одлуку да упорно бране тврђаве (Скадар, Јањину) и утврђене логоре (Скопље, Штип).

С обзиром на важност источног и западног војишта и на процену вероватног груписања снага држава Балканског савеза, турски Генералштаб је овим ратним планом предвидео следеће груписање снага:

На источном делу Балканског ратишта (у Тракији): источна војска (јачине десет корпуса), посада утврђеног Једрена, Крџалиски одред и самостална Коњичка дивизија – свега 14 низамских, 20 редифских, једна коњичка и једна ополченска дивизија. Укупно 35 пешадиских и једна коњичка дивизија.

На западном делу Балканског ратишта: Западна војска, у чији састав је требало да уђу оне снаге које би биле оријентисане према Србији, Црној Гори Грчкој и у долини Струме према Бугарској, са укупно 14 низамских и 16 редифских дивизија. Од тога је према Србији требало да се групише шест низемских и пет редифских, тј. укупно једанаест дивизија, према Бугарској у долини Струме, једна низамска и једна редифска дивизија, према Црној Гори у Скадру једна низамска и две редифске и у Санџаку и Метохији две низамске и једна редифска дивизија, а према Грчкој, код Селфиџе (у Тесалији), једна низамска и три редифске и у Јањини једна низамска и једна редифска дивизија. Преосталих пет дивизија требало је да образују стратегиску резерву у рејону између Битоља и Прилепа.

Како се види, Турци су овим ратним планом предвидели за источни део ратишта 35 пешадиских и једну коњичку дивизију, а за западни – 30 пешадиских и једну коњичку дивизију, што је одговарало значају стратегиских праваца и објеката на њима, као и могућностима савезника и Турака.

Из груписања снага на западном делу ратишта види се да је за одбрану према Србији, као најјачем противнику на том делу ратишта, турска команда овим планом била предвидела 11, односно 13 дивизија (две дивизије које су биле у Метохији и Санџаку једним делом су орјентисане и према Црној Гори), а усто је и стратегиска резерва, јачине пет дивизија, била намењена за дејство пре свега према српској војсци, као главној савезничкој снази на овом делу ратишта.

Источна и Западна војска биле су толико једна од друге удаљене, да се нису могле узајамно помагати, јер једину копнену везу (железничку пругу Цариград – Солун) могли су Бугари релативно брзо да прекину, а поморске путеве могла је да контролише надмоћнија грчка флота.

Овакво груписана на два посебна и врло удаљена војишта, турска војска је требало да базира на два дивергентна комуникациска правца – Источна војска на метрополу (Малу Азију), а Западна на Албанију. Међутим, пошто Албанија, према тадашњем степену свог економског развитка, није могла да исхрањује ни своје сопствено становништво, то би Западна војска, пресецањем поморских веза, могла да се нађе у врло тешкој ситуацији у погледу снадбевања својих трупа, које би се тамо повукле у случају неуспеха у Македонији, како је то овим ратним планом било предвиђено.

Привремена дефанзива на оба војишта (Тракиском и Вардарском), као основна концепција овог ратног плана, представљала је одлуку која је базирана, с једне стране, на процени реалних могућности турске војске у условима у којима се тада налазила турска империја и њена војска и, с друге, на процени реалних могућности балканских савезника, нарочито Србије и Бугарске, чије су војске претстављале основну снагу и које су, користећи објективне предности у извођењу мобилизације и концентрације директним дејством по најкраћим правцима, могле брзо угрозити животне центре турске империје.

Груписањем снага по овом плану, турска команда је дала првенство маричком правцу, којим се најкраћим путем могао угрозити Цариград, главни географско-стратегиски објект и читава европска Турска отсећи од метрополе. С друге стране, из састава снага које је требало употребити на западном делу ратишта, види се да Турци нису потценили овај веома значајан део своје територије у Европи, јер су сразмерно његовом значају одредили и одговарајуће снаге.

Па и поред овога, у конкретној ситуацији, Турска је имала веома мале изгледе на успех, јер је иницијатива, и политичка и стратегиска, била у рукама савезника, који су у почетку имали изразиту бројну надмоћност. Усто, једновремена офанзива свих савезника присиљавала је Турке да развлаче своје снаге на изванредно великом простору, при чему је било искључено оперативно садејство тако издробљених и међусобно удаљених снага. Када се овоме додају још и тешке унутрашње прилике, као и слаба бојна готовост њене армије, онда заиста у оваквим условима тешко да би Турска и реализацијом оваквог плана могла тући удружене снаге Балканског савеза.

Пројектом овог ратног плана, турски Генералштаб је предвиђао да против савезника употреби 65 пешадиских и две коњичке дивизије. Међутим, каснији догађаји су показали да Турци нису успели да остваре замишљено груписање својих снага. Услед неблаговременог и непотпуног извршења мобилизације и немогућности да пребаце предвиђене снаге из Азије, због превласти грчке флоте у Егејском Мору, они су до почетка операција концентрисали на источном делу ратишта (у Тракији): наместо десет корпуса, односно 35 дивизија – само пет корпуса, посаду тврђаве Једрене и Крџалиски одред, укупно 20 пешадиских дивизија (једанаест низамских и девет редифских) и једна самостална коњичка дивизија; на западном делу ратишта: наместо 30 – само 21 дивизију (дванаест низамских и девет редифских). Дакле, од предвиђених 65, турска команда је успела да концентрише свега 41 пешадиску дивизију. Сем тога, бројно стање многих дивизија било је знатно испод оног које је било предвиђено ратном формацијом. Усто, већи број низамских корпуса био је попуњен редифским дивизијама, низамске дивизије су попуњаване редифима, а редифске башибозуком. Све је то слабило борбену способност турске војске.

Од снага које су биле концентрисане на западном делу ратишта, према Србији је било ангажовано седам низамских и четири редифске, према Бугарској једна низамска и једна редифска, према Црној Гори две низамске и једна редифска, према Грчкој две низамске и три редифске дивизије.

Све снаге концентрисане на западном делу ратишта образовале су Западну војску под јединственом командом.

Оствареном концентрацијом снага биле су знатно смањене могућности Турака да се одупру нападу балканских савезника да би, у духу првобитног ратног плана, могли извршити мобилизацију и концентрацију предвиђених снага. Међутим, и упркос томе, Турци су уочи напада савезника изменили основну идеју првобитног ратног плана.

Наиме, Назим- паша, који је пред сам рат био постављен за главног команданта турске војске, изменио је основну замисао овог ратног плана. Пошто је увидео да се врло мали број борбених ефектива може на време пребацити из Мале Азије у Европу, јер се с мобилизацијом турске армије сасвим одоцнило, он је уместо привремене дефанзиве на оба војишта, наредио да се пређе у офанзиву с оним и онаквим снагама које се имају на располагању, не чекајући да се заврши мобилизација и концентрација.

Овим својим актом Назим- паша је учинио грубу стратегиску грешку, јер је наредио офанзиву у знатно тежим условима од оних у којима је турски Генералштаб предвиђао офанзиву само на Источном војишту. Наиме, Назим- паша је одлучио да пређе у офанзиву када је успео да на оба војишта концентрише само 41 дивизију, и то непотпуно, од предвиђених 65 пешадиских дивизија.

За дејство против Грка и Црногораца није ништа речено. Против ових Турци су оставили релативно слабије снаге, које су вероватно имале задатак да непријатеља на тим фронтовима задржавају све дотле док се не рашчисти ситуација на главним фронтовима – према Србима у Македонији и Бугарима у Тракији.

Решење је дакле требало да се избори офанзивом на Тракиском и Македонском војишту.

Према томе, Назим- паша је из основа изменио првобитну концепцију турског Генералшгаба, тј. да се остане у дефанзиви све дотле док се не заврши мобилизација и концентрација предвиђених снага, пошто су армије Балканског савеза том погледу биле у знатном преимућству. Он је, дакле, наместо предвиђене привремене дефанзиве у почетку рата, наредио офанзиву, што је неминовно морало да доведе и до крупних измена у почетном операциском плану, јер су тиме две најјаче турске групације (у Тракији и Македонији), још у самом почетку рата, биле истурене ближе граничном фронту и стављене под непосредан удар мобилисаних и концентрисаних снага Србије и Бугарске.

Који су мотиви руководили Назим- пашу да донесе овакву одлуку није познато, јер недостају извори који говоре о томе. Међутим, сазнање да се с мобилизацијом и концентрацијом знатно закаснило и да ће из азиског дела земље на Балканско ратиште моћи да стигне на време само мањи део борбених ефектива, како то каже пуковник Бехледин, начелник штаба 6 корпуса, не може се узети као разлог за доношење овако смеле одлуке, пресудну по судбину Турске, јер управо то сазнање је упућивало турску Врховну команду на супротну одлуку и на потребу изваредне опрезности и обазривости. Али пошто се Назим- паша и у таквим условима одлучио на офанзиву, што одражава изванредну смелост, мора да је имао у виду више разлога.

Пре свега, изгледа да је политички моменат имао одлучујући значај. Иако су велике силе прогласиле став немешања (неутралности) у Балканском рату, турско државно руководство је рачунало да ће неке од њих, будући веома заинтересоване за исход решења балканског питања, користити сваки иоле погодан модменат да се, упркос декларисаном ставу неутралности, умешају и спрече решење балканског питања без њиховог учешћа. Стога су Турци желели да одмах, на самом почетку рата, извојују бар неки војнички услех и створе погодан моменат за интервенцију великих сила, у ком би случају био обезбеђен турски престиж, како на спољнополитичком тако и на унутрашњем плану, што је у оваквој ситуацији било од огромног значаја за даљи опстанак империје.

Други моменат којим су се Турци руководили био је, свакако, изненађење. Сматрали су, изгледа, да ће, упркос бројној слабости, изненадном брзом и енергичном офанзивом моћи постићи бар неки успех над бројно јачим војним снагама балканских савезника. Зато је требало што пре прећи у офанзиву и створити услове за интервенцију великих сила.

Даље, као важан моменат у доношењу одлуке за офанзиву, свакако, била је и сама личност главног команданта турске војске Низам- паше, који је био француски ђак и приврженик ондашње француске војне доктрине, која је, поред осталог, препоручивала „офанзиву по сваку цену”. Он се уједно у Турској сматрао најизразитијим поборником наполеонске стратегије смелости, што у конкретним условима само доказује његову осредњост као војсковође, јер је принципе и начела Наполеонове стратегије, израсле у одређеним историским и друштвеним условима, хтео механички да примени на турске услове, који су били сасвим друкчији од оних у којима је ратовао Наполеон.

Најзад, јасно је да је у овом питању дошао до изражаја и моменат прецењивања сопствених и потцењивања савезничких војних могућности.

Ма колико ови разлози којима се руководио приликом измене основне идеја ратног плана произилази из општих, а пре свега политичких услова у којима се налазила турска империја, Назим- паша је ипак својом одлуком да пређе у офанзиву на источном и западном фронту направио велику стратегиску грешку. У моменту када је била наређена офанзива на тракиском фронту Турци су били концентрисали снагу од свега 128.450 војника према бугарским снагама, које су бројале 316.888, а на западном делу ратишта свега 148.000 према 443.000 савезничких војника. Поред апсолутне бројне инфериорности, турске снаге на западном фронту биле су подељене у више одвојених група, које се у процесу операција нису могле узајамно помагати, нити се могла вршити прегрупација снага с једног дела фронта на други. Притом се на Вардарском војишту налазила Вардарска армија са Струмским корпусом, чија је укупина јачина износила свега око 86.000 војника, према савезничким снагама од око 250.000 људи.

Јасно је, дакле, било да се при таквом односу снага офанзивом нису могли изборити никакви успеси, већ супротно – турске снаге ангажовањем у офанзиви излажу се опасности да буду тучене већ у првим сукобима с надмоћним савезничким снагама. А то је управо значило да је Назим-паша, таквим ризиком, ставио на коцку и оно мало изгледа што га је турска војска имала у погледу дужег одупирања нападима савезника, да би тиме створила услове за привлачење снага из удаљених малоазиских рејона, односно за прелаз у офанзиву. С друге стране, излажући превременом удару своју још немобилисану војску, Назим-паша је стављао на коцку и све политичке комбинације турске владе у вези с интервенцијом великих сила, пошто се само избегавањем решавајуће битке, односно продужењем рата, могла евентуално изазвати интервенција неких великих сила у корист Турске.

Међутим, ипак је Назим- паша уместо стратегиског дочека на већој дубини оба војишта, како је то било предвиђено првобитним ратним планом, наредио општу офанзиву и то онда када су савезничке војске већ биле завршиле концентрацију непосредно испред турских граница и само чекале наређење за почетак операција, док је турска војска још увек вршила не само концентрацију већ и мобилизацију. У таквим условима Назим- паша је наредио офанзиву на Тракиском и Македонском војишту, тј. против Срба и Бугара, не поштујућиу притом основно начело стратегије о односу снага у офанзиви.

Овако нереалан план, лоше припреме војске и слабости Врховног командовања неминовно су морали довести до брзог пораза турских армија. Крупни порази турске већ на самом почетку рата (у Македонији код Куманова и у Тракији код Лозенграда и Лиле Бургаса) свом оштрином доказују колико је турска стратегија била нереална и дилетантска, управо авантуристичка.

Многи писци, међу њима и генерал фон дер Голц, сматрају да је основна концепција Назим-пашиног ратног плана била добра, смела, наполеоновског духа, али није било снага које би је реализовале. Оваква и слична мишљења су у основи идеалистичка, ненаучна. Добри планови стратегиске концепције и оперативне идеје само и исикључиво су онда добри, ако одговарају стварности, ако су резултат прорачуна зналачког предвиђања и оцене свих утицајних фактора и ако се у одређеним условима могу реализовати.