Преглед економско-политичких прилика у Црној Гори пред Први балкански рат

1154

Берлинским уговором је и формално призната независност Црне Горе. Тим уговором, и ослободилачким ратом 1876 – 78 године, који му је претходио, црногорска државна територија је више него удвостручена, тако да је износила преко 9.000 квадратних километара. Тиме је био битно поправљен како унутрашњи тако и међународни положај земље. С новоослобођеном територијом Црна Гора је добила градове: Подгорицу, Никшић, Колашин, Бар, Улцињ и нека мања места, у којима је привредна активност, нарочито трговина и занатство, била знатно развијенија него у старој Црној Гори. Сем тога, више је него удвостручена обрадива површина, а добијени су и велики комплекси шума и богати пашњаци, што је све претстављало повољне предуслове за бржи привредни развој земље. Излазом на море, преко Бара и Улциња, омогућен је лакши и повољнији развој међународних веза, привредних и политичких. На Цетињу су отворена посланства неколико европских земаља.

Али одмах после Берлинског конгреса Црна Гора је имала да се бори с озбиљним тешкоћама при решавању аграрних односа на новоослобођеној територији, јер је чланом 30 овог уговора свим муслиманима на тој територији било загарантовано право власништва над непокретним имањем, чак и ако су се отселили у Турску. То је црногорској влади, поред економских, стварало и унутрашње политичке тешкоће. Зато је она свим силама настојала да у решавању аграрног питања изигра одредбе овог члана уговора, у чему је доста успевала. Али је притом веома често долазила у сукоб с турском владом, која је упорно захтевала да се поменута одредба Берлинског уговора поштује. Тако је аграрно питање стварало и спољнополитичке тешкоће црногорској влади. Како у решавању аграрног питања црногорске државне власти нису имале неког утврђеног плана нити јединственог критерија, оно је различито решавано у појединим крајевима новоослобођених територија, зависно од локалних и других услова, у првом реду од јачине устаничког покрета у тим крајевима. Наиме, тамо где је овај покрет био снажнији (у Васојевићима и у рејону Колашина, например), радикалније су ликвидирани крупни беговски поседи и земља је брже и лакше прелазила у власништво црногорских држављана, и обрнуто: тамо где је овај покрет имао мањи замах, дуже су се задржавали остаци феудалних односа, тј. Црногорци који су добили земљу од турских држављана – дуже су били принуђени да плаћају одређене обавезе, четвртине и сл.

Земља која је дошла под удар аграрне реформе дељена је на ситне парцеле од једног до два рала, с изузетком крупних кнежевих поседа или поседа његових најближих рођака и доглавника, који су директно од кнеза добијали на поклон по неколико десетина, па и стотина рала најбоље земље.

Нове поседе су углавном добијали бивше чифчије и (у рејону Никшића) војници јединица које су ове крајеве ослобађали. Поседи ових последњих, тзв. војнички делови, били су тако мали да нису обезбеђивали егзистенцију породице, тим пре што су претежно били без кућа и других помоћних зграда. Због тога је држава касније била принуђена да одобри препродају војничких делова, да би се како-тако оформила имања на којима би породица могла опстати. То је, наравно, највише погодовало главарима и богатијим сељацима, који су имали могућности за куповину оваквих парцела. Па ипак, у целини узев, ова аграрна реформа, уз извесне могућности за насељавање и запошљавање које су пружали новоослобођени градови, бар делимично је решила проблем аграрне пренасељености старог дела Црне Горе.

С проширењем државне територије и добијањем градова искрсао је и проблем саобраћаја. Наиме, за успешан економски развитак земље било је неопходно повезати бољим путевима градове и поједине крајеве Црне Горе. Том задатку се приступило већ крајем седамдесетих година, и до 1910 изграђено је преко 460 километара колских путева. Тај посао је обављан кулуком или уз накнаду (у житу, које је као помоћ добијано из Русије). Изградња путева и, с тим у вези, побољшање саобраћаја нарочито су погодовали развитку трговине и стварању јединственог унутрашњег тржишта. Упоредо с тим разбијана је племенска учауреност, рушени су остаци патријархалног племенског живота с претежно натуралном сељачком привредом. Црногорски сељак је све више постајао робни произвођач.

Држава није располагала већим средствима које је могла улагати у привреду. Њени напори у том смислу ограничили су се на подизање неколико огледних расадника (у Даниловграду, Бару, Црмници, Морачи и Колашину), који су с времена на време снабдевали земљораднике квалитетнијим семењем, воћним садницама, приплодном стоком и сл. Сем тога, “земљодјељска школа” је имала за циљ да оспособи известан број нижих стручњака, који би допринели унапређењу ратарства. Међутим иако ове мере нису биле тако велике да би осетније унапредиле пољопривреду, ипак је, у целини узев, црногорска привреда после Берлинског конгреса доживела известан полет, додуше доста скроман, али, у односу на стање у земљи пре Берлинског конгреса, ипак осетан.

Овај привредни полет је довео до појаве првих елемената капиталистичке привреде у Црној Гори. Крајем 19 и почетком 20 века јављају се прва, истина врло ситна, индустриска предузећа, као пилане у Горњем Пољу код Никшића и у рејону Колашина, затим „фабрика сира” на сточарској фарми кнеза Николе у Никшићу, млинови и предузећа за прераду маслина и рафинерију уља у Бару и Улцињу, неколико парних млинова и две пиваре у Никшићу итд. Ова предузећа је највећим делом стварао и финансирао трговачки капитал, уз учешће двора и истакнутијих државних и војних функционера, који су се и сами активно бавили трговином, посредно или непосредно.

Сем тога, почетком 20 века јављају се и први новчани заводи, банке и штедионице: Прва никшићка штедионица 1.901, с основним капиталом од 200.000 круна; Прва занатска штедионица у Подгорици 1904, са 200.000 круна (од 1906 Подгоричка банка, с капиталом од 600.000 круна); Црногорска банка у Цетињу 1906, са 600.000 круна; Народна банка у Бару 1909, с капиталом од 2,000.000 перпера, и Државна хипотекарна банка у Цетињу 1912, с капиталом од око 2,500.000 перпера. Иако су ови заводи отпочели рад с доста ограниченим средствима, ипак је њихов обрт релативно брзо растао: он је, например, 1907 износио око 48,500.000 перпера, а 1911 око 270,000.000 перпера. Међутим та средства нису могла обезбедити бржи привредни, нарочито индустриски, развитак Црне Горе. Због тога је ова била упућена на страни капитал, у нади да ће експлоатацијом природних богатстава земље побољшати свој економски положај.

Италија је била политички веома заинтересована за Балкан, нарочито за Албанију, па се и сама постарала да за тај свој циљ искористи неповољне економске прилике Црне Горе. Због тога је она показала спремност за улагање свог капитала у црногорску привреду. Тако је већ у мају 1903 уступљен монопол дувана једном италијанском предузећу из Венеције (под именом: Друштво задружне режије црногорског дувана). Та концесија, с роком од петнаест година, била је закључена под условима веома неповољним за Црну Гору. Италијанско предузеће није уложило у монопол ниједан свој перпер, већ је основни капитал од 1,5000.000 перпера дало црногорској влади као зајам, на који је требало плаћати 5% камате и одређену годишњу суму до потпуне отплате. Пошто су учврстили свој положај, Италијани су нудили црногорској влади свој капитал, како би јој за дуже време онемогућили да откупи монопол дувана. Они су у томе и успели. Године 1905 основни капитал монопола је повећан на 2,500.000 перпера, а друштво је добило нов назив: Црногорско анонимно друштво. Већ следеће године Италијани су добили концесије за пловидбу по Скадарском Језеру и пренос поште, затим за грађење и експлоатацију барског пристаништа и пруге уског колосека на линији Бар – Вирпазар (Барско друштво). Реализацију концесије за мелиорацију Улцињског Поља спречио је рат. До почетка Првог балканског рата Италијани су инвестирали у Црној Гори око десет милиона перпера. Па тај начин, италијански капитал је захватио веома важне позиције у земљи и обезбедио релативно јак уплив код црногорских власти, те је био у стању да издејствује измене извесних законских прописа у вези с овим концесијама. Тако је, поред осталог, измењен пропис по коме је спорове између произвођача дувана и управе монопола решавао специјални стручњак кога именује министарство; према новом пропису, спорове је решавала администрација предузећа, што је, разуме се, директно ишло на штету произвођача. Због свега тога и производња дувана је осетно опадала. Уопште узев, монополом дувана и другим италијанским концесијама, иако су бесумње допринели извесном порасту производних снага земље, државни приходи нису се повећали према очекивању црногорске владе.

Капитал других земаља, међутим, мало је био ангажован у Црној Гори. Средствима аустро-угарских капиталиста подигнуто је електрично предузеће у Цетињу, које је било локалног значаја, док неке концесије аустро-угарских и холандских капиталиста за експлоатацију шума и руда и за подизање хидроелектрана нису ни реализоване.

Према томе, средствима иностраног капитала Црна Гора није осетније побољшала своје економске прилике. Она је и даље била заостала аграрна земља у којој је доминирао ситан посед.

Од 37.298 домаћинстава, колико је Црна Гора имала 1900 године, 3.329 их је било без оранице, 3.468 је имало мање од једног рала обрадиве земље, 9.537 је било са 1 – 3 рала, 8.203 са 3 -5 рала, 9.189 са 5 – 10 рала, 3.078 са 10 – 20 рала, 353 са 20 – 30 рала, 119 са 30 – 50 рала, 19 са 50 – 100 рала и 3 домаћинства са 100 – 150 рала. То значи да преко 65% црногорских породица није имало ни по један хектар земље. Сем тога, будући да у земљи није било развијене индустрије, нити других привредних грана, где би сељак могао наћи запошљење, сељачки посед је испољавао сталну тенденцију даљег уситњавања.

Крупни поседници су били кнез (доцније краљ) Никола, који је имао неколико хиљада рала земље, затим његови рођаци, пријатељи и неки истакнутији главари (Божо Петровић, Ђуро Петровић, Шако Петровић, Петар Вукотић, Лазар Сочица, Гавро Вуковић, Ђуро Церовић, Михаило Вучинић и др.), који су имали по неколико стотина рала. Сем тога, петнаест црногорских манастира имало је 1909 године 3.393 рала земље, 1.785 коса ливада и 105 мотика винограда, што значи да су манастири имали више обрадиве земље него 59 црногорских капетанија појединачно узетих. На свим овим већим поседима преовлађивали су закупни односи, наполица, итд., а будући да они нису били компактне целине, већ распарчана ситнија имања, по начину обраде се нису разликовали од ситних сељачких поседа. И на њима, као и уопште у Црној Гори, земља је обрађивана примитивним средствима, дрвеном ралицом и мотиком, као уназад сто и више година.

Структура поседа ливада била је још неповољнија. Око 38% домаћинстава било је без ливада, а даљих 44% домаћинстава имало је од 1 – 5 коса ливаде. Пошто је развој сточарства, као једне од најважнијих привредних грана, највећим делом зависио од поседовања ливада, то је, разуме се, оваква структура поседа, према којој су крупнији поседници имали и више ливада, па и пашњака, ишла на штету ситних поседника и њихових могућности за гајење стоке. Недостатак ливада сиромашним сељацима су само донекле могли да надокнаде комуни и заједничке испаше.

С обзиром на овакву структуру сељачких поседа, примитивни начин обраде и минималне могућности државе за улагање у пољопривреду, црногорска пољопривреда није била у стању да обезбеди прехрану црногорског становништва, па је Црна Гора била сталии увозник прехранбених производа, нарочито жита.

Пошто су остале производне гране (индустрија итд.) у земљи биле веома слабо развијене, на терет сеоског становништва је падало издржавање двора, државне управе и сразмерно сувише бројне бирократије. Сељак је био оптерећен тешким пореским обавезама. Из државног буџета, почев од 1908 године, у пољопривреду је просечно улагано годишње 75.000 круна, а из пољопривреде наплаћивано само у виду дације 913.707 круна годишње. Овим су били највише оптерећени ситни поседници лошије земље, пошто није било прогресивног опорезивања, већ је на сву земљу подједнако плаћано, без обзира на њен квалитет. Поред тога, сељак је био непосредно или посредно оптерећен разним другим дажбинама, као што су школски и свештенички прирези, плаћање уместо обавезног рада, разне царине на увезену робу, монопол соли, дувана, петролеја, алкохолиих пића, затим разне таксе итд. Трговачки и зеленашки капитал, а касније и банковни, такође су до крајњих граница исцрпљивали сиромашно и оскудно сељаштво. Због свега тога, глад је у Црној Гори била стална појава. Сељак је био принуђен да пада у тешке дугове, а затим да тражи излаза у емиграцији или печалбарству. Засада није могуће установити тачан број исељеника; према неким ауторима, у току 50 година пред Први балкански рат иселило се преко једне трећине црногорских породица, и то претежно у Србију. Готово читав погранични појас према Турској био је настањен Црногорцима. Такође се рачуна да је пред овај рат било око 20.000 Црногораца на заради ван Црне Горе, највише у Америци. Број оних који су одлазили у печалбу и поново се враћали у земљу такође је био велик.

Иако је прилив средстава од зарада ових печалбара осетно увећао новчани оптицај у Црној Гори, ипак то није било довољно да би се раздужио црногорски сељак. У томе није много помогла ни Хипотекарна банка, мада је њено оснивање углавном имало за циљ ослобађање сељака од краткорочних меничних и зеленашких дугова, и то пре свега стога што је њена, ионако недовољна, средства држава утрошила у друге сврхе. Стога је непосредно пред рат влада била принуђена да прогласи мораторијум свих дугова и специјалним законом забрани њихову отплату до истека шест месеци од закључења мира.

У периоду после Берлинског конгреса у Црној Гори су уопште знатно брже нарастале државне потребе него унутрашње могућности за њихово задовољавање. То се снажно одразило у читавом економском животу земље, нарочито у њеним финансијама, које су биле јако несређене. Увећане потребе за издржавање државног апарата, војске итд. требало је задовољити из увоза. Сопствене могућности за извоз биле су мале и сводиле су се на извоз стоке, сточних и пољопривредних производа и рибе. Због тога је трговински биланс Црне Горе у читавом овом периоду био пасиван. Од 1905 до 1910 његова пасива је прелазила просечан годишњи износ од 4,000.000 перпера, што је за ондашње црногорске могућности било веома много. Дефицитарност платног биланса је ипак била знатно мања. На то је, пре свега, утицао прилив новца од зараде на страни, који је у периоду од 1906 до 1911 износио око 12,000.000 перпера. Сем тога и новчани заводи су од 1912 године, добили око 8,500.000 перпера кредита на страни. Руске субвенције и повремена помоћ су такође олакшавале финансиски положај земље. Непосредно пред Балкански рат редовна годишња руска давања црногорској влади, војсци, двору и неким другим установама износила су близу 2,000.000 перпера. Повремена помоћ Русије била је такође знатна.

Унутрашњи финансиски извори Црне Горе су били ограничени. До 1906 је главни извор тих прихода претстављала дација. Од тог периода, пак, нагло нарастају царине на увозну робу, те је већ 1910 приход од царина и других посредних пореза осетно већи од дације, док су приходи од привредних установа (поште, телеграфа, штампарија, војних радионица и банака), државних расадника и др. непокретних имања (државних и манастирских) били мањи. Ови приходи су 1910 износили: од непосредног пореза 1,034.057 перпера, од посредних пореза 1,997.891 перпер, а од привредних установа и имања 1,237.320 перпера. То су била три основна извора буџетских средстава земље. Али, мада су та средства готово искључиво трошена на издржавање двора и државне управе и на плате чиновника, ипак су била често недовољна. Тако се дефицитом завршила буџетска 1903, 1907, 1908, 1910, 1911 и 1912 година. Дефицитарност платног биланса и буџета морала се надокнађивати зајмовима.

Прве мање зајмове закључила је Црна Гора већ 1879 године, код неких трговачко-банкарских кућа и појединаца у Котору и Трсту, и један већи од 900.000 рубаља, у Русији. Две године касније закључен је зајам од милион фиорина, код Лендербанке (Landerbank) у Бечу, тако да је крајем 1882 укупно дуговање Црне Горе износило око 2,200.000 фиорина. Иако то нису били нарочито велики дугови, ипак су њихове отплате претстављале велик терет који Црна Гора није била у стању да надокнађује из сопствених извора. Због тога је све до Балканског рата била принуђена да узима читав низ зајмова код разних банака у Бечу, Петрограду, Паризу, Лондону, Цариграду, у Италији итд. До краја 1912 године она је закључила таквих зајмова у висини од 43,705.000 перпера, не рачунајући неке повремене, краткорочне. Сваки од тих нових зајмова првенствено је употребљаван за отплату ранијих, а затим и за подмирење текућих потреба државне администрације. Ниједан није коришћен у производне сврхе, те ова задуживања нису доприносила економском развитку земље, већ су, напротив, повећавала њену економску нестабилност.

С обзиром на тако незавидне економске прилике, црногорска влада је била принуђена да у октобру 1912 распише принудни унутрашњи зајам од два милиона перпера, а из истих разлога је и бугарској влади поставила захтев за помоћ, као један од услова за склапање уговора о савезу.

Период од Берлинског конгреса до Балканског рата био је веома буран и у унутрашњем политичком животу Црне Горе. Нарочито последње две деценије овог раздобља, које су протекле у знаку борбе против апсолутистичког режима кнеза Николе. Кнежев апсолутизам, који је у периоду до рата 1876 – 78, као, раније, и апсолутизам Петра II и кнеза Данила, одиграо позитивну улогу у стварању и учвршћењу централне власти и државне управе, у условима после овог рата није одговарао. Нове, прогресивне снаге, које су се у проширеној земљи развијале на бази појачане привредне активности, захтевале су нове, либералније облике државне управе.

До рата 1876 – 78 изнад сељачких маса издизао се само танак владајући главарски слој с кнезом на челу. Друштвени положај главара био је условљен њиховим богатством, стеченим, делом, и привредном активношћу, коју су главари настојали да одрже и у новим условима. У послератном периоду класна диференцијација је била знатно бржа и дубља. Из редова трговаца, занатлија и интелектуалаца јавља се нови грађански слој, који је претстављао младу националну буржоазију. Нормалан развитак овог грађанског слоја морао је имати за претпоставку пуну слободу привредне и друштвене активности, коју стари аутократски режим није обезбеђивао. Између те две супротно усмерене друштвене снаге: двора, камариле и главара на власти, уствари конзервативног апсолутистичко-бирократског слоја, с једне стране, и грађанског слоја у развитку, с друге, одвијала се жилава борба, која је временом добијала све оштрије облике. Први су настојали да, ослањајући се на силу, јаку бирократију и традицију, сачувају своје старе позиције и привилегије, док су други тежили завођењу буржоаско-демократских политичких институција, као предуслова за свој несметани даљи развитак. Ове последње је снажно подржавала омладина школована на страни и велик број оних који су дуже времена проводили на заради у иностранству и тамо се упознали с грађанским и другим политичким партијама и буржоаском демократијом.

После рата 1876 – 78 у земљи су вршене извесне реформе у устројству унутрашње управе. Године 1879 укинут је Сенат и образована су министарства (за унутрашње послове, спољне послове, правду, финансије, војску) и Велики суд. Државна територија је подељена на десет нахија (Катунску, Ријечку, Црмничку, Љешанску, Приморску, Брдску, Никшићку, Зетску, Морачку и Васојевићку), а ове на капетаније. У градовима су основане варошке општине. Ова подела је нешто измењена 1903, када је уместо нахија образовано пет области (Катунско-ријечка, Зетско-брдска, Никшићка, Морачко-васојевићка и Приморско-црмничка), с обласним управитељима, као органима министарства унутрашњих послова, на челу. Међутим све те реформе су водиле само формалном модификовању и модернизовању централних и неких нижих органа власти, док је у суштини све остајало у старим оквирима апсолутистичке владавине. Кнез је и даље држао сву власт у својим рукама; он је непосредно одлучивао о свим политичким питањима – и унутрашњим и спољним, чиме су све више заоштраване унутрашње противречности у земљи. На заоштравање тих противречности имали су снажног утицаја и два спољна фактора: преврат у Србији 1903 и буржоаско-демократска револуција у Русији 1905 – 07 године.

Под притиском захтева унутар земље, а и догађаја ван ње, кнез Никола је 1905 био принуђен да Црној Гори ,,дарује” устав. Он је специјалним прогласом позвао становништво да му 19 децембра (на Никољдан) 1905 пошаље у Цетиње своје претставнике, с којима ће се он и његова влада договорити о свему што је потребно за „напредак отаџбине”. Међутим када су се народни претставници окупили у Цетињу, кнез им је на свечаној седници прочитао припремљени текст устава, о коме су затим посланици, на неколико седница, добили најнужнија обавештења, па је скупштина распуштена. Посланици су имали критичких примедби на предложени текст, али им није омогућено да их изнесу. Претпостављајући могућност такве критике, кнез је већ на свечаној седници недвосмислено истакао решеност да не дозволи да се уставност користи за неке радикалније промене у земљи. Сем тога, њему је устав загарантовао све прерогативе неприкосновеног и ником одговорног шефа државе, који, формално са Скупштином, а у суштини сам, врши законодавну власт, јер се ниједан закон није могао донети док га кнез не санкционише, а законодавна ицицијатива је била у надлежности владе. Владу, пак, као и све чиновнике, постављао је кнез, и они су у његово име обављали своје дужности. Кнез је, даље, имао право да сазива Скупштину на заседања, одгађа њене седнице, па чак и да је распушта по својој вољи. Он је, дакле, успео да и уставом озакони апсолутистички режим. Због тога је „даровани” устав донео црногорском народу озбиљно окрњена грађанска права и слободу. Па ипак, он је одиграо позитивну улогу у даљем развитку земље.

Народна скупштина, наиме, почев од њеног првог сазива после избора у јесен 1906, претстављала је значајну трибину с које је била жигосана читава дотадашња унутрашња, а нарочито економска, политика владе. У Скупштини је покренута иницијатива да једна анкетна комисија прегледа финансиско пословање земље, и то, према неким предлозима, чак од рата 1878, пошто су у читавом том периоду чињене озбиљне финансиске малверзације. Сем тога, будући да је тадашњи претседник владе Лазар Мијушковић раније био министар финансија, и да је за његово име било везано давање концесија италијанским капиталистима, нарочито монопола дувана, који је био веома непопуларан, у Скупштини се брзо оформила јака опозиција, под чијим је притиском Мијушковићева влада морала да поднесе оставку.

Грађанска опозиција је дакле извојевала прву значајну политичку победу. Читав даљи рад Скупштине се кретао правцем који је водио подривању темеља на којима је стајао кнежев апсолутизам. Кнез је то одмах уочио, али у први мах није желео, јер се уствари за то није осећао ни довољно јаким, да изазива сукоб са скупштинском већином, која је имала великог уплива у народу. Он је сматрао да би корисније било ако би овој тек оформљеној, али ни издалека довољно организованој, скупштинској већини поверио да састави владу, којој би он и његови људи на разне начине ометали нормалан рад, па тек у погодном моменту, пошто је компромитује у очима народа, збаци такву владу и распусти Скупштину.

Нова влада, с Марком Радуловићем на челу, уживала је пуно поверење већине у Скупштини. Њен програм је предвиђао демократизацију земље путем ревизије закона које су раније владе доносиле, а који нису одговарали народним потребама у духу устава; ревизију читавог финансиског система, који је водио сталном економском слабљењу земље; активније учешће у вођењу спољне политике и ревизију концесија италијанским капиталистима. Овај владин програм је био изнесен у скупштинској адреси упућеној кнезу.

Међутим, док се Радуловићева влада посветила озбиљном законодавном раду, кнез и дворска камарила су прибирали снаге за коначан обрачун с њом. Неки нови закони уопште нису санкционисани, док је санкционисање извесних владиних предлога условљавано доношењем других закона (Закона о таксама, например), који су били у супротности с владиним програмом, јер су доносили нове намете на ионако оскудно и осиромашено становништво. Није се чак презало ни од тога да се изазивају побуне војне школе против министра војног и да се захтева његова оставка. Једном речи, влада је у читавом свом раду наилазила на непремостиве тешкоће, и пошто није била у стању да врши своју дужност, поднела је оставку крајем јануара 1907.

Мада је то био осетан ударац скупштинској већини, кнез је и даље озбиљно рачунао с њеном снагом, и није сматрао да су сазрели услови за коначан обрачун с њом.

Стога је био принуђен да још једанпут образује владу из њених редова. Та нова влада, с Андријом Радовићем на челу, настојала је да настави политику претходне, Радуловићеве владе, па је, природно, наишла и на исте тешкоће. У Скупштини су против свих владиних предлога и акција гласали не само посланици из групе бившег претседника владе Мијушковића, него, свакако по налогу двора, и посланици – “вирилци” који су у Скупштину дошли по положају. Та нова опозиција је прибегавала и опструкцији, како би паралисала нормалан рад Скупштине. Владине присталице су, сем тога, оптуживане да су у дослуху са српском владом, што је, због династичких борби и нетрпељивости између Петровића и Карађорђевића, третирано готово као издајство.

Посланици скупштинске већине су осећали да је њихова слабост у недовољној организованости, као и у томе што нису јавно прокламовали шири политички програм, око кога би могли окупити све оне бројне масе које су биле спремне да их следе. Стога су основали ,,Клуб народне странке” („клубаши”) и донели програм, у коме су истицали да ће се њихова странка залагати за поправљање рђавог економског стања земље, за увођење правилнијег пореза, као и за знатне реформе у администрацији, правосуђу, просвети, финансијама, војсци и спољној политици.

Иако је изјавио да би овај програм и сам потписао кад не би био владалац, кнез Никола (као и његови приврженици) схватио га је као сигнал за појачану активност против „клубаша”. Та активност се убрзо осетила и у Скупштини и ван ње. Иступајући против владе, посланици мањине су јасно истицали да и кнез тако хоће. Посланици већине позивани су у двор и на разне начине принуђавани да напусте клубашку већину. Радовићева влада је предлагала кнезу да се одгоди рад Скупштине, па уколико се касније не буде могао продужити, да се Скупштина распусти и да се распишу нови избори. Кнез је одбио овај предлог. Тако је и Радовићева влада била принуђена да поднесе оставку.

У априлу је образовао нову владу „вирилац” др Лазо Томановић, који у Скупштини није ни имао присталица. Он је одмах одложио рад Скупштине, а у јуну ју је распустио. Поступио је управо онако како је Радовићева влада узалудно предлагала кнезу.

Тиме се ипак није окончао обрачун двора, и конзервативних снага окупљених око њега, с напредним клубашким покретом. Циљ двора и нове владе био је да што више компромитују клубаше и онемогуће сваки њихов рад, не бирајући притом средства. Да би јединственије иступале, владине присталице су организовале тзв. „Праву народну странку” (“праваши”). Мада нису донели никакав програм и статут странке, они су одмах приступили организовању странке, насупрот „клубашима”, који су донели програм (додуше, тек пошто су његови творци били оквалификовани као страни агенти), али нису организовали странку.

“Праваши” су обилно користили кнежеву наклоност и истицали да је против кнеза и отаџбине онај ко је против владе и њих. Кнез је, такође, проглашавао правашку странку својом, и све оне који су против ње називао личним непријатељима, па чак и издајицама.

У таквим условима, у атмосфери полициског терора и прогона, спроведени су нови избори у октобру 1907. Клубаши су, с мотивацијом: да избегну сукобе и крвопролића, апстинирали од избора. На тај начин су праваши добили апсолутну већину у Скуиштини. Рад нове Скупштине је тиме, уствари, сведен на пуку формалност потврђивања свега што двору привржена влада предложи и предузме.

Млади грађански слој се тако показао недораслим за ефикасну политичку, нарочито парламентарну, борбу, мада је спочетка изгледао довољно одлучан и снажан. Њему је недостајало искуства, истрајности и способности за организацију. Због тога није био у стању да мобилише и искористи иначе знатне снаге у народу, нарочито међу омладином и интелигенцијом, које су биле спремне да га подрже. Конзервативни дворски кругови, међутим, иако нису имали тако масовну подршку у народу, користећи слабости својих противника, успели су прво да им онемогуће рад у врховним органима власти, у влади и Скупштини, затим да их истисну из власти и најзад да против њих наставе успешну борбу сами користећи те органе и читав апарат власти. Клубашко вођство и нарочито омладина школована на страни, потпомогнути једним делом млађег официрског кадра, наставили су борбу, упркос тако неповољним условима. Међутим конзервативне снаге с двором на челу успеле су да се с њима сурово обрачунају у такозваној “бомбашкој афери” и “васојевићкој афери”, које су завршене великим судским процесима на којима је 13 лица осуђено на смрт, а више десетина људи на временске казне. Упоредо с тим, великом броју млађих људи, школованих на страни, било је онемогућено да се врати у земљу.

Иако су у овој борби формално однели победу, конзервативни кругови су у њој и сами много изгубили. Сам кнез Никола је много изгубио од свог угледа и симпатија у народу, како у земљи, тако и код осталих јужнословенских народа. Незадовољство према влади и дворској камарили, која је имала велик утицај на рад Томановићеве владе, било је још веће. То стање није поправио ни сам чин проглашења кнеза Николе за краља и Црне Горе за краљевину августа 1910, мада је првенствено имао управо тај циљ.

Унутрашњу кризу у Црној Гори могли су, макар привремено, да ублаже озбиљни спољни догађаји, какви су били анексиона криза 1908 године, и, нарочито, Први балкански рат. Овај ослободилачки рат против Турске, због своје огромне популарности, могао је да мобилише све народне слојеве, без обзира на политичку опредељеност и симпатије. Због тога су црногорски владајући кругови за овај рат били двоструко заинтересовани. Они су, с једне стране, увиђали да им општа ситуација на Балкану, која се карактерисала слабљењем Турске, омогућава да у једној широј коалицији балканских држава обезбеде проширење државне територије и донекле поправе своју тешку економску ситуацију; и, с друге стране, да тиме, ако не сасвим превазиђу и реше у своју корист, а оно свакако у великој мери, ублаже политичку кризу у земљи. Краљ Никола се чак показао спремним и на извесне уступке. Он је половином 1912 сменио компромитовану Томановићеву владу, да би бригадир Митар Мартиновић образовао нову, с већим изгледом да обезбеди потпуно јединство и што већу подршку народа, у чему је, несумњиво, имао успеха.

Почев од 1903, Црна Гора је у више махова предлагала Србији склапање савеза, али у условима међусобне нетрпељивости црногорске и српске династије није било повољне атмосфере за то. Повремене ратне опасности зближавале су Србију и Црну Гору, нарочито у време анексионе кризе, али чим би та опасност прошла, поново је долазило до њихових међусобних трвења. Због тога српска влада није била вољна ни почетком 1911 да прихвати предлог из Цетиња да Србија и Црна Гора искористе устанак у Албанији за заједнички напад на Турску. Српска влада је, наиме, одговорила да за то нису извршене потребне дипломатске припреме код осталих балканских држава.

Мада је у то време показивала склоност за активна дејства против Турске, Црна Гора се још крајем 1910, једном тајном војном конвенцијом, била обавезала да ће у случају потребе сву своју војску ставити на располагање руском цару, да ће у случају рата примити за начелника Врховне команде руског официра, кога именује цар, као и да неће ступати ни у какве војне савезе нити предузимати било какве офанзивне кораке без претходног одобрења Русије. Уз такве обавезе Црне Горе, Русија је пристала да субвенционира и опрема црногорску војску.

Увиђајући да ће ситуација на Балкану учинити неизбежним рат с Турском, краљ Никола је крајем 1911 године, а и касније, настојао да се из војне конвенције брише одредба према којој Црна Гора не може склапати савезе, нити активније иступати, без одобрења Русије. Русија је, међутим, тежила очувању мира на Балкану и није показивала склоност да изиђе у сусрет овој краљевој тежњи. Догађаји су ипак гурали краља Николу на савез са Србијом и Бугарском, упркос таквом ставу Русије.

Први контакти црногорских и бугарских претставника, на којима је констатована обострана жеља за заједничко иступање против Турске, учињени су у Бечу, јуна 1912, приликом посета црногорског и бугарског краља бечком двору. Следећег месеца Црна Гора је званично доставила бугарској влади пројект уговора о савезу: Црна Гора се обавезивала да ступи у рат тридесет дана пре Бугарске, како би привукла што више турских снага и олакшала Бугарској ступање у рат; Бугарска је требало да се обавеже да у одређеном року ступи у рат, а Црној Гори да одобри зајам од 2,250.000 лева. Бугарска, која је већ била склопила савез са Србијом, прихватила је ове услове и преко свог посланика у Цетињу, Колушева, склопила са Црном Гором вербалан споразум, обавезујући се да у одређеном року ступи у рат и да Црној Гори три месеца даје помоћ од 35,000 лева дневно.

Црногорска влада је одмах иза тога поновила Србији предлог о склапању савеза, што је ова, после извесног устезања, прихватила крајем септембра. Преговори су, ради тајности, одржани у Луцерну, у Швајцарској. Црну Гору су на тим преговорима претстављали министар Јован Пламенац и командир Јово Бећир, а Србију генералштабни потпуковник Петар Пешић. Они су сачинили нацрте политичке и војне конвенције, које су 6 октобра потписане, а убрзо затим и ратификоване. У политичкој конвенцији је констатовано да су стање у Турској и опште прилике у Европи врло повољни “за акцију у циљу ослобођења Срба испод турског јарма”, на основу чега је одлучено да се Турској објави рат најкасније до 14 октобра 1912. Војном конвенцијом је било предвиђено да главнина црногорске војске дејствује правцем Скадар – Дебар – Кичево – Битољ, а помоћне снаге ка Новопазарском Санџаку. Тако су најзад, и поред међусобних трвења и размирица, Црна Гора, Србија и Бугарска нашле заједничку платформу за споразум о рату против Турске у циљу ослобођења још неослобођеног словенског живља испод турског ропства.