Покушај Русије да створи блок балканских држава

Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора

Решењем анексионе кризе још се више заоштрила ситуација у Европи, а нарочито на Балкану.

Присаједињењем Босне и Херцеговине и захтевом за отварањем мореуза, Аустро-Угарска и Русија су напустиле дотадашњу политику статус квоа и отвориле нову поделу, турских посада на Балкану. Наравно, и овог пута оне су то радиле на рачун балканских народа. Пошто је из тога заплета Хабзбуршка Монархија приграбила свој део и, уз подршку Немачке и звецкањем оружја према Србији, присилила Русију да отступи, равнотежа на Балкану била је привремено поремећена у корист блока Централних сила. А то је довело у опасност интересе Русије и њених савезника и угрозила националну независност балканских држава, нарочито Србије и Црне Горе.

Посета руског цара Николаја II Италији 1909.
Посета руског цара Николаја II Италији 1909.

Отуда је, после анексионе кризе, основни интерес руске балканске политике био да се, с једне стране, избегавају заплети и компликације на Балкану и нe даје повод Аустро-Угарској за експанзију, а с друге, да се тој експанзији супроставе удружене балканске државе. Ради тога је, још у новембру 1908. године, руски цар саветовао Србији „да се споразуме с Турском па ако је могуће и с Бугарском”, истичући том приликом да би „савез балканских држава донео велике користи свима”. У исто време руска дипломатија улагала је посебне напоре да извуче Бугарску испод аустро-угарског утицаја. Упоредо с тим, користећи се италијанско-аустриским супротностима, она се приближавала Италији и успела да с њом, 1909. године у Ракониђији склопи спозум о одржавању статус квоа на Балкану.

Међутим настојања Русије, коју су у томе помагале Енглеска, Француска и Италија, да створи заједницубалканских држава наишла су на отпор како самих балканских држава тако и Аустро-Угарске.

По замисли Русије и њених западних партнера основна снага отпора против аустро-угарског надирања на Балкану требао је да буде савез између Србије и Бугарске. У ту комбинацију Србија је била готова одмах да уђе, јер је у њој гледала залогу своје и, уопште, балканске будућности. Зато је, оберучке прихватила руску иницијативу и упорно се борила да се она оствари. Савез с Бугарском, коме је она и раније тежила, отварао јој је перспективу да се извуче из стешњености у коју је доведена политиком Аустро-Угарске, да обезбеди свој део у Македонији и да с већим поуздањем чека неминовни расплет на Балкану. Ради тога је, одмах после анексионе кризе, српска влада решила да до крајњих могућностн појача војску, јер је претпостављала да ће на тај начин не само поузданије чувати независност земље него и лакше доћи до савеза с Бугарском.

И већ почетком априла она је учинила прве, истина обазриве, кораке у том правцу. Међутим сви њени напори остали су без резултата. Бугарска влада се држала резервисано. Она није била спремна да отступи од своје концепције да је македонско питање искључиво бугарско и да пристане на поделу Македоније. А без тога није било могуће, како смо досад видели успоставити иоле трајнију сарадњу између српске и бугарске буржозије. Крајем јуна 1909. године бугарски министар иностраних послова рекао је српском посланику да је његова влада против стварања блока балканских држава и против савеза с Турском, који су препоручивале западне силе и Русија.

У Бугарској је владало дубоко неповерење према младотурском режиму. Hи y Србији то неповерење није било ништа мање. У Београду се такође ценило да би успех младотурака у консолидовању прилика у Турској значио негацију стремљења како поробљених народа тако и балканских држава. Па и поред тога, српка влада је прихватила савет Русије да води пријатељску политику према Туској све дотле док се она може одржати. Она је рачунала да ће ако буде у добрим односима с Портом, појачати свој положај према Аустро-Угарској, лакше и с више успеха продужити борбу око Македоније и поузданије обез6едити своје економске интересе: извоз и увоз преко Солуна. Сем тога, таква политика требало је да онемогући било какве компликације на Балкану и да јој обезбеди довољно времена да се војнички и политички припреми за догађаје који ће донети распадање Турске.

Али бугарски владајући кругови нису били таквих расположења. Ослањајући се на добро наоружану војску, која је била надмоћнија од сваке армије на Балкану сем турске, они су желели да се користе повољним односом снага како би без компромиса са осталим партнерима остварили своје циљеве. Њима је на руку ишла и та околност што су били заклоњени од евентуалног аустро-угарског надирања, које их није тако тешко притискало као Србију, и што су за своје планове могли лакше добити подршку не само Русије (због мореуза) него и Аустро-Угарске (због Србије).

Из тих разлога пропали су први покушаји српске владе да се приближи Бугарској. И поред тога она је, уз подршку Pycиje, и даље радила на успоставњању поверења са Софијом. Усто Србија и Русија су тежиле да спрече даље заоштравање бугарско-турских односа. Упоредо, с тим српска влада је покушала, крајем лета 1909. године, да нормализује односе и са Аустро-Угарском. Она је на тај начин, настојала да уклони сметње које јој је чинила бечка политика око наоружавања војске. Сем тога, М. Миловановић, министар иностраних дела Србије, озбиљно се носио мишљу да се ако Србији већ пође за руком да постигне споразум с Бугарском или ако Бугарска и даље буде иступала заједно са Аустро-Угарском, нагоди са Хабзбуршком Монархијом и уз њену помоћ оствари тежње српских владајућих кругова у Македонији.

На то је српску спољну политику нагонило држање Бугарске. И од бугарских дипломата долазила су обавештења о томе да Аустро-Угарска кочи Бугарску да ступи у ближе односе са Србијом и да софиска влада хвата везеса албанским покретом, који је тад, у лето 1909, изазвао нову кризу на Балкану. У Београду се сматрало: пошто само санстефанска Бугарска може доћи у непосредан додир са Албанијом, то интересовање Софије за албански покрет показује да Бугарска не само није спремна да отступи од својих старих тежњи у Македонији него и директно иде против српских интереса у Албанији. То је, наравно, још више потхрањивало подозрење и неповерење српске владе према намерама софиских управљача.

Димитар Ризов (1862-1918), бугарски дипломата
Димитар Ризов (1862-1918), бугарски дипломата

Међутим пред крај лета 1909, бугарска влада је у извесном смислу прихватила настојања Србије и Русије. У Београд је дошао бугарски посланик у Италији Ризов и изнео предлог за стварање савеза. Пошто је македонско пи­тање било једина сметња, Ризов је предложио да се оно реши на овај начин: обе државе се обавезују да помогну да Македонија добије аутономију. Србија ће подржати Бугарску да добије Једренски вилајет и излаз на Егејско Море, а Бугарска Србију да добије „Косовски вилајет до Карадага заједно са Новопазарским Санџаком и током Дрима до на Приморје Јадранско”. Миловановић није хтео сасвим одбити и ту могућност, али је тражио ако се буде показало да се аутономија не може одржати, треба у уговору између Србије и Бугарске одредити и међусобно признати интересне сфере у Македонији. Том приликом он је изнео да Србија за своју интересну сферу сматра Скопски Санџак, затим област на десној обали Вардара до у висину Демир Капије. Ризов није прихватио тај предлог и свом сабеседнику саопштио је да се преговори о савезу још не могу водити, пошто бугарски краљ жели да иде на пут по Европи.

Мада је тај састанак претстављао само обазриво сондирање, у Београду је примљен као први знак да се у Бугарској почињу стварати расположења за споразум. И да би их још више појачала, српска влада је, крајем октобра, упутила свог министра иностраних послова у Лондон, Париз и Рим с циљем да покрене тамошње владе да утичу на Бугарску да се споразуме са Србијом.

Под дејством тога, а још више под утицајем руско- италијанског зближавања, манифестованог на састанку у Ракониђију, о чијим су начелним резултатима биле извештене владе у Београду и Софији, краљ Фердинанд је двапут долазио у Србију. Прво је у октобру 1909. учинио излет на Копаоник ради „ботаничког испитивања”. И та посета је стварно била само излет. Током ње он је избегао да са претставницима српске владе дискутује о политичким питањима. И друга посета крајем новембра 1909, остала је без резултата. Фердинанд је том приликом изнео мишљење да се слом Турске незадрживо приближује. На то му је са српске стране одговорено да би за тај случај био неопходан савез између две земље и да би само он могао обезбедити бугарску и српску будућност. Он се с тим сложио, али је истакао да у савез „треба ићи опрезно јер је Русија још немоћна а Аустро-Угарска неповерљива” и да би требало, преко штампе, радити на успостављању поверења између две земље.

Тако су оба састанка остала без неког практичног резултата. Они су Фердинанду, који је у својим рукама држао све конце бугарске спољне политике, служили да створи основу с које ћe касније, ако му затреба, моћи прићи Србији. То је показивало да бугарска владајућа буржоазија још није била спремна да са српском буржоазијом начини компромис о Македонији. Зато је, крајем децембра 1909, руски министар иностраних послова саветовао, преко српског посланика у Петрограду, да се из српско-бугарског споразума искључи македонско питање. Он је сматрао да ће се тако лакше доћи до уговора, истичући да решење тог питања није тако блиско јер је Турска још јака.

Али српска влада није хтела прихватити ту сугестију. Споразум с Бугарском за њу није имао никакве сврхе без дефинитивног и сигурног усклађивања српских и бугарских претензија у Македонији. Зато је продужила напоре да склони Бугарску на поделу Македоније. Ради тога је М. Миловановић у фебруару 1910. посетио Софију. Том приликом он је стекао уверење да се бугарски владајући кругови још нису решили на споразум и да xoћe према Србији да задрже одрешене руке, надајући се да ћe je на крају принудити да прими њихово становиште према македонском питању. 209

Никола Пашић са краљем Петром I и пуковником Штурмом у Царском селу 1910. (Wikipedia)
Никола Пашић са краљем Петром I и пуковником Штурмом у Царском селу 1910. (Wikipedia)

Да би се од тога осигурала и да би придобила Русију да подржи њене захтеве, српска влада је у марту 1910. упутила у Петроград своју делегацију. У разговорима са Извољским, руским министром иностраних послова, М. Миловановић и Н. Пашић оптуживали су Бугарску да се користи тешкоћама и заузетошћу Србије у борба против Аустро-Угарске да би сама, против српскиh интереса, решила македонско питање. Том приликом они су пред руску владу отворено и јасно поставили алтернативу: или ће она склонити Бугарску на пристанак да се о Македонији нагоди са Србијом или ће се, ако до тога не дође, ,,кад се у душу српску буде уселило тврдо уверење да Српство има за свој опстанак да издржава борбу са Бугарском, и то борбу на живот и смрт, …у њему … развити жеља да се стави под окриље Аустро-Угарске…” То је, истина, била само претња, али она није остала без утицаја. Извољски је истакао спремност Русије да, ради задовоњења тежњи Србије, отступи од Санстефанског уговора који је, како је он тад рекао, био и даље основа руске балканске политике. Том приликом су му српски претставници уцртали на карту и предали своје писмено формулисане захтеве у погледу Македоније и Албаније. Он је обећао да ће их подржати и утицати на Бугарску да пристане на поделу Македоније, напомињући да мора обазриво радити и водити рачуна и о томе да се Бугари не отуђе.

Пошто и сама још није била спремна да своје тежње оствари, а ни европска ситуација није допуштала да се на то помишља, српска влада је предлагала да се споразум с Бугарском одмах постигне, али да се продужи политика одржавања статус квоа на Балкану. То становиште одговарало је руској политици. Руски цар Никола II саветовао је да се треба држати мира, „јерје интерес и Србије и Бугарске као и Русије да слом турске царевине не наступи бар за још пет година”, кад се предвиђало да ће Русија бити спремна да уђе и у заплете.

И чим је, после те посете, руска дипломатија почела вршити притисак на Бугарску да пристане на поделу Македоније, отпор се одмах осетио. Бугарски посланик у Петрограду жалио се на српску пропаганду у Македонији, истичући да је Србија почела тај рад под утицајем Аустро-Угарске; у софиским листовима појавили су се напади на Србију; а у лето 1910. изишле су на видело жеље Бугарске да се приближи Грчкој. Све је то показивало да још нису били сазрели услови за стварање савеза између две земље. Самим тим, није се могла остварити ни руска комбинација у погледу блока балканских држава. Србија и Бугарска, основни фактори тога блока, мада су дошле у фазу пријатељских односа, још нису биле спремне да се нагоде око Македоније.

Краљ Никола и краљица Милена на Цетињу
Краљ Никола и краљица Милена на Цетињу

За то време, међутим, поново су се погоршали односи између Србије и Црне Горе. Пријатељска и савезничка сарадња успостављена за време анексионе кризе нестала је чим је опасност прошла. Још у мају 1909. Цетиње је предлагало Београду да се постигне споразум између Србије, Црне Горе и Бугарске и да све три земље, не питајући никог, упадну у Санџак, односно Македонију. И како је тадашња црногорска влада сматрала да Србија треба да препусти Македонију Бугарској, то од тог предлога није ни могло бити никакве практичне користи. Напротив, ускоро је обновљена династичка борба измећу Карађорђевића и Петровића. Српска буржоазија, покренула је преко штампе кампању против црногорског двора оптужујући га за тешке унутрашње прилике у земљи. Она је усто пружала активну подршку и уточиште емигрантима из Црне Горе, који су се борили против апсолутизма кнеза Николе. Циљ такве политике био је да се црногорски двор што више дискредитује и баци у засенак пред Србијом која је широко уводила и развијала буржоаски парламентаризам .

Нарочито су се односи између две земље погоршали у време и после Колашинског процеса. Пресудом специјалног војног суда осуђено је седам завереника на смрт и 52 на временске казне. То је изазвало оштру реакцију црногорске омладине и емиграната у Србији против кнеза Николе. У Београду је дошло до демонстрација и до жучних напада штампе на црногорски двор, затим су настала узајамна оптуживања. Тек на интервенцију Русије спор је ликвидиран. Али су, истина, нешто ређе него раније, остала међусобна оптуживања преко штампе.

Изложени тако притиску из Београда, а знајући за слабост Русије, црногорски владајући кругови постепено су се прибхтижавали Аустро-Угарској, настојећи у прво време да из те сарадње извуку, углавном, економске користи. Упоредо с тим, кад је албански покрет почео снажније да иступа, дошло је до још приснијих односа између Црне Горе и Бугарске. Све је то jош јаче изазивало подозрење српских владајућих кругова у кнеза Николу; они су се, тада користили црногорско-аустриском сарадњом да би у Русији дискредитовали црногорски двор.

Ту борбу између буржоазија и династија нису одобравале српске и црногорске народне масе. А и поједини српски политичари, међу, којима и посланик у Петрограду, устајали су против заоштравања односа између две земље, јер се тиме највише користила Аустро-Угарска.