Организација, попуна и снадбевање војске Краљевине Србије

1069

Преглед развоја војске

Прве војне формадије у Србији створене су у устанку 1804. године. То је била чисто народна војска, јер је свака кућа по потреби и могућности, давала изнестан број војника који су ратовали „о свом руху и круху”. Имала је она пешадију и коњицу, касније и артиљерију. Војне старешине су биле старешине одређених кнежевина и нахија, уствари најимућнији сељаци: у нахијама војводе, батаљонима су командовале подвојводе, а четама капетани и буљубаше.

У другом устанку није битно измењена организација војске. У Србији није било стајаће војске све до 1825. године. Тада непосредно после Ђакове буне, кнез Милош је наредио да се из свих нахија, из имућнијнх породица, сакупи 1.147 младића; од њих су формиране прве јединице стајаће војске. Стајаћа војска је живела у касарнама и примала плату, а потпадала је под „Попечитељство внутрених дјела”, што јасно указује на њену претежно полицијску улогу.

Кнез Михаило је нарочито интезивно радио на организовању народне војске. То је било у духу спољно-политичких аспирација, јер је он себи поставио задатак да ослободи испод турске власти и присаједини Србији све неослобођене српске области. Тај задатак није могла да реализује стајаћа војска од око 3.500 људи, колико је тада бројала, а економске прилике земље нису дозвољавале да се њен број повећа.

Због тога је српска оружана сила имала чисто милицијски карактер. Била је релативно бројна, али недовољно обучена и с кадром мале стручне спреме. Сем тога дисциплина у њој није била добра, јер су везе између старешинског кадра и борачког састава биле слабе. Рат против Турске 1876—78. године показао је све њене слабости. Било је јасно да се ослобођење од Турака може постићи само савремено организованом, обученом и добро опремљеном војском. Тако су већ 1883. године предузете мере да се војска реорганизује и модернизује. Законом о устројству војске (од јануара те године) предвиђено је да Србија уместо народне војске добије стајаћу војску јачине 100.000 бораца. Установљена је општа војна обавеза за све способне грађане од 20 до 50 година, и то од 20 до 30 година у I позиву (односно у активној војсци), од 30 до 37 у II од 37 до 50 у III позиву. Служба у сталном кадру трајала је две године, а скраћени рок пет месеци.

Реорганизација оружане силе у духу овог закона била је прекинута ратом 1885.год. Већ 1886. године донесен је нови закон о устројству војске, који се од закона из 1883. године разликовао у томе што је и II позив укључен у активну војску. То је претстављало извесно побољшање, али не велико, јер ни овим законом нису предвиђене мере да се паралелно са бројчаним јачањем активне војске подигне и њен квалитет. Године 1890. донесен је Закон о изменама и допунама у Закону о устројству војске од 1886. Уместо раније поделе на три класе, војска је овим законом дељена на редовну (I позив) и народну војску (бивши II и III позив). С политичког гледишта је враћање на народну војску било позитивно, јер је народна војска била ближа народу и оптерећивала је државни буџет знатно мање него стајаћа, која је увек била уз династију. С војничког становишта, међутим, то је био корак назад, јер је систем милицијске, народне војске већ био превазиђен и застарео. Тек 1901. године донесен је Закон о устројству војске, којим је српска војска дефинитивно добила савремену организацију и солидну базу за даљи развој. Са организацијом заснованом на овом закону, незнатно измењеном 1904. и 1905. године, српска војска је ушла у рат 1912. године.

 

Организација војске

Србија је имала само копнену војску. Иако су њеном територијом протицале две велике реке (Сава и Дунав), нерешене економске могућности нису јој дозвољавале да има речну флотилу.

Војна обавеза била је општа и лична. Сваки физички способан грађанин морао је да служи у војсци од навршених 18 до навршених 50 година старости. Грађани неспособни за службу у војсци били су дужни да за све време које би иначе провели као обвезници плаћају војницу у износу 30% од целокупног годишњег непосредног пореза.

Оружана сила делила се на народну војску и последњу одбрану. Народна војска је обухватала обвезнике од навршене 21 до навршене 45 године старости. Она се делила на три позива. Први се састојао од мирнодопског (сталног) кадра његових резервиста. Стални кадар је био под заставом у касарнама, „као школа”, а његови резервисти су по отслужењу кадровског рока живели код својих кућа.

Обавеза у служењу у I позиву трајала је 10 година, тј. од навршене 21 до навршене 31 године живота. Други позив сачињавали су ислуженици I позива, од навршене 31 до навршене 38 године, а III позив ислуженици II позива, од навршене 38 до навршене 45 године живота. Последњу одбрану сачињавали су обвезници од навршене 18 до 21 и од 45 до 50 година старости. Сем тога, закон је предвиђао да се у случају потребе, у мобилном и ратном стању, могу употребити и грађани преко 50 година старости, за службу при магацинима, станицама и сличним војним установама у месту становања.

Према категоријима наоружања и намени појединих њених делова, војска је дељена на главне и помоћне родове и струке. Главне родове су сачињавали: пешадија, коњица, артиљерија и инжењерија, а помоћне: болничари, возари, административна одељења и жандармерија. Струке су биле генералштабна, војноадминистративна, судска, санитетска, техничка, свештеничка и саобраћајна.

У артиљерији и коњици рок службе у сталном кадру износио је две године, а у осталим родовима и струкама 18 мссеци. Сем тога, постојали су скраћени рокови од 14 и 6 месеци. Четрнаест месеци су служили ђаци који после шест месеци не положе испит за резервног официра и војници који у пешадији покажу нарочито добар успех у току обуке. Шест месеци су служили свршени ученици средњих и виших школа који полаже испит за резервног официра.

Подофицири су имали следеће чинове: каплар, поднаредник и наредник, а официри: потпоручник, поручник, капетан I и капетан II класе, мајор, потпуковник, пуковник, генерал и војвода. Официрски чинови су, према родовима и струкама, били: генералштабни, пешадиски, Коњички, инжињериски, технички, санитетски, судски и жандармериски. Генералски чинови су били општи за све родове.

За унапређење у виши чин било је потребно испунити опште и посебне услове. Под општим су подразумевани: чврстина војничког карактера, ваљаност у вршењу службе, општа и стручна спрема и добро владање. Посебни услови су били да се проведе одређени број година у сваком чину и да се положи испит за наредника, потпоручника (уколико се ради о подофициру, док је за питомца Војне академије био завршни испит у Академији), капетана и мајора. Војводски чин је краљ додељивао, по личном нахођењу, и то само у рату, оним генералима који су се нарочито истакли.

Официри и подофицири су у рату могли бити унапређивани без обзира на законом предвиђене рокове. Резервни официри могли су напредовати само до чина мајора.

По потреби војска је могла да буде у редовном, мобилном и ратном стању. Мобилно стање проглашавао је краљ указом, на предлог министра војног, а по саопштењу министарског савета. У времену док се војска налазила у мобилном и ратном стању, ниједан грађанин није могао иступити из држављанства, макар према војсци имао само имовне обавезе.

 

Војнотериторијална подела и командовање

Саобразно мобилизациским и оперативним потребама, територија Србије била је подељена у војноадминистративном погледу на пет дивизијских области: Моравску, Дринску, Дунавску, Шумадијску и Тимочку. Свака дивизиска област делила се на три пуковске окружне команде, а свака пуковска окружна команда на четири батаљонска среза. Пуковске окружне команде биле су нумерисане од 1 до 15, а имале су и територијалне називе (нпр. Нишка пуковска окружна команда), док су батаљонски срезови означавани само бројевима – од 1 до 4 у свакој пуковској окружној команди.

У миру и у рату оружаном силом командовао је шеф државе, краљ, као њен врховни комадант. Непосредну управу над војском у миру имао је министар војни, који је за свој рад био одговоран врховном комаданту и Народној скупштини. Министрова надлежност обухватала је организацију, попуну, обуку, наоружање, снадбевање и мобилизацију војске. Његови извршни органи били су: Министарство војно, подељено на одељења по природи послова, затим, са мање или више самосталности у раду Главни генералштаб, Главна инспекција целокупне војске, инспекције и комитети појединих родова и Велики војни суд.

Главни генералштаб је у миру имао задатак да предлаже организацију, формацију и попуну војске, организује обуку и руководи њоме, припрема мобилизациске и ратне планове итд. У мобилном и ратном стању он је образовани штаб Врховне команде, са задатком да планира операције и руководи њима, као и да организује и преко својих стручних органа врши снабдевање трупа на војишној просторији. Главна инспекцијија се старала о једнообразном извођењу наставе. Она је оцењивала успех обуке и готовост трупа за рат. Главном инспектору су у том циљу стајали на располагању начелник Главног генералштаба, инспектори родова и начелници одељења у Министарству војном. Сличне задатке, у свом делокругу, имале су инспекције и појединих родова, односно струка. Инспекције родова су, сем тога, прегледале мирнодопски и ратни распоред старешинског кадра својих родова-струка. Војни комитети су били техничке институције за студије наоружања и остале ратне опреме, како код сопствене војске тако и код војски суседних и других земаља. Они су пратили и проучавали новине у ратној техници, предлагали програме наоружања, адаптације оружја и опреме и сл.

За набавку и одржавање јахаћих, товарних и запрежних коња и прибора постојао је специјални ремонтни фонд. Финансиска средства фонда потицала су од специјалног приреза који је износио 5% целокупног годишњег пореза. Претседник фонда је био најстарији генерал у Београду а чланови: један члан Државног савета, гувернер Народне банке, претседник Главне контроле, један пуковник и као деловођа, начелник судског одељења Министарства војног.

У српској војсци су у миру постојале две врсте команди: војнотериторијалне и трупне. Војнотериторијалне су биле: команде дивизиских обласги, пуковске окружне команде и војни срезови. Команде дивизиских области су непосредно општиле с органима државне власти на својој територији, као и са Министарством војним, коме су биле директно потчињене; с другим министарствима су саобраћали преко Министарства војног. У надлежности дивизних обласних команди (као и пуковских окружних команди и војних срезова у њиховом делокругу) спадало је руковођење пословима око евиденције и регрутовања обвезника, попуна јединица људством, стоком, превозним средствима и другим материјалним потребама, као и остале припреме за мобилизацију и попуну ратних јединица. У мобилном и ратном стању команда дивизиске области је давала одређено особље за команду одговарајуће дивизије I позива, а рад је настављала углавном с пензионисаним и резервним официрима и другим обвезницима „чиновничког реда”.

Дивизиске команде су истовремено биле и трупне. Оне су престављале штабове одговарајућих дивизија сталног кадра, а као најстарије командне инстанце руководиле су обуком, васпитањем и снабдевањем свих трупа сталног кадра дислоцираних на њиховој територији. У мобилном и ратном стању команде дивизија (I или II позива) могле су да буду потчињене вишим командама (армијама или командама здружених одреда) или непосредно Врховној команди.

Бригадне команде су постојале само у коњици. Оне су водиле надзор над обуком јединица, а нису биле снабдевачки органи.

Команде пукова постојале су у пешадији, артиљерији и коњици. Оне су биле командни и снабдевачки органи, док су команде батаљона(дивизиона) и команде чета (батерија, ескадрона) биле само командни органи.

Команда инжењерије је била чисто трупна команда. Она је руководила свим инжењерским (пионирским, понтонским), телеграфским и рефлекторским јединицама, а била је потчињена Инспекцији инжињерије.

Дивизиским командама биле су потчињене и команде тврђава и утврђених места на територијама дивизиских области изузев београдске тврђаве која је била потчињена непосредно министру војном.

Команда граничких јединица руководила је свим граничним јединицама, а била је потчињена министру војном. Команда краљеве гарде руководила је јединицама гарде. Њој је био непосредно претпостављен први краљев ађутант. Сем наведених постојала је и Команда полицијске жандармерије, којој су биле потчињене све жандармериске јединице. Жандармерија је била у надлежности Министва војног само у погледу организације и управе, док је у функционалном погледу била под Министарством унутрашњих послова. За подмирење својих потреба војска је имала и следеће установе и заводе: Војнотехнички завод у Крагујевцу за израду и оправку разних делова војничке опреме и прибора, Завод за израду војне одеће у Београду, Инжењериски арсенал у Ћуприји, барутане у Страгарима и Обилићеву, Главно слагалиште убојног материјала у Београду, Главно слагалиште санитетског материјала и Главно апотекарско слагалиште у Нишу, Општа војна болница у Београду, Пастеров завод у Нишу, војне судове (Велики војни суд, Војни за официре, Војни дисциплински и Војни инвалидски суд) и Војни музеј у Београду.

 

Систем попуне

Систем попуне био је територијалан. Војнотериторијална подела земље била је прилагођена формацији војске, тако да је свака јединица имала одређени рејон где је регрутовала своје људство. У миру је свака дивизиска област на свом подручју регрутовала људство за јединице одговарајуће дивизије сталног кадра, и то тако што је свака пуковска окружна команда давала регруте за један пешадиски пук с територије свога 1, 2 и 3 батаљонског среза, док је 4 батаљонски срез (сва три пуковска округа) давао људство за 4 пук дивизије. Остале јединице које су органски припадале дивизији регрутовале су људство на читавој територији дотичне дивизиске области, тј. сразмеран број људства давали су сви пуковски окрузи, односно батаљонски срезови.

Коњичка дивизија добијала је регруте из свих дивизиских области (за 1. пук из Моравске и Тимочке, 2. пук из Дринске, за 3. пук из Шумадиске и за 4. пук Дунавске дивизиске области). Пионири и телеграфисти за јединице Коњичке дивизије добијали су се из коњичких пукова, од војника у другој години кадровске службе.

Јединице краљеве гарде попуњаване су војницима из свих кадровских пешадиских, односно коњичких пукова, који су били у другој години кадровске службе. Први инжињерски батаљон (који је имао пет чета) добијао је људство са сваке дивизиске области за по једну чету. Остале инжињерске јединице, артиљериске јединице ван састава дивизија и једна железничка, једна телеграфска и једна пиротехничка чета такође су попуњаване регрутима сразмерно са свих пет дивизиских области. Једино су за дивизион коњичке артиљерије људство давале само Моравска и Тимочка дивизиска област, свака за по једну батерију.

Попуна јединица ратног састава вршена је на сличан начин. Свака дивизиска област давала је људство за једну дивизију I и једну II позива и сразмеран број обвезника за јединице и установе ван дивизног састава. На оглас мобилизације јединице сталног кадра, као језгра јединица I позива попуњаване су са одговарајуће територије обвезницима I позива до прописане јачине ратног састава. За јединице II и III позива одређиван је само део старешинског кадра (активни официри и подофицири) а остало људство добивано је од ислуженика I, односно II позива. Пошто су пукови I позива по ратној формацији имали четири батаљона, то су њихови четврти батаљони попуњавани сразмерно из три прва батаљонска среза. Четврти батаљонски срезови све три пуковске окружне команде, као и у миру, давали су људство за четврти пук дивизије.

Свака пуковска окружна команда давала је још људство, стоку и комору за један пешадиски пук II и један III позива.

Пукови и артиљерија Коњичке дивизије добијали су своје људство и стоку са истих територија као и у миру. Артиљериске, инжињерске и друге јединице ван састава дивизија попуњаване су равномерно са територија свих дивизиских области.

Сем тога, пуковске окружне команде давале су људство и за допунске јединице, и то по један до два батаљона на сваки пук I позива и по један батаљон на сваки пук II позива. Они су попуњавани резервистима који су претицали преко броја потребног за попуну јединица одговарајућег позива. Пољски артиљериски пукови су имали по једну допунску батерију која је, као и остале јединице пука, попуњавала територије дивизиске области којој је тај пук припадао. Свака дивизиска област је давала људство и стоку за један допунски коњички ескадрон и потребан број коњаника за ордонансе (курире).

Старешинским кадром јединице су попуњаване овако: подофицирским из подофицирских и пуковских школа, и активним официрима из Војне академије и од подофицира који су полагали прописни испит.

Резервни подофицири и официри школовани су на одговарајућим курсевима.

У недостатку руководећег кадра у II и III позиву, предвиђено је да се подофицирска и официрска места привремено могу попунити првенствено подофицирима из I позива, затим резервним подофицирима или способним лицима која су служила кадар (професорима, адвокатима и сл.). За таква лица предвиђена су посебна звања: десетар, двајесник, редник, водник, ађутант, командир чете (ескадрона, батерије), командант батаљона.

 

Систем снабдевања

Министарство војно, као врховни управни орган, снабдевало је војску свим потребама за живот и рад. Те потребе су у првом реду добављане у земљи, а оне које у земљи нису произвођене увожене су из иностранства. Ту су спадали наоружање, убојна спрема, разне књиге, технички и медицински инструменти и сл. Војску су снабдевали специјални органи, који су се делили на три степена. Орган првог степена било је Министарство војно, другостепени органи били су: команде дивизиских области, Управа војно-техничког завода, Управа инжињерског арсенала, Управа главног убојног слагалишта, док су органи трећег степена били: команде пукова, гарнизионе управе, управе школа, Управа главног санитетског слагалишта.

Министарство војно снабдевало је све другостепене органе. Другостепени органи су преко својих интендантура и одговарајућих референата снабдевали све органе трећег степена, а трећестепени органи непосредно све јединице под својом командом.

У рату се државна територија делила на војишну и позадњу просторију. На војишној просторији, у војно-административном погледу, Врховна команда је преко главне интендантуре и саобраћајног одељења управљала трупама и свим територијалним командама и установама, док је позадњом просторијом управљало Министарство војно преко начелника економског и саобраћајног одељења. Министарству војном су такође биле потчињене интендантуре дивизиских области на позадњој просторији. На предлог Главног генералштаба, Министарство војно је још у току мира предузимало мере да се војсци обезбеде све потребе за успешно извођење рата.

Главна интендантура, као орган Врховне команде у рату, отганизовала је и вршила снабдевање војске и њених установа храном, фуражи, одећом и сл. Она се делила на три одсека: профијантски, одећни и новчани. Главној интендатури су биле потчињене интендантуре дивизија самосталних одреда, као и осталих самосталних јединица и установа и све обласне интендантске установе и заводи на војишној просторији. Са главном интендантуром непосредно су сарађивали начелник саобраћајног и начелник санитетског одељења Врховне команде. Први је управљао саобраћајном службом и војним путевима и у сарадњи с начелником санитета организовао евакуацију рањеника и болесника.

У мобилном и ратном стању војска је снабдевана из непокретних и покретних извора. Непокретни извори су били разни депои и слагалишта, а покретни: коморе, колоне и резервни транспорти.

Депои или главна слагалишта, која су служила као главни извори снабдевања, подизани су на важним раскрсницама колских, железничких и водених путева. Министарство војно се старало да ова слагалишта буду благовремено попуњена одговарајућим количинама хране и осталих потреба. Попуна депоа вршена је благовремено државним набавкама. После отпочињања операција, таква слагалишта на позадњој просторији стајала су и даље под управом Министарства војног, а она на војишној просторији – под интенданским органима Врховне команде или армиских команди.

Војишна слагалишта су устројавана на војишној просторији а могла су бити под Врховном командом, или под командом армије или неке самосталне јединице. Она су се попуљавала из главних слагалишта, државним набавкама или од народа из непосредне околине.

Ручна слагалишта су имале поједине „операциске команде” (дивизије и самостални одреди) у непосредној близини трупа, на местима које је одређивала команда армије. Она су попуњавана или из војишних слагалишта или из месних извора, набавком, реквизицијом итд. По удаљавању трупа ова слагалишта су остављенаа интендантури више команде која их је, по потреби укидала или и даље употребљавала.

Станична (етапна) слагалишта су уређивана на погодним тачкама дуж колских путева, железничких пруга и пловних река. Попуњавана су из позадинских слагалишта или набавком са одређене просторије. Њихов је задатак био да снабдевају животним потребана трупе, возовске колоне, стоку, болесне и рањене војнике који кроз станицу пролазе. Зависно од величине и значаја станице, слагалишта у њима могла су бити: главна (у центру земље), која служе за попуну војишних, војишна која служе за попуну ручних и ручна, која служе за непосредну попуну трупних возова. Поред магацина, ове станице су (зависно од њихове величине) могле имати пекаре, амбуланте, радионице итд. Сем ових постојала су и специјална мобилизациска слагалишта за непосредно снабдевање трупа на мобилизациским местима.

Покретни извори за снабдевање служили су за непосредно снабдевање војске храном. Они су вршили улогу покретник ручних магацина, који иду непосредно иза јединица којима формациски припадају. Покретни извори су се делили на три категорије: на дивизиске профијантске колоне, на профијантски део трупне коморе (који је носио храну за два дана) и на резервни и текући оброк код војника.

Дивизиска профијантска колона је имала задатак да снабдева профијантско одељење трупне коморе у случају када ово не може да се попуни из месних извора. Она се делила на одељења, од којих је свако носило храну за људство и стоку за по један дан. Одељења су се делила на онолико делова колико је дивизија у свом саставу имала самосталних јединица. Половина дивизиске профијантске колоне налазила се у првом степену колонске коморе а друга половина у другом степену.

Профијантски део трупне коморе делио се на два одељења од који је сваки имао по један једнодневни оброк људске хране и фуражи.

Резервни оброк војници су упек носили са собом. Војници су га примали у конзервама, и то за три дана. Коњи су такође имали резервни оброк у зоби и пресованом сену и то у коњици за један дан, у артиљерији за два дана (на коњима) и комори за два дана (на колима). Резервни оброк је употребљаван само у крајњој нужди, када није било могуће да се људство и стока снабдевају на други начин. Сем тога војници су добијали текући оброк, који је трошен у току дана. Од тога војници су хлеб носили у торбама, а месо и вариво је носила бојна комора.

За време мобилизације исхрана трупа требало је да се врши као и у мирно доба. Правилима је, наиме, предвиђено да на мобилизациским местима трупе добијају борбену опрему, текући дневни и резервни оброк и да се врши попуна комора. Уколико би се до концентрациске просторије трупе кретале колским путевима, онда је требало да се храном снабдевају из профијантског дела трупне коморе, а ове да се попуњавају из станичних слагалишта. односно од лиферанта куповином на лицу места, или пак да се трупе исхрањују код мештана. Уколико би се трупе превозиле железницом или водом, војницима је требало издати хлеб за читаво време путовања и за један дан по доласку у место концентарције, док би топлу храну добијали на успутним станицама. Ову храну су били дужни да припремају органи железничке управе и одговарајуће обласне интендатуре које би благовремено биле обавештаване о бројном стању превожених трупа. На концентрациској просторији је требало да се снабдевају из главних, војишних и ручних слагалишта. Храну је требало издавати по подне сваког дана за сутрашњи дан, како би у случају изненадног покрета јединице биле снабдевене за један дан марша.

У току операција јединице су могле да се снабдевају од мештана (у ком случају није трошена храна из коморе) или из коморе, која је свакодневно попуњавана било из месних средстава било дотуром из позадине.