Организација, попуна и снадбевање војске Краљевине Србије

1615

Преглед развоја војске

Прве војне формадије у Србији створене су у устанку 1804. године. То је била чисто народна војска, јер је свака кућа по потреби и могућности, давала изнестан број војника који су ратовали „о свом руху и круху”. Имала је она пешадију и коњицу, касније и артиљерију. Војне старешине су биле старешине одређених кнежевина и нахија, уствари најимућнији сељаци: у нахијама војводе, батаљонима су командовале подвојводе, а четама капетани и буљубаше.

У другом устанку није битно измењена организација војске. У Србији није било стајаће војске све до 1825. године. Тада непосредно после Ђакове буне, кнез Милош је наредио да се из свих нахија, из имућнијнх породица, сакупи 1.147 младића; од њих су формиране прве јединице стајаће војске. Стајаћа војска је живела у касарнама и примала плату, а потпадала је под „Попечитељство внутрених дјела”, што јасно указује на њену претежно полицијску улогу.

Кнез Михаило је нарочито интезивно радио на организовању народне војске. То је било у духу спољно-политичких аспирација, јер је он себи поставио задатак да ослободи испод турске власти и присаједини Србији све неослобођене српске области. Тај задатак није могла да реализује стајаћа војска од око 3.500 људи, колико је тада бројала, а економске прилике земље нису дозвољавале да се њен број повећа.

Због тога је српска оружана сила имала чисто милицијски карактер. Била је релативно бројна, али недовољно обучена и с кадром мале стручне спреме. Сем тога дисциплина у њој није била добра, јер су везе између старешинског кадра и борачког састава биле слабе. Рат против Турске 1876—78. године показао је све њене слабости. Било је јасно да се ослобођење од Турака може постићи само савремено организованом, обученом и добро опремљеном војском. Тако су већ 1883. године предузете мере да се војска реорганизује и модернизује. Законом о устројству војске (од јануара те године) предвиђено је да Србија уместо народне војске добије стајаћу војску јачине 100.000 бораца. Установљена је општа војна обавеза за све способне грађане од 20 до 50 година, и то од 20 до 30 година у I позиву (односно у активној војсци), од 30 до 37 у II од 37 до 50 у III позиву. Служба у сталном кадру трајала је две године, а скраћени рок пет месеци.

Реорганизација оружане силе у духу овог закона била је прекинута ратом 1885.год. Већ 1886. године донесен је нови закон о устројству војске, који се од закона из 1883. године разликовао у томе што је и II позив укључен у активну војску. То је претстављало извесно побољшање, али не велико, јер ни овим законом нису предвиђене мере да се паралелно са бројчаним јачањем активне војске подигне и њен квалитет. Године 1890. донесен је Закон о изменама и допунама у Закону о устројству војске од 1886. Уместо раније поделе на три класе, војска је овим законом дељена на редовну (I позив) и народну војску (бивши II и III позив). С политичког гледишта је враћање на народну војску било позитивно, јер је народна војска била ближа народу и оптерећивала је државни буџет знатно мање него стајаћа, која је увек била уз династију. С војничког становишта, међутим, то је био корак назад, јер је систем милицијске, народне војске већ био превазиђен и застарео. Тек 1901. године донесен је Закон о устројству војске, којим је српска војска дефинитивно добила савремену организацију и солидну базу за даљи развој. Са организацијом заснованом на овом закону, незнатно измењеном 1904. и 1905. године, српска војска је ушла у рат 1912. године.

 

Организација војске

Србија је имала само копнену војску. Иако су њеном територијом протицале две велике реке (Сава и Дунав), нерешене економске могућности нису јој дозвољавале да има речну флотилу.

Војна обавеза била је општа и лична. Сваки физички способан грађанин морао је да служи у војсци од навршених 18 до навршених 50 година старости. Грађани неспособни за службу у војсци били су дужни да за све време које би иначе провели као обвезници плаћају војницу у износу 30% од целокупног годишњег непосредног пореза.

Оружана сила делила се на народну војску и последњу одбрану. Народна војска је обухватала обвезнике од навршене 21 до навршене 45 године старости. Она се делила на три позива. Први се састојао од мирнодопског (сталног) кадра његових резервиста. Стални кадар је био под заставом у касарнама, „као школа”, а његови резервисти су по отслужењу кадровског рока живели код својих кућа.

Обавеза у служењу у I позиву трајала је 10 година, тј. од навршене 21 до навршене 31 године живота. Други позив сачињавали су ислуженици I позива, од навршене 31 до навршене 38 године, а III позив ислуженици II позива, од навршене 38 до навршене 45 године живота. Последњу одбрану сачињавали су обвезници од навршене 18 до 21 и од 45 до 50 година старости. Сем тога, закон је предвиђао да се у случају потребе, у мобилном и ратном стању, могу употребити и грађани преко 50 година старости, за службу при магацинима, станицама и сличним војним установама у месту становања.

Према категоријима наоружања и намени појединих њених делова, војска је дељена на главне и помоћне родове и струке. Главне родове су сачињавали: пешадија, коњица, артиљерија и инжењерија, а помоћне: болничари, возари, административна одељења и жандармерија. Струке су биле генералштабна, војноадминистративна, судска, санитетска, техничка, свештеничка и саобраћајна.

У артиљерији и коњици рок службе у сталном кадру износио је две године, а у осталим родовима и струкама 18 мссеци. Сем тога, постојали су скраћени рокови од 14 и 6 месеци. Четрнаест месеци су служили ђаци који после шест месеци не положе испит за резервног официра и војници који у пешадији покажу нарочито добар успех у току обуке. Шест месеци су служили свршени ученици средњих и виших школа који полаже испит за резервног официра.

Подофицири су имали следеће чинове: каплар,