Мобилизација и концентрација црногорске војске

1171

Мобилизација

У сачуваној документацији и прописима црногорске војске, изузев поменуто место у Даниловом законику, ништа се не говори о мобилизацији војске. Међутим и тај законик је само потврђивао традицију по којој се на оглас мобилизације сврставало под заставу све што је за рат способно. Племенски систем организације војске, по коме су се мирнодопска и ратна формација јединица готово сасвим поклапале, а затим околност да је сваки црногорски војник имао оружје, муницију и другу опрему код своје куће – омогућавали су да се мобилизација изврши без већих тешкоћа. Мобилизацију за рат 1912 године, сем тога, олакшавала је још и околност што је рат с Турском у народу био веома популаран.

Због затегнутих односа с Турском у току и после албанског устанка, као и због борби с турским снагама у Васојевићима и у рејону Колашина, црногорско Министарство војно је на неколико месеци пре објаве рата извршило делимичну мобилизацију батаљона дуж црногорско-турске границе, а неке батерије, које су од анексионе кризе биле на граници према Аустро-Угарској, пребацило ближе источним границама. Такође су биле предузете мере око прикупљања товарне и запрежне стоке за артиљерију. Све је то олакшало мобилизацију, тако да су се на оглас опште мобилизације одазвали не само обвезници него и младићи које војна обавеза још није обухватала и старци у већ поодмаклим годинама.

Општа мобилизација црногорске војске обављена је 1 октобра. Она је у народу изазвала огромно одушевљење. Сутрадан по објави мобилизације обвезници су обукли војничка одела, која су дотада чували код својих кућа, узели оружје, војничке торбе с резервним опанцима, рубљем и храном за неколико дана и окупили се на зборним местима својих чета. Тамо су четни командири извршили прозив војника по списковима које су имали код себе и прегледали оружје и опрему сваког појединца. То је учињено тако брзо, да су чете још истога дана извршиле покрет до батаљонских зборних места. Овде су команданти батаљона примили рапорте командира чета и затим када су све чете биле прикупљене и војници добили одређену количину муниције, по- стројили батаљоне и извршили смотру. Уверивши се у исправност оружја и опреме код војника и у исправност свих делова батаљона за покрет, они су с батаљонима одмаршовали на зборна места бригада или на места претстојеће концентрације њихове бригаде, зависно од тога које је од ова два места било ближе.

С артиљеријом је ишло нешто теже, због прикупљања товарне стоке; али, захваљујући унапред предузетим мерама, и овај посао је на време обављен.

Тако је 4 октобра била мобилисана целокупна црногорска војска без икаквих озбиљнијих тешкоћа. Захваљујући изванредном одзиву војске и народа мобилизација је извршена на начин који је превазилазио и најоптимистичкија очекивања.

 

Концентрација

Будући да је идеја црногорског ратног плана за рат с Турском прихваћена тек 3 октобра, дакле, у току мобилизације, црногорско Министарство војно и Врховна команда нису ни имали неког посебно разрађеног плана концентрације. У складу с идејом ратног плана и одлуком о груписању снага, црногорска војска сс концентрисала у три одвојене оперативне групе: Приморски, Зетски и Источни одред, и то први и трећи од по три, а други од пет бригада. Због слабих саобраћајних прилика земље, најприхватљивије решење, које је и усвојено, било је: да се поједини одреди формирају од бригада које ће, с обзиром на удаљеност њихових мобилизациских места, бити у стању најбрже да стигну на концентрациску просторију.

Приморски одред су сачињавали: 1 (Петињска) дивизија и одредска артиљерија (9 опсадна батерија и први водови 3, 7 и 10 опсадне батерије). Штаб одреда (уствари реорганизовани Штаб 1 дивизије), приштапски делови, Катунска бригада и одредска артиљерија мобилисани су у Цетињу, Црмничко-приморска бригада у Бару и Ријечко-љешанска бригада у Ријеци Црнојевића. Одред је требало да се концентрише у две групе: Штаб одреда, приштапски делови, Катунска бригада, Црмничко-приморска бригада (без Селачко-шестанског батаљона и брдске батерије) и одредска артиљерија у рејону Старог Бара, Ријечко-љешанска бригада (са Селачко-шестанским батаљоном и Црмничко-приморском брдском батеријом) у рејону Вирпазара.

Штабу одреда, Катунској бригади и одредској артиљерији било је потребно три дана да пређу пут Цетиње – Ријека Црнојевића – Вирпазар – Стари Бар, док је Ријечко-љешанска бригада за један дан прешла пут Ријека Црнојевића – Вирпазар, користећи при том и нека мања пловна средства на Скадарском Језеру. Укрцне станице су биле с. Плоче (код Ријеке Црнојевића) и с. Додоши, а искрцна – Крњичка Лука.

Концентрациски покрети су почели 5 октобра а завршили се 7 октобра. Црмничко-приморска бригада се по завршетку концентрације прикупила у рејону с. Клезне, с тим што је Бјелогорски батаљон истурила ка Бојани, у правцу с. Горице. Катунска бригада је размештена у рејону с. Печурице, Штаб одреда, приштапски делови и одредска артиљерија у рејону Старог Бара, а Ријечко-љешанска бригада (с ојачањима) у рејону с. Пинчића.

Одред је бројао око 8.000 људи и 34 артиљериска оруђа. Командант одреда је био бригадир Митар Мартиновић, а начелник штаба командир Лука Гојнић.

Зетски одред су сачињавали: 2 (Подгоричка) дивизија, 3 (Никшићка) дивизија (без Дурмиторске бригаде, две брдске и једне пољске батерије) и одредска артиљерија (1 вод 2 опсадне батерије, 4, 6 и 8 опсадна батерија). Штаб одреда и Штаб 2 дивизије, са својим приштапским деловима, Зетска бригада и одредска артиљерија, мобилисани су у Подгорици, Бјелопавлићка бригада у Даниловграду, Спушка бригада у Спужу, Штаб 3 дивизије, са приштапским деловима, и Никшићка бригада у Никшићу и Вучедолска бригада у Велимљу.

Концентрациска просторија овог одреда била је у рејону Подгорице.

Бјелопавлићкој и Спушкој бригади био је потребан један дан марша од Даниловграда, односно Спужа, до концентрациске просторије. Никшићка бригада је пут Никшић – Даниловград – Подгорица прешла за два, а Вучедолска бригада пут Велимље – Никшић – Даниловград – Подгорица за три дана. Покрети су отпочели 4 октобра, а концентрација целог Одреда завршена је 8 октобра.

По завршеном прикупљању у рејону Подгорице, бригаде су размештене: Зетска у рејону с. Голубоваца, Никшићка у рејону Рибничких Врела, Бјелопавлићка и Мјешовита у рејону с. Диноше, Вучедолска у рејону с. Дајбаба, а Штаб одреда с приштапским деловима и одредском артиљеријом у рејону Подгорице.

У Одреду је било око 15.000 људи и 40 артиљериских оруђа. Командант је био престолонаследник Данило Петровић, а начелник штаба командир Јово Бећир.

Источни одред су сачињавали: 4 (Колашинска) дивизија, Дурмиторска бригада 3 (Никшићке) дивизије и одредска артиљерија (по један вод из 7 и 10 опсадне батерије). Штаб одреда, приштапски делови, Колашинска бригада и одредска артиљерија мобилисани су у Колашину, Васојевићка бригада у Андријевици и Дурмиторска бригада у Шавнику.

Одред се концентрисао у три групе: у рејону Андријевице, Колашина и Жабљака.

У рејону Андријевице концентрисала се Васојевићка бригада (где се и мобилисала), ојачана једном пољском и једном брдском батеријом из 3 дивизије.

У Колашину су се концентрисале: Колашинска бригада (која се у том рејону и мобилисала) и Дурмиторска бригада (без Језеро-шаранског батаљона и брдске батерије), Дурмиторска бригада је пут од Шавника до Колашина прешла пешке за два дана, 5 и 6 октобра; по пристизању у рејон Колашина размештена је у с. Липову и с. Бабљаку, Колашинска бригада је размештена у Брези, изузев Пољски батаљон који је, с једним водом Дурмиторске брдске батeрије, био истурен у рејон с. Штитарице ради обезбеђења концентрације. Штаб одреда, приштапски делови, одредска артиљерија и једна батерија из 3 дивизије, која је из Никшића пристигла 7 октобра, смештени су у рејону Колашина.

Језеро-шарански батаљон Дурмиторске бригаде, један добровољачки батаљон (с десне обале Таре, из рејона с. Пренћани – с. Вашково) и један вод Дурмиторске брдске батерије прикупљени су у Жабљаку, где су образовали Прекотарски одред.

Сви концентрациски покрети Источног одреда завршени су 7 октобра.

На дан објаве рата Турској добровољци из околине Берана формирали су шест батаљона, јачине око 2.600 људи, под командом бригадира војводе Лакића Војводића. Све прилреме за њихово формирање биле су унапред извршене: старешински кадар је био одређен, а оружје и расположива опрема су обезбеђени на граници.

Чим су формирани, ови батаљони су ушли у састав Источног одреда. Одред је имао око 12.600 људи и 32 артиљериска оруђа. Командант је био бригадир Јанко Вукотић, а начелник штаба командир Мило Матановић.

Укупна јачина целокупне црногорске војске износила је око 35.600 војника, 126 топова и 12 митраљеза.

Сви концентрациски покрети извршени су пешке, јер није било никаквих превозних средстава која би се у ту сврху могла користити, изузев мање пловне објекте на Скадарском Језеру које су користили делови Ријечко-љешанске бригаде. Па ипак, невелика удаљеност концентрациских просторија, вичност Црногораца у пешачењу, као и брзо и уредно извршена мобилизација учинили су да је и концентрација трупа извршена врло брзо. Једину већу тешкоћу на концентрациској просторији чинило је слабо организовано снабдевање. Команде су с тешком муком успевале да обвезнике друге и треће класе, који су неизоставно хтели да буду у оперативним јединицама, врате у коморске батаљоне и на друге дужности у позадини. Стога је организовање коморских батаљона ишло врло споро и тешко, па због тога ни снабдевање јединица није било уредно, али то није изазвало никакве поремећаје или неред у јединицама.

Црногорска Врховна команда је уствари импровизована. Сем краља Николе, као врховног команданта, и ордонанс-официра, у чину поручника, у њој није било војних лица. Све војне послове обављао је лично краљ, те се о неким оперативним пословима Врховне команде не може ни говорити.

Краљев политички саветник био је Лазар Мијушковић, бивши претседник владе. У Врховној команди су били још маршал двора Душан Греговић и краљев лични секретар конте Лујо Војновић.