Идеја црногорског ратног плана и груписање снага

996

Према члану 2 Закона о устројству црногорске војске, Министарство војно је било дужно да држи “у приправности… план вјероватних операција”, што значи да увек има разрађен план за рат против евентуалних непријатеља. Тај задатак је, уствари, требало да изврши генералштабно одељење Министарства, тј. генералштаб, али, како црногорска војска није имала генералштаб, ратни план није био припреман све до 3 октобра 1912, тј. до на пет дана пред објаву рата Турској.

Црна Гора, истина, није могла без савеза са осталим балканским државама повести неки успешан офанзивни рат против Турске, али је црногорска влада довољно рано уочила да су сазрели услови за један такав рат, па је чак и сама довољно рано давала иницијативу у том смислу. Према томе, Министарство војно је могло узети као реалну претпоставку савез балканских земаља у рату против Турске и на тој претпоставци сагледати улогу своје војске и припремити ратни план. Поред тога, у току устанка у северној Албанији, односи између Црне Горе и Турске стално су се погоршавали и били су крајње затегнути. У вези с тим, влада и Министарство војно могли су са доста реалности предвиђати и изолован рат с Турском, што им је наметало потребу да припреме ратни план и за такав случај. Међутим, по свему судећи, Црна Гора није имала ни такву варијанту ратног плана. Тако су тек 3 октобра 1912, на седници ратног савета, коме је претседавао краљ Никола, одређене основе ратног плана за рат пред којим се Црна Гора налазила.

Када је краљ Никола, отварајући седницу, поставио питање да ли да се главнина црногорске војске упути ка Скадру или у Стару Србију, бригадир Јанко Вукотић је рекао: да је из ранијих разговора о том питању закључио како су сви сложни у томе да је Скадар за Црну Гору животно питање. Он је стога био мишљења да Скадар треба одмах заузети једним налетом, затим се утврдити око њега и бранити га “докле и један траје”. У том смислу је и предложио да главнина црногорске војске наступа ка Скадру, а помоћне снаге ка Санџаку и Метохији.

После овог предлога бригадира Вукотића нико се није јављао за реч, било да потврди његово мишљење, било да изнесе други предлог. Краљ је то схватио као одобравање предлога, па је одлучио да се главнина црногорске војске (осам бригада) упути ка Скадру, а бригадир Вукотић с Васојевићком, Колашинском и Дурмиторском бригадом да затвори границу на северу и североистоку и тако “чува леђа” главним снагама. Бригадиру Вукотићу је притом напоменуо да може “покушати штогод” ка Беранама, Плаву и Гусињу, ако сам за то види “добру прилику”.

Тако је утврђена идеја црногорског ратног плана за рат с Турском. Према ономе како је Вукотић мотивисао свој предлог може се закључити да је краљ Никола, са својим најближим сарадницима, већ раније био одредио главни стратегиски циљ евентуалног рата против Турске, а да је на седници, прихватајући, у име савета, Вукотићев предлог, то решење уствари претворио у одлуку савета.

Таква одлука донесена је, свакако, на основу процене стања у северној Албанији, Санџаку и Метохији, и процене могућности за отпор турских снага у том делу земље.

Немири и устанци у северној Албанији у великој мери су ослабили турске позиције у тој области. Турска влада, заокупљена тешким унутрашњим проблемима, није била у стању да побољша свој утицај у том делу земље, нити да, у случају рата с Црном Гором, осетније ојача снаге које су имале задатак да угуше устанак у Албанији, јер је већ ионако било готово извесно да иде у сусрет рату с коалицијом балканских земаља. Сем тога, будући да је подржавала и потпомагала албанске устанике, црногорска влада је рачунала с могућношћу да устаници из северне Албаније пруже знатну помоћ црногорској војсци. Она је, наравно, још више рачунала с подршком и помоћу месног становништва у Санџаку, Васојевићима и Метохији.

С обзиром на то, као и на околност да је у завршној фази рата требало обезбедити непосредније садејство са снагама осталих савезника, Црна Гора је сматрала да је за њу Скадар главни, непосредни оперативно-стратегиски објект, чијим би овлађивањем црногорска војска остварила услове за наступање ка Дебру и Битољу. Због тога је и одлучила да своје главне снаге групише у рејону Подгорице и Бара, ради дејства ка Скадру и, даље, правцем Дебар – Битољ, а помоћне снаге оријентише ка североистоку са задатком да, затварајући границу, обезбеде позадину главнине, а у погодном моменту, по оцени њиховог команданта, да и оне пређу у офанзиву ка Санџаку, Васојевићима и Метохији.

Ова идеја ратног плана прихваћена је управо пред почетак операција, када је савез балканских држава већ био стварност. Одредбама споразума с Бугарском Црна Гора се обавезала да у рат ступи месец дана пре осталих савезника, како би тиме олакшала почетак савезничких операција, а у споразуму са Србијом, поред тога, било је прецизирано да главне црногорске снаге оперишу правцем Скадар – Дебар – Битољ, а помоћне ка Санџаку. Према томе, одлука ратног савета била је у складу са савезничким обавезама које је Црна Гора узела на себе.

Таква идеја ратног плана условила је употребу црногорске војске на два потпуно одвојена правца, али је незгоду ове околности умањивала перспектива да ће у дубини непријатељске територије црногорска војска и на једном и на другом правцу моћи да се ослони на савезничке, у првом реду српске снаге.

Према таквом плану извршено је и груписање снага. Ка Скадру је оријентисано осам бригада – укупно 36 батаљона и 74 артиљериска оруђа, док су помоћне снаге на североисточним границама имале 17 батаљона и 32 артиљериска оруђа. Однос главних и помоћних снага био је, дакле, приближно 2:1. Међутим, с обзиром да су непосредно пред почетак рата биле извршене припреме за формирање шест батаљона с турског дела Васојевића и једног – два батаљона из рејона Колашина и, делом, из Санџака, постојали су реални изгледи да се тај однос знатно измени у корист помоћних снага.

Пошто је Скадарско Језеро раздвајало оперативну зону којом је требало да наступају главне снаге, то су и ове снаге морале бити подељене у две оперативне групе и наступати одвојеним правцима: Приморски одред (састава: 15 батаљона и 34 артиљериска оруђа) правцем Бар – Владимир – Скадар, а Зетски (састава: 21 батаљон и 40. артиљериских оруђа) правцем Подгорица – Тузи – Скадар. Први је имао задатак да разбије непријатељске снаге на црногорско-турској граници јужно од Скадарског Језера, а затим, наступајући општим правцем Владимир – Скадар, ликвидира турске снаге на Тарабошу и нападне Скадар с југозапада, док је други требало да ликвидира непријатељске снаге у утврђеном рејону Тузи, а затим наступа правцем Тузи – Хотски Хан – Скадар и нападне град са северне и североисточне стране. По овлађивању Скадром, даља дејства ових снага требало је усмерити правцем Скадар – Дебар – Битољ.

У вези с таквим груписањем снага поставља се питање шта је Црна Гора могла очекивати и шта је стварно могла постићи упућујући своје, онако малобројне, снаге и у правцу Скадра, односно северне Албаније, и у правцу Старе Србије.

То што је Скадар у 11 веку био престоница краљевине Зете, а у доба Немањића доста дуго био седиште престолонаследника, који је одатле ступао на српски престо, као и то што су Зећани водили с Турцима и Млечићима дуготрајне и тешке борбе око Скадра и неповратно га изгубили крајем 14 века, стално је потхрањивало тежње Црногораца за тим градом. Ове тежње су и у народу имале јаког корена.

Међутим, поред историског, у питању је био и економски моменат који је истицао значај Скадра за Црну Гору. Притешњена у неплодном камењару, Црна Гора је увек тежила за плодном и богатом равницом уз Скадарско Језеро. Та плодна равница је долином р. Бојане имала погодну везу с Јадранским Морем, што је за Црну Гору имало веома велики значај, поготову кад се има у виду да је Црна Гора од мора била одвојена високим и слабо комуникативним планинским масивом Румије. Уколико је, за време турске владавине у Албанији, преостали словенски живаљ у Скадру и околини губио своја ранија народоносна обележја и бивао асимилиран од Албанаца и Турака, уколико је, наиме, у подручју Скадра преовлађивао албански и турски живаљ, утолико је историски и етнички моменат све мање био, и могао бити, пресудан фактор у поменутој одлуци Црне Горе. Економски моменат, међутим, бивао је све пресуднији. Али је онај први и даље био краљу и званичним круговима погодан мотив да, оживљујући традицију о историској припадности Скадра, мобилишу народ у борбу за његово освајање; и да од иностранства траже признање црногорских интереса на том подручју.

Сем тога, већ поменуте везе са североалбанским племенима потхрањивале су уверење краља Николе и црногорске владе да ће та племена радо прихватити присаједињење Црној Гори, чак и у случају да се, као резултат савезничке победе над Турском, образује аутономна Албанија. На тај начин, према оцени црногорског краља и владе, постојали су изгледи да се црногорска државна територија прошири, у најмањој мери, на Скадар, Медову и део Албаније северно од р. Дрима.

Међутим црногорске територијалне аспирације нису се ограничавале само на северну Албанију и део албанског приморја. Тежња за ослобођењем и присаједињењем Васојевића, Санџака и Метохије такође је била веома јака. Ослобођење ових делова старе немањићке државе и Душанове престонице Призрена било је сан још младог кнеза Николе, који је то, као неки завет, унео у црногорску државну химну. За остварење тога задатка посебно се читав низ година припремао бригадир Јанко Вукотић. Озбиљно ослабљене турске позиције и у више махова, нарочито у лето 1912, видно манифестована спремност Црногораца и Срба у овим крајевима да и сами допринесу свом ослобођењу – пружале су реалне изгледе за успех црногорских снага и на овом правцу. Према томе, иако је северна Албанија, са Скадром и Медовом, била привлачан објект, чијим би освајањем Црна Гора политички и, нарочито, економски много добила, ипак краљ Никола није хтео пропустити да искористи могућности које су се Црној Гори у таквој ситуацији нудиле у Санџаку, Васојевићима и Метохији.

У погледу територијалног проширења и у северној Албанији и у Старој Србији, Црна Гора је морала рачунати и са извесним спољним тешкоћама, пре свега с аустро-угарским претензијама на Албанију и Санџак. Нарочито је у Санцаку постојала бојазан од непосредне аустро-угарске интервенције. С друге стране, Србија је енергично одбацивала црногорске предлоге о разграничењу и захтевала да се то питање решава касније, после успешно завршеног рата, очигледно руковођена тежњом да у Санџаку и Метохији поседне што више територија. Пошто је и у погледу људских и материјалних извора била у много повољнијем положају од Црне Горе, Србија је с таквом могућношћу реално рачунала. Због тога је црногорској влади почетком октобра 1912 изгледало да јој северна Албанија нуди повољније услове за територијално проширење. Па ипак, она није могла да се сасвим одрекне могућности ширења и на овој другој страни. Овде треба нагласити да је било сасвим природно што је Албанија, као турска територија, укључена у црногорско-турско војиште и што је предвиђено да део црногорске војске оперише и на тој територији. Али мотиви који су краља Николу и његове сараднике руководили да своје главне снаге усмере ка Скадру и северној Албанији нису били у складу са ослободилачким циљевима, који су чинили битна обележја овога рата. Напротив, ове тежње црногорских владајућих кругова, као и тежње буржоазије осталих савезница, за територијалним ширењем на штету националиог ослобођења македонског, односно албанског народа биле су они чиниоци који су у карактер овога, у основи, ослободилачког рата унели и елементе неправедног рата.

Груписање црногорске војске извршено је, углавном, у складу с идејом ратног плана. Пошто је предвиђено да и помоћне снаге већ на почетку непријатељстава пређу у офанзиву, и то на прилично широком фронту, тј. и према Санџаку и, долином Лима, према Метохији, ове снаге су морале бити релативно јаке и, усто, под командом команданта који би био способан за самосталан рад на одвојеном правцу. Све је то било могуће обезбедити једино на рачун снага на главном правцу. Зато су према Скадру и северној Албанији могле бити упућене једва две трећине укупних снага, што је, разуме се, било недовољно, јер је Скадар сматран “животним питањем” Црне Горе. Истина, и ове су снаге, с обзиром на слабост турских снага које су упочетку биле концентрисане за одбрану Скадра, биле у могућности да, брзим и енергичним дејством после разбијања турских делова на граници, заузму Скадар, а вероватно и ширу просторију северне Албаније. Али, пошто почетне слабости Турака нису искоришћене, касније се показало да су црногорске снаге на главном правцу биле слабе и недовољне.

За наступање црногорских снага према Скадру нудила су се, како је то напред истакнуто, два правца. Правац Подгорица – Тузи – Скадар био је нешто дужи, али је, по капацитету и погодности за кретање трупа, нарочито артиљерије, био много повољнији. У рејону Тузи налазио се ојачани турски пук, који није претстављао нарочито велику препреку, а од Тузи до Скадра није било ниједног положаја организованог за одбрану. Фортификациско урећење положаја за непосредну одбрану града са овог правца било је у већој мери завршено једино на простору Штоја (равница између Скадарског Језера и р. Кири), док је рејон Бардањолта био неутврђен. Насупрот томе, правац Бар – Владимир – Скадар био је затворен релативно јако утврђеним Тарабошем, на коме се нису могле ефикасно употребити јаче пешадиске снаге. Према томе, први правац је био погоднији за употребу јачих снага, нарочито с обзиром на повољније услове за напад на град.

Црногорска Врховна команда је ипак била у дилеми коме од тих праваца да да предност.

Извесне околности говоре у прилог уверења да је давала предност правцу Бар – Владимир – Скадар. Најважнији објект на том правцу био је Тарабош, који су и Турци и Црногорци сматрали кључем Скадра. Он је на почетку рата доиста могао имати такав значај, јер позади њега Турци нису имали уређених одбранбених положаја. За рушење утврђења на Тарабошу нарочито је била потребна артиљерија. Стога чињеница да је Приморски одред имао свега шест топова мање од Зетског, иако је у пешадији био готово дупло слабији, и да му је за команданта одређен бригадир Митар Мартиновић, који је важио као најбољи црногорски стручњак за артиљерију, наводи на закључак да је упочетку већи значај придаван Приморском него Зетском одреду. Сем тога, ако би снаге одреда ценили не по бројној јачини, већ по капацитету праваца којима су нападали, опет би у предности био Приморски одред.

Међутим, пошто је донесена одлука о груписању снага, краљ Никола је, по савету неких својих рођака, за команданта Зетског одреда поставио престолонаследника Данила, уместо бригадира Блажа Бошковића, како је првобитно, на састанку ратног савета, било одлучено. Већ самом том заменом команданта измењена је и појачана улога Зетског одреда, али није извршена никаква измена у његовом саставу. Кад се има у виду да кнез Данило није имао никаквог војничког образовања, нити је у свом штабу имао потребан број способних и ауторитативних официра, као и то да одред, према својој новој улози, није имао сразмерно довољно снага, онда је јасно да је ова преоријентација уствари само повећавала ризик коме се Врховна команда и иначе изложила упућујући на помоћни правац онако јаке снаге. Зетски одред је, дакле, најзад имао најважнији задатак, па је стога требало ојачати га једном бригадом и делом артиљерије Приморског одреда, а за команданта, или бар за начелника његовог штаба, обезбедити способнијег и енергичнијег официра. Истина, ови одреди су и у таквом саставу могли извршити свој задатак да је Врховна команда обезбедила координацију њихових дејстава и целисходнију употребу свих њихових снага. Међутим ниједан од ових услова није био обезбеђен. Сем тога, Врховна команда није имала резерве којом би могла да исправи грешке у почетном груписању снага. То је била утолико већа грешка што је Скадарско Језеро, које је делило поменуте одреде, због оскудице у пловним средствима, увелико отежавало маневар снага с једног правца на други.