Formacija, naoružanje i oprema vojske Kraljevine Srbije

2317

Formacija

U miru su sve jedinice, komande i ustanove sačinjavale stalni kadar, koji je služio kao škola kroz koju su prolazili svi sposobni građani radi pripremanja za vojnu službu u ratu. Jačina stalnog kadra određivana je Zakonom o budžetu, a zavisila je od jačine godišnjeg kontingenta regruta, zatim od spoljnopolitičkih i unutrašnjih prilika, u prvom redu ekonomskih mogućnosti zemalje.

Već pomenute diviziske oblasti imale su pet kadrovskih pešadiskih divizija: Dunavsku, Moravsku, Drinsku, Šumadisku i Timočku. Svaka divizija imala je u svom stavu po četiri pešadiska puka, jedan poljski artiljeriski puk, vozarski eskadron, bolničku četu, jednu stalnu i jednu do tri privremene bolnice, jednu stalnu marvenu bolnicu i odgovarajuća profijantska i municiska slagališta. Pešadiski pukovi su imali po tri bataljona i jedno mitraljesko odeljenje, dok su bataljoni imali po četiri čete. Poljski artiljeriski pukovi su imali po tri diviziona, a ovi po tri baterije.

Kraljeva garda imala je jedan konjički eskadron i jednu streljačku četu. Grarična trupa je imala četiri čete.

Konjička je imala jednu konjičku diviziju, sastava: dve brigade sa po dva puka, jedan artiljeriski divizion, odeljenje telegrafije i pionirsko odeljenje. Konjički pukovi imali su po četiri eskadrona i jedno mitraljesko odeljenje. Divizion konjičke artiljerije imao je samo dve baterije. Artiljerija van sastava divizije imala je: Gradski artiljeriski puk (u Nišu) od dva bataljona, sa po četiri čete, Opsadni artiljeriski park (u Nišu), koji je sem komande imao jednu parkovu četu; haubički puk (u Nišu) od dva diviziona, sa po tri baterije; Brdski artiljeriski puk (u Aleksincu) od tri diviziona, sa po tri baterije.

Komanda inžinjerije (u Nišu) rukovodila je sa dva bataljona pontonirskom komandom. Prvi bataljon je imao pet četa (za svaku diviziju po jedna). Drugi bataljon je bio mešovitog sastava i imao jednu minersku, jednu železničku i jednu telegrafsku četu i stanicu golubije pošte.

Pontonirska komanda (u Ćupriji) imala je dve čete. Prva je imala pet vodova, od kojih je svaki obrazovao mostovni tren za po jednu diviziju, a druga, sa tri voda, služila je za obrazovanje velikog mostovog trena.

Za mobilno i ratno stanje formacija je predviđala da se formira štab Vrhovne komande i ako bude nužno i štab jedne ili dve više komande i štabovi združenik odreda.

Mirnodopske divizije postajale su u mobilnom i ratnom stanju divizije I poziva operativne vojske. Razlika u njihovom formaciskom sastavu bila je u tome što su divizije ratnog sastava imale još i po jedan konjički puk, municisku kolonu od šest odeljenja, pokretnu artiljerisku radionicu, mostovni tren, telegrafsko odeljenje, inžinjersku, alatnu, sanitetsku i profijantsku kolonu, marveni depos, zanatlisku četu i vojnu poštu, a umesto jedne čete pionira – polubataljon od dve čete, umesto jedne do tri četiri poljske bolnice, umesto pekarskog odeljenja – četu sa poljskim pekarnicama i umesto mesarskog odeljenja mesarsku četu.

U operativnu vojsku ulazio je još i II poziv. Svaka diviziska oblast davala je i po jednu diviziju II poziva sastava: tri pešadiska puka sa po četiri bataljona, konjički divizion od 2-3 eskadrona, jedan divizion od tri artiljeriske čete, pionirski polubataljon, rezervna inžinjeriska četa, jedna bolničarska četa od tri odeljenja, tri pukovske poljske bolnice, pekarska četa sa poljskim pekarnicama, mesarska četa sa marvenim depoom, zanatliska četa, vojna pošta, diviziska, municiska i profijantska kolona.

Svaki puk I poziva imao je jedan do dva dopunska bataljona a pukovi II poziva po jeden. Poljski artiljeriski pukovi divizija I poziva imali su po jednu dopunsku bateriju, a konjički pukovi po jedan dopunski vod.

Za rad u pozadini operativne vojske služile su jedinice Š poziva.

Svaki pukovski okrug, pored ostalih jedinica, davao je i po jedan puk III poziva. Ovi pukovi nisu ulazili u sastav divizije, a imali su po četiri bataljona. Sem toga, svaka diviziska oblast organizovala je po jedan do dva konjička eskadrona III poziva i po jednu bolničarsku četu III poziva.

Za ratne jedinice bila su predviđena sledeća brojna stanja:

U divizijama I poziva: pešadiski puk je imao 4860 ljudi, artljeriski divizion – 527, artiljeriski puk – 1774, pionirski polubataljon – 648. Svega u diviziji oko 35.000 ljudi.

U divizijama II poziva: pešadiski puk – 4440 ljudi, dopunski bataljon- 634, artiljeriski divizion – 473 konjiči eskadron – 183 i pionirski palubataljon – 560.

Svega 20.000 ljudi.

Pešadiski puk III poziva brojao je 3559 ljudi.

U konjičkoj diviziji: eskadron – 206, puk – 953, baterija – 48, pinonirsko odeljenje – 63 čoveka. U diviziji ukupno 4555 ljudi.

Isluženici III poziva i mladići od 18-21 godine sačinjavali su poslednju odbranu. Oni su popisivni u bataljone jer formacija za njih nije predviđala veće jedinice. Svaka diviziska oblast je pored pešadije, imala i po jedan konjički eskadron poslednje odbrane.

Pošto navedenim jedinicama nije bilo obuhvaćeno sve ljudstvo I poziva, 1909. godine je predviđeno da se formira i jedna kombinovana divizija I poziva u čiji sastav bi pored manjih delova, ušla dva prekobrojna puka iz Moravske i po jedan iz Šumadiske i Timočke diviziske oblasti, zatim jedan konjički eskadron Dunavske diviziske konjice II poziva i jedan artiljeriski puk od dva diviziona (prvi iz Moravskog artiljeriskog puka I poziva a drugi iz haubičkog artiljeriskog puka I poziva). Bile su izvršene sve pripreme za formiranje ove divizije, ali do njenog formiranja u ratu ipak nije došlo. Prekobrojni pukovi (kojih je ukupno bilo šest: dva iz Moravske diviziske oblasti, a iz ostalih po jedan) ušli su u sastav Ibarske vojske i Moravske i Javorske brigade, odnosno ostali na raspolaganju, kao rezerva Vrhovne komande.

Ratna formacija Konjičke divizije, kao i garde, brdskog, haubičkog, gradskog artiljeriskog puka i opsadnog artiljeriskog parka, bila je istovetna s mirnodopskom. Formacija je predviđala i sledeće ratne jedinice (ustanove) van sastava divizija: brdsku pekarsku četu, pirotehničku četu, železničku komandu, minersku četu, dva telegrafska odeljenja od po dve sekcije, veliki mostovi tren od tri odeljenja, rezervnu municisku kolonu, rezervnu bolničarsku četu, sanitetski železnički voz, etapne bolnice (po potrebi), glavni intendantski voz, glavnu vojnu poštu i konjički depo.

Svaka diviziska oblast davala je po jedan dopunski konjički eskadron (bez voda) za Konjičku diviziju. Artiljeriske jedinice van sastava divizije takođe su imale dopunske delove: brdski i gradski puk, jednu bateriju i haubički puk jedan vod.

Sem pomenutih jedinica, svaka diviziska oblast imala je i po šest (jedino Moravska samo četiri) poziciskih baterija. Njihovo naoružanje se sastojalo od starih poljskih Debanžovih topova kalibra 80 mm M. 1885, veoma slabo pokretnih (sa volovskom vučom), koji su bili izbačeni iz naoružanja operativne vojske. Obe baterije su mogle da se upotrebe na stabilizovanim frontovima, a samo izuzetno da se pridaju pojedinim operativnim grupama.

Na mobilizaciskim i koncentraciskim mestima, kao na važnijim tačkama duž kolskih puteva i železničkih pruga, predviđeno je da se oforme ustanove za snabdevanje i prihvat jedinica: nadzorništvo vojnih puteva, staničke uprave, slagališta hrane, odeće i ubojnog materijala, pošte i telegrafi, bolnice, pekarnice i mlinovi, klanice i radionice. Osoblje za ove ustanove uzimano je od prekobrojnog ljudstva I, II i III poziva, a mogli su da se upotrebe i meštani stari preko 50 godina.

 

Naoružanje i oprema

Srbija nije imala svoju industriju naoružanja. U celoj zemlji postojalo je samo nekoliko vojnih zavoda: Vojnotehnički u Kragujevcu, barutane u Stragarima i Obilićevu i Zavod za izradu vojne odeće u Beogradu (s odeljkom u Nišu).

Nijedan od tih zavoda nije proizvodio oružje. U Vojno-tehničkom zavodu su vršene prepravke pušaka, livene bombe tipa „Kragujevac”, izrađivani upaljači za municiju Debanžovih topova, okivani i popravljni lafeti, izvlačene i punjene čaure za puščanu municiju i izrađivana i opravljana razna kola, zaprežni pribor, fišeklije, remenici i dr. U barutani u Obilićevu rađen je bezdimni, a u Stragarima crni barut za puščanu municiju. U Zavodu za izradu vojne odeće izrađivane su uniforme, cipele, posteljna i ostala sprema. Međutim, kapacitet ovih zavoda bio je tako mali, da ni izdaleka nije mogao da zadovolji potrebe vojske.

Zbog slabo razvijene industrije, naročito vojne, Srbija je bila primuđena da oružje, municiju i drugu ratnu opremu dobavlja iz inostranstva, uglavnom putem inostranih zajmova i kredita. Otuda je i naoružanje vojske, naručito 1905. godine, bilo vrlo raznorodno.

Da bi se postigla izavesna jednoobraznost u naoružanju i vojska snabdela najnužnijim borbenim potrebama, u skladu sa zahtevima savremenog rata i ekonomskim mogućnostima zemlje u Glavnom generalštabu krajem 1904. obrazovana je jedna specijalna komisija stručnjaka čiji je zadatak bio da predloži program naoružanja. Ta komisija je završila rad početkom 1905. Imajući u vidu da je i I i II pozivu namenjena operativna uloga, a III pozivu služba u pozadini, zatim da I i II poziv broje oko 300.000 ljudi od kojih oko 200.000 pešaka, koje je trebalo naoružati puškama, kao i uzimajući u obzir postojeće stanje naoružanja i opreme, ona je došla do sledećih zaključaka: da celokupnu pešadiju I i II poziva treba naoružati višemetnom puškom Mauzer M 899, kalibar 7 mm, a III poziv Berdankom No 2 ili Mauzer-Kokom, prema tome koja se pokaže boljom. Sem toga, za I i II poziv trebalo je kao rezervu imati 2,5% pušaka, što znači da za ta dva poziva treba nabaviti 205.000 pušaka, a na svaku pušku po 1200 metaka. Za konjicu i ostale rodove predviđeno je da budu naoružani višemetnim karabinom kao i operativna vojska kako bi mogli da koriste istu municiju, samo što bi karabin za konjicu bio bez noža. Konjici je bilo potrebno 8000 a ostalim rodovima 10.000 karabina. Za njih je trebalo nabaviti po 100 metaka na karabin.

Komisija je, dalje, smatrala da srpska vojska treba da ima 3,5 topa na 1000 pušaka, pa je, u vezi s tim, predložila da se nabave 264 nova brzometna poljska topa, 60 brdskih brzometnih topova i 36 brzometnih haubica, tj. ukupno 90 baterija. Gradska i opsadna artiljerija trebalo je da se popune s 38 dugačkih topova 120 mm, 6 dugačkih topova 15 mm i 12 merzera od 200 do 220 mm. Za brzometne topove trebalo je nabaviti po 1000 a za haubice po 600 metaka. Ovi zaključci su u vidu predloga perspektivnog plana naoružanja srpske vojske dostavljeni ministru vojnom polovinom februara 1905. Po tom planu Srbija se postupno naoružavala do 1912. ali budući da je njegovo izvršenje zavisilo od dobijanja zajmova i kredita, do rata on nije u svemu realizovan.

Neposredno pred početak