Формација, наоружање и опрема војске Краљевине Црне Горе

1521

Формација војске

У духу Уредбе о формацији војске од 1908 године, 14 маја 1910 формиране су четири црногорске дивизије. Дивизија је у саставу имала штаб, две до три бригаде и приштапске делове: групу дивизиских батерија (једну брдску, једну пољску и једну хаубичку), једну градску батерију, две извиђачке чете, пионирску, санитетску и етапну чету, коморски батаљон, вод ордонанса, вод жандармерије и једну дивизиску оружну радионицу (члан 7).

Дивизије су, сем тога, имале слагалишта за муницију, храну и другу опрему, војне радионице и болнице.

Сваки бригадни округ је образовао по једну пешадиску бригаду, следећег састава: штаб, четири до шест батаљона и приштапски делови: једна или више брдских батерија и коморски батаљон (члан 8). Сем тога, сваки бригадни округ је давао и по један резервни батаљон (члан 9).

Батаљонски округ је давао по један батаљон са по три до осам чета и једно митраљеско одељење (два митраљеза).

Чета је била “основна и тактичка јединица” (члан 11). Она се дели на четири вода, а ови на по две десетине.

С обзиром на карактер организације војске, мирнодопска и ратна формација су се скоро сасвим поклапале. Мање разлике су постојале код неких приштапских делова. Тако су, у току мобилизације, први водови првих извиђачких чета дивизија образовали извиђачку чету при Врховној команди. Остали водови ових чета образовали су бригадне извиђачке водове, док су друге чете остајале при штабовима дивизије, што значи да су дивизије у рату имале само по једну извиђачку чету (члан 12).

Пионирска чета дивизије имала је четири вода пионира и вод телеграфиста. У току мобилизације први водови су остајали у дивизијама, док су остали улазили у састав бригада. Из телеграфских водова дивизија слате су прве десечарије Врховној команди, где су образовале телеграфски вод; по једна десечарија је остајала при штабу дивизије, а по једна (било их је укупно пет) слата је бригадама, тако да су штабови бригада и дивизија имали по један пионирски вод и телеграфску десечарију (члан 15).

На сличан су начин дељене и санитетске чете дивизија. Оне су имале по пет водова: прва два су задржавана у дивизији, као санитетски отсек друге колоне дивизиског коморског батаљона, који је формирао дивизиски лазарет; остали су слати бригадама – свакој по један – ради образовања превијалишта (члан 17).

Артиљерија се делила на брдску, пољску и градску. Највећа артиљериска јединица је била батерија. Она се делила на водове.

Новоформиране дивизије су биле следећег састава:

Прва дивизија (Цетињска; командант бригадир Иво Ђуровић):

– Катунска бригада (Цетиње; командант бригадир Милутин Вукотић): шест батаљона пешадије (Његушко-ћеклићки, Цетињски, Чевско-бјелички, Пјешивачки, Команско-загарачки и Цуцки), Катунска брдска батерија (четири Крупова спорометна топа 75 мм) и коморски батаљон;

– Ријечко-љешанска бригада (Ријека Црнојевића; командант бригадир Нико Кусовац): четири батаљона пешадије (Цеклински, Љуботињски, Цеклинско-добрски и Љешански) и коморски батаљон;

– Црмничко-приморска бригада (Стари Бар; командант командир Милош Лекић): пет батаљона пешадије (Горњоцрмнички, Доњоцрмнички, Селачко-шестански, Барски и Бјелогорски), Црмничко-приморска брдска батерија (четири спорометна топа 75 мм, италијапског порекла, на дрвеним лафетима) и коморски батаљон;

– Дивизиска артиљерија: Прва пољска батерија (четири пољска брзометна топа 76 мм, руског порекла, и четири пољска спорометна топа 87 мм, италијанског порекла, на дрвеним лафетима);

– Прва мортирна батерија (четири пољска спорометна мерзера 150 мм, руског порекла);

– Вирски спорометни пољски вод (два пољска спорометна топа 87 мм, италијанског порекла, на дрвеним ла фетима);

– Барски самостални брдски вод (два Крупова спорометна топа 75 мм).

Друга дивизија (Подгоричка; командант бригадир Бла жо Бошковић):

– Зетска бригада (Подгорица; командант кнез Петар Петровић): пет батаљона пешадије (Горњокучки, Доњокучки, Братоножићки, Зетски и Подгорички), Зетска брдска батерија (четири спорометна топа 75 мм, италијанског порекла, на дрвеним лафетима) и коморски батаљон;

– Спушка бригада (Спуж; командант командир Милутин Вучинић): три батаљона пешадије (Пиперски, Спушки и Љешкопољски), Спушка брдска батерија (два ордска брзометна топа 76 мм, руског порекла) и коморски батаљон;

– Бјелопавлићка бригада (Даниловград; командант командир Агица Лакић): четири батаљона пешадије (Мартинићко-брајовићки, Петрушински, Павковићки и Вражегрмски), Бјелопавлићка брдска батерија (четири Крупова спорометна топа 75 мм) и коморски батаљон;

– Дивизиска артиљерија: Друга пољска батерија (два пољска брзометна топа 76 мм, руског порекла, и шест Крупових пољских спорометних топова 75 мм);

– Друга мортирна батерија (четири пољска спорометна мерзера 150 мм, руског порекла).

Трећа дивизија (Никшићка; командант бригадир Милутин Николић):

– Никшићка бригада (Никшић; командант командир Ђуро Јововић): пет батаљона пешадије (Требјешки, Жупски, Никшићки, Луковски и Голиски), Никшићка брдска батерија (четири Крупова брдска спорометна топа 75 мм) и коморски батаљон;

– Вучедолска бригада (Велимље; командант командир Марко Радовић): четири батаљона пешадије (Граховски, Бањски, Рудинско-трепачки и Опутнорудински), Вучедолска брдска батерија (два брзометна топа 76 мм, руског порекла) и коморски батаљон;

– Дурмиторска бригада (Шавник; командант бригадир Јоко Аџић): пет батаљона пешадије (Жупопивски, Планинопивски, Дробњачки, Језеро-шарански и Ускочки), Дурмиторска брдска батерија (четири брдска спорометна топа “билећка” 65 мм) и коморски батаљон;

– Дивизиска артиљерија: Трећа пољска батерија (два пољска брзометна топа 76 мм, руског порекла, и четири пољска спорометна топа 87 мм, италијанског порекла, на дрвеним лафетима);

– Трећа мортирна батерија (четири спорометна мерзера 150 мм, руског порекла).

Четврта дивизија (Колашинска; командант бригадир Јанко Вукотић):

– Колашинска бригада (Колашин; командант командир Милош Меденица): шест батаљона пешадије (Ровачки, Горњоморачки, Доњоморачки, Колашински, Липовски и Пољски), Колашинска брдска батерија (четири Крупова брдска спорометна топа 75 мм) и коморски батаљон;

– Васојевићка бригада (Андријевица; командант командир Радомир Вешовић): шест батаљона пешадије (Љеворечки, Краљски, Андријевачки, Велички, Полимски и Трепачко-шекуларски), Васојевићка брдска батерија (четири брдска спорометна топа 75 мм, италијанског порекла, на дрвеним лафетима) и коморски батаљон;

– Дивизиска артиљерија: Четврта пољска батерија (два пољска брзометна топа 76 мм и четири пољска спорометна топа 87 мм, италијанског порекла, на дрвеним лафетима);

– Четврта мортирна батерија (четири пољска спорометва мерзера 150 мм, руског порекла).

Артиљерија ван састава дивизија била је организована у десет опсадних батерија и имала је: четири мерзера 240 мм, осам мерзера 150 мм, четири хаубице 210 мм, четири хаубице 150 мм, десет дугачких топова 120 мм, и 12 дугачких топова 106 мм.

Зависно од услова у појединим крајевима земље, јединице су биле различитог састава. Чете су, према формацији (члан 11), могле да броје од 80 до 120 војника, али је тај распон практично био и већи. Кад се још има у виду да је батаљон могао да броји три до осам чета, бригада четири до шест батаљона, а дивизија две до три бригаде, онда је јасно да ни бројна стања осталих јединица нису могла бити ни приближно једнака. Она су, према попису војске од 1 јануара 1911 за батаљон варирала од 407 (Голиски) до 1.095 (Подгорички) војника, а за бригаду од 2.374 (Спушка) до 4.696 (Зетска) војника.

 

Наоружање и опрема

До половине 19 века Црногорци су се наоружавали личном куповином или отимањем оружја од непријатеља. Већ у другој половини 19 и почетком 20 века држава је вршила знатне набавке, нарочито пешадиског наоружања. До 1880 године оружје је у мањим количинама набављано у Србији, Трсту и Бечу. Те године, међутим, набављено је у Аустро-Угарској 20.000 „Верндлових острагуша”, са 8,000.000 метака и 3.000 ножева. Године 1895 добијено је из Русије 30.000 брзометних пушака ,,берданки”, кал. 7,62 мм, са 11,000.000 метака; три године касније – исто толико пушака, са 30,000.000 метака; 1909 године – још 10.000 ових пушака, са знатном количином муниције.

Ове пушке су у Црној Гори познате под називом ,,московке”. Њима је била наоружана активна војска, док је резервна војска имала „Верндлове острагуше”. Сви војници су имали оружје и муницију код својих кућа.

Године 1904 из Русије је добијено 30.000 револвера система „Смит Весеон”, тако да је, поред пушке, сваки војник у личном наоружању имао овај или „Гасеров” (звани „црногорски”) револвер. Нешто пре објаве рата 1912 године сви војници су добили и бајонете, који су у Француској набављени 1903 године. Двадесет хиљада ручних бомби, које су 1909 године добијене из Русије, због неких конструкционих грешака нису могле да се ефикасно употребе.

До почетка рата Црна Гора је имала свега 12 митраљеза система “Максим”, набављених у Немачкој 1906 године. Тек у току рата, јануара 1913 године, набављено је, такође у Немачкој, још 50 митраљеза истог система.

После рата 1876 – 78 године у црногорској војсци је било свега око 100 артиљераца, с незнатним бројем оруђа, углавном застарелих и слабо употребљивих. Године 1886 набављено је 18 брдских и 6 пољских Крупових топова. Године 1905 у Италији је купљено 48, а 1909 из Русије је добијено такође 48 оруђа, разних калибара, тако да је на почетку Балканског рата Црна Гора имала 126 артиљериских оруђа.

Артиљерија је највећим делом била застарела. Око 20% оруђа било је на дрвеним лафетима. Па ни ти лафети нису били оригинални; наиме, рађени су још око 1840 године, за нека оруђа мање моћи. И већ само то што су на дрвеним лафетима старијим од 70 година смештене цеви, чија је моћ превазилазила издржљивост лафета и у време њихове конструкције – јасно говори колико се на та оруђа мало могло рачунати.

Сем тога, сви ти топови, сем мањег броја брдских и пољских брзометних, нису имали муницију са оригиналним пуњењем; наиме, подешени су били за црни барут, а највећи је део муниције био са бездимним барутом.

Ручног пионирског алата војска није имала. Само нешто тежег алата имале су пољске и опсадне батерије.

Одећном опремом војска је била релативно добро снабдевена. Непосредно уочи рата сваки војник (па чак и грађански чиновници у позадини) добио је по један пар одела од сивозеленог штофа добијеног из Русије. Одећа је била скројена и сашивена у Црној Гори, приближно традиционалној народној ношњи. На мобилизациским местима сви војници су добили по једно шаторско крило и чутурицу. Шињела уопште није било. Уместо њих, сиромашним војницима је издато нешто пелерина; остали су морали да носе своје капуте или струке.