Царински рат између Србије и Аустро-Угарске

1222

Заоштравање борбе око Балкана донело је, поред осталог, и погоршавање српско-аустриских односа. Пошто су експанзионистичке тежње Хабзбуршке Монархије доводиле у питање стремљења а и опстанак Србије као државе, ова се, природно, морала свом снагом опирати таквој политици. Зато је још од 1900. године почела напуштати Аустро-Угарску и ослањати се на Русију. А касније, после обарања Обреновића, нарочито у време руско-јапанског рата, штитећи своје интересе у Санџаку и на Косову, српска политика дошла је у оштар сукоб с политиком Аустро-Угарске, која је увек и на сваком месту иступала против српских интереса. Због тога је Србија после 1903. године почела поново да ради у Босни и да развија и подржава аутономистичке тежње Срба и муслимана. Таква политика није била без опасности за Хабзбуршку Монархију у којој су се већ биле развиле тежње словенских народа да се отргну испод аустриског и мађарског јарма. И да би присилила Србију да се поново врати на аустрофилску политику, бечка влада је приступила директном политичком и економском притиску.

Пошто је Србија, због заоштрене ситуације на Балкану, предузимала мере за јачање своје војске, Аустро-Угарска је решила да је омете у томе. Србија је тежила да артиљериско наоружање поручи у Немачкој код Крупа и у Француској код Шнајдера, јер је на финансиским тржиштима тих земаља тражила зајам. Али је Хабзбуршка Монархија искористила економску зависност Србије према њој и, почетком децембра 1904, закључење трговинског уговора условила набавком топова код њене Шкодине фабрике.

Тако је настало тзв. топовско питање. Један део Шкодиних акција налазио се у рукама бечких дворских кругова и аустро-угарска влада је желела, покретањем топовског питања, да обезбеди рад Шкодиних фабрика на српском наоружању, да њеним власницима повећа профите и да српску владу присили да води онакву политику каква је одговарала интересима Хабзбуршке Монархије.

Мада је знала да Аустро-Угарска може остварити своје уцене и претње, српска влада је покушала да питање наоружања реши онако како је најбоље одговарало државним интересима. Да би се осигурала од свих евентуалности она је пре него што је у Француској закључила зајам од 110 милиона франака, предузела прве кораке да, ако буде потребно, преоријентише свој извоз преко Солуна. Али таква политика наишла је на отпор једног дела српске буржоазије, као и неких личности које су се налазиле под окриљем краља. Зато је влада Николе Пашића била присиљена да поднесе оставку.

С падом Пашићеве владе пропао је и уговорени зајам за наоружање. То је, бесумње, био успех Беча и резултат његовог притиска. Нова влада самосталних радикала добила је зајам од 70 милиона франака, али овог пута код белгиских финансиских кругова који су били повезани са аустриским капиталом. Међутим ни то није било довољно аустро-угарској влади. Она је имала намеру да Србију потпуно потчини својој политици.

Као повод новом притиску на Србију послужило је објављивање текста Уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, извршено почетком јануара 1906, у бугарском Народном Собрању. Одмах после тога аустро-угарска влада је прекинула трговинске преговоре са Србијом. Суштина тог поступка била је у томе да се настави и појача притисак на Србију и да се она доведе у потпуно зависан положај према Аустро-Угарској. И поред попустљивости и спремности српске владе да Уговор о царинском савезу прилагоди аустро-угарским жељама, Хабзбуршка Монархија је затворила своју границу за стоку и све сточне производе који су долазили из Србије. А као одговор на то, Србија је почетком 1906. године забранила увоз и транзит шећера и шпиритуса, а касније и других монополских производа који су долазили из Аустро-Угарске.

Тако је почео Царински рат између Аустро-Угарске и Србије. Њиме су бечки владајући кругови желели присилити малу и привредно неразвијену Србију, која је четири петине свог извоза пласирала на аустриско тржиште, да се потчини њиховом диктату, и у исто време онемогућитибило какву српско-бугарску сарадњу. Зато су они прекинули трговинске преговоре и с Бугарском и извршили на њу притисак да одступи од Царинског савеза. Међутим у почетку су сва та настојања остала без резултата. Бугарски кнез је обећавао да ћe се држати обавеза које проистичу из Уговора о царинском савезу и учинити све да олакша положај Србије. Таквим ставом су бугарски владајући. кругови, с једне стране, пред Турском демонстрирали своју сарадњу са Србијом, а, с друге, гурали Србију у заплет са Аустро-Угарском да би, на тај начин, одвукли њену пажњу од Македоније и бугарској политици дали што слободније руке. Иако је, изгледа, била таква позадина бугарске подршке, она је ипак била од користи српској влади у борби против безобзирног притиска Аустро-Угарске.

Али су у Бечу убрзо увидели да је Србија решена да истраје и да су на њеној страни симпатије не само држава чији се интереси не поклапају са аустро-угарским него, донекле, и Немачке. Зато се, у фебруару 1906, са аустро-угарске стране од самог цара показала спремност да се наставе трговински преговори. На то је српска влада учинила нове уступке и преговори су обновљени. Али је у њих српска влада овог пута ушла с чврстом намером да питање набавке топова не веже за закључење трговинског уговора. Међутим како је, из раније изнетих разлога., Аустро-Угарска непрекидно инсистирала на набавци топова, преговори су прекинути, и са аустриске стране отказан је, почетком јула 1906, трговински провизориј.

Царински рат је донео Србији велике привредне тешкоће. Он је њеној економији наметао захтев да брзо преоријентише извоз, нарочито стоке, на нова тржишта. Пошто је аустриском политиком, која је била типичан пример диктата, уцена и односа великих империјалистичких држава према малим земљама, угрожавана егзистенција не само српске буржоазије него и сељаштва, то су српски владајући кругови добили снажну подршку народних маса. Тако јединствена Србија је могла напрегнути све своје снаге и, уз помоћ Француске и Италије, као и наклоност Бугарске и Турске, које су, свакако због својих интереса, олакшавале српски извоз, савладати све оне тешкоће које је донео Царински рат. У току 1906-7. године Србија је закључила трговинске уговоре са осам земаља, а њена стока појавила се на пијацама Западне Европе и Блиског Истока. Упоредо с тим дошло је до бржег развитка домаће индустрије, истина, уз учешће страног капитада. Тиме је Србија у великој мери пребродила привредне тешкоће које јој је својом политиком наметнула Аустро-Угарска, и постала економски а тиме и политички независна од своје сусетке.