Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Супротности на Балкану јасно су се испољиле и на питању изградње железница. Налазећи се у Царинском рату са Аустро-Угарском, Србија је била присиљена да за свој извоз највише користи железницу до Солуна, која је била у рукама аустриског капитала. Да би се ослободила те контроле, српска влада је још у лето 1906. године поново покренула питање изградње Јадранске железнице а која би преко територије Србије и Турске повезивала Дунав с Јадранским Морем. У том циљу она је отпочела преговоре с једним енглеским друштвом.
Али чим је тај српски план изишао на јавност, са аустро-угарске и бугарске стране одмах се почело радити против њега. У европској штампи појавио се низ чланака у којима се говорило о несигурним политичким приликама у Србији подвојености у војсци и заверама против династије Карађорђевића итд. Та кампања, иза које је стајала аустроугарска дипломатија; постигла је успех. Половином јануара 1907 године српско посланство у Лондону јавило је својој влади да енглески пословни кругови више нису спремни да улажу своје капитале у српску привреду. Насупрот Јадранској железници, Бугарска је иступила са својим пројектом пруге од Куманова до Ћустендила и с предлогом Румунији заједнички подигну мост преко Дунава код Калафата и тако повежу своје железнице. И Грчка је тражила да се споје њене и турске железнице, а било је и гласова о намерама немачког капитала да изгради пругу од Битоља до Јадранског Мора.
За изградњу железнице коју је предлагала Србија заложиле су се Француска и нарочито Италија. Енглеска је у прво време била резервисана, али је, касније, по свој прилици на интервенцију Италије, почела помагати српски пројект. Једино је Русија, да не би изазвала Аустро-Угарску, одбијала да подржи тај план. Бугарску пругу подржавала је Аустро-Угарска. Међутим Србија је одмах почела да ради на томе да омете подизање бугарске железнице и моста преко Дунава.
Тако је и тежња за чвршћим међусобним повезивањем појединих области Балкана брзо прерасла у озбиљно политичко питање око кога су се спориле и велике силе и балканске државе. Та борба се још више заоштрила кад је аустро-угарска влада изнела своју одлуку да изгради пругу од босанске границе до Косовске Митровице. Уз подршку Немачке она је, крајем јануара 1908, добила концесију од Турске и изнела свој план о градњи железнице кроз Санџак. Непосредо после тога, повезивајући се на чл. 29 Берлинског уговора; поставила је захтев црногорској влади да јој допусти да подигне пругу која би ишла од аустриско- црногорске границе, преко Црногорског Приморја, до Скадра. Али је црногорска влада то одбила.
Позадину таквих иступа Аустро-Угарске није било тешко уочити. Сваком је постало јасно да је план аустро-угарске железничке пруге истурен највише зато да буде препрека српском пројекту Јадранске железнице и да тај план наговештава активнију политику Хабзбуршке Монархије на Балкану. У Петрограду се сматрало да је тим иступом прекршен уговор у Мирцштегу, и убрзо после тога руска дипломатија је решила да прихвати и подржи српски план за изградњу железница.
Да би ублажила утисак који је њен предлог изазвао, Аустро-Угарска је привидно променила став према Јадранској железници. Њен посланик је неколико пута изјавио српској влади да Беч не само нема ништа против српског пројекта него ћe ra и подржати.
Међутим то није могло разбити неповерење према бечкој политици. Оно се још више повећало кад је аустро-угарска влада изишла с предлогом да се Србији да веза с Јадранским Морем прко њене босанске железнице Вишеград – Сарајево – Метковић, и кад је Друштво источних железница, које је било под контролом аустрo-угарског калитала, иступило са захтевом да се њему повере радови на изградњи оног дела Јадранске пруге који се преко територије коју је држала Турска. Наравно, Србија није хтела прихватити ни једно ни друго. Исто тако она је одбила и црногорски предлог да Јадранска пруга изиђе на Бар уместо на Сан Ђовани ди Медуа. То је, наравно, још више погоршало ионако слабе односе између Београда и Цетиња. Подржана од западних сила и Русије, Србија је почетком марта 1908 године поставила захтев Порти да јој да концесију за Јадранску пругу. Упоредо с тим, Италија је затражила од Немачке да се заложи у Цариграду да Турска изиђе у сусрет српском тражењу. Сем тога, српска владаје покушала да покрене српско и шиптарско становништво на Косову да манифестацијама, молбама Порти и сл. утиче да се градња Јадранске пруге дозволи.
Пошто је аустриски пројект пруге кроз Санџак изазвао даље заоштравање односа између Италије и Аустро-Угарске, Немачка је покушала да помири своје савезнице. Под њеним притиском Аустро-Угарска је на крају пристала да заједно са осталим силама тражи да Порта одобри изградњу Јадранске пруге.
Ту готово двогодишњу борбу око железница на Балкану привремено је прекинула Младотурска револуција. Али током те борбе изишле су сасвим на видело како аспирације балканских држава тако и великих сила на Балкану. Бopeћи се за Јадранску пругу Србија се припремала да захвати поред дела Македоније и северни и средњи део Албаније и да на тај начин оствари своје давнашње тежње за излазак на море; Бугарска није отступала од жеље да приграби целу Македонију; Грчка је бацала поглед према Солуну; Аустро-Угарска је била решена да у блиској будућности закорачи дубље на Балкан; Италија је због тога страховала за своје интересе у Албанији и све се више наслањала на Француску и Русију. А турски феудални управљачи мислили су и даље да лавирају између великих сила и између балканских држава ради очувања преосталог дела царевине на Балкану.