Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Године 1910, а нарочито почетком 1911, криза на Балкану поново је ушла у акутну фазу. Њу је овог пута изазвао албански покрет. Он се као активан чинилац појавио још у пролеће 1909. године. Мада се упочетку испољио као отпор уставном стању у Турској и имао непосредан циљ да се одрже раније шиптарске привилегије (ослобођење од пореза и обавезне војне службе и сл.), тај покрет је, и поред врло јаких страних утицаја, у својој основи био израз тежњиалбанских маса за националним ослобођењем.
Руководство покрета налазило се у Италији. Оно је било у вези с владама Аустро-Угарске, Италије, Бугарске Србије и Црне Горе. Све те земље биле су заинтересован за прилике у Албанији и радиле су на томе да отпор шиптарског народа против младотурака искористе за своје циљеве. У северној Албанији је преовладавао аустро-угарски а у јужној италијански утицај. Због свега тога је албански покрет, чим је активније иступио, брзо добио балкански значај.
Побуне против разоружања, плаћања пореза и регрутације избиле су у пролеће 1909. године на Косову, у Метохији и у Малесији. Пошто је тај отпор упочетку био више спонтан него организован, Турци су га у лето те године, употребом доста слабих војних снага (око 2-3 пука), пригушили. Али већ у пролеће 1910. букнуо је устанак. Турци су сада интервенисали јачим снагама и успели да га локализују, али га нису сасвим угушили: у неприступачне планине склонио се велики број устаника. Пред турским терором, ина потстицај са стране, у јесен је дошло до масовног емигрирања Шиптара из северне Албаније у Црну Гору, а уновембру 1910. поново су отпочеле борбе дуж црногорско- албанске границе.
Све је то показивало, с једне стране, да младотурци немају снаге да савладају устанике и, с друге да је албански покрет ухватио корена у народним масама. Већ сама та чињеница наговештавала је да ће тако немирна ситуација изазвати јаче потресе у Турској, поготову зато што су многе државе тежиле да из заплета у Албанији извуку одређене користи.
Борба око Албаније водила се у првом реду између Аустро-Угарске и Италије. Пошто је још раније стекла привилегован и доминантан утицај у северним крајевима, Хабзбуршка Монархија је тежила да овлада Албанијом, и тако загосподари целом источном обалом Јадранског Мора. Интерес Италије био је опречан. Али и једна и друга је помагала устанак и морално и материјално, тежећи притом даједна другој преотме утицај над покретом. Аустро-Угарска је рачунала да ће устанак политички припремити аутономију Албаније, која би дошла под њену контролу.
Бугарска влада гледала је у албанском устанку погодно средство којим се слабила Турска. Зато је она још од 1909. године почела хватати везе са устаницима. Сем тога, њој је устанак добро дошао и као средство притиска на Србију. Она је рачунала да би успостављање аутономије у Албанији изазвало остварење аутономије Македоније. А то би јој олакшало да оствари своје санстефанске претензије.
Србија је с неповерењем гледала мешање Бугарске у албански устанак. Српска влада је, исто као и бугарска, у устанку видела погодно средство да се поткопа турска снага и приближи ликвидација Турске, али се, усто, бојала да тај покрет може угрозити њене интересе. Због тога је још у пролеће 1909. године решила да с њима хвата и успостави везу, а 1910. је одлучила да га дискретно помаже. Али та помоћ, углавном морална, била је сасвим дволична. Шиптари су потстицани на што јачи отпор, али не да победе Турке, него да од њих буду што више тучени. У Београду се рачунало: уколико Шиптари буду слабији и у тежем положају, утолико ће бити лакше привући их на сарадњу и касније,кад се оствари план изласка на Медовски Залив, ставити под доминацију. Зато је, у току 1909-10. године, српска владанастојала да се Турској не праве тешкоће у савлађивању албанског устанка. У том циљу она је интервенисала у Софији да и Бугарска заузме такво држање.
Од свих балканских држава Црна Гора се најнепосредније и најактивније ангажовала у албанском покрету. Поред непосредног суседства, њу су на то потстакле и аспирације према Скадру. У јесен 1910 године у Црну Гору је избегло око 1500 албанских устаника. Влада у Цетињу прихватила их је и пружила им моралну и материјалну помоћ. У то време она је појачала свој рад и у Санџаку и на једном делу Косова. Пошто је она, како смо већ видели, у току 1909. и 1910. године нормализовала и успоставила ближе односе са Аустро-Угарском и избегавала да са Србијом успостави сарадњу у албанском питању, у Београду се подозревало да она ради за рачун Хабзбуршке Монархије.
Зато је, почетком 1911. године, српска влада с великом резервом примила предлог црногорске владе да Србија и Црна Гора склопе савез и да албански устанак искористе за акцију против Турске. Из Цетиња се поручивало Београду: треба што пре активно иступити, јер се почела будити национална свест Шиптара, па ако би се пустило да се догађаји тако даље развијају, они би могли довести у питање тежње Србије за изласком на Јадранско Море преко Албаније и тежње Црне Горе за Скадром.
Међутим је тада Црна Гора била потпуно везаних руку. С њом је Рycиja 15. децембра 1910. закључила писмени војни споразум. Руска влада се обавезала да материјално помаже опремање црногорске војске. Са своје стране, црногорска влада је преузела обавезу „да ће ставити на расположење царској влади по првом захтеву све своје оружане снаге” и „да неће својом армијом предузимати никаквих офанзивних потеза без претходног пристанка и сагласности царске владе, и да неће стварати војне споразуме ни са било којом земљом без пристанка руског цара”.
Добивши поруку, српска влада је, после приличног устезања, пристала да с црногорском владоме измени мишљење о ситуацији која би могла настати у случају нове албанске побуне. Али је и даље подозревала да се иза Црне Горе крију политика и тежње Беча и страховала да се новом побуном не да повод Аустро-Угарској да уђе у Санџак и на Косово. Зато је одбила предлог да с Црном Гором разграничи интересне сфере у Санџаку, на Косову и у Албанији, истичући да још није сазрела ситуација за рат против Турске. Оваквом ставу Србије придружила се Италија, и њих две су, преко Француске и Енглеске, потстицале Русију да задржи Црну Гору од изазивања рата с Турском.
Крајем фебруара 1911. краљ Никола је поставио српској влади питање да ли ће „Србија и Црна Гора узети арбанашки покрет у своје руке и руководити њиме и у згодном моменту ступити у акцију”, истичући „на часну ријеч и вјеру, да нема никаквог споразума са Бугарском и Аустро-Угарском”.
Све дотада је српска влада избегавала да се изјасни и, упоредо с тим, радила на томе да онемогући неку самосталну акцију Црне Горе. Међутим већ у фебруару многи су знаци наговештавали да ће у пролеће доћи до озбиљних заплета у Турској. Устанци у Јемену и Либану и врло заоштрена ситуација у Македонији и Албанији показивали су сву немоћ и малаксалост младотурског режима. Црна Гора је нескривено припремала албанске емигранте за акцију, поједини бугарски агенти и чланови руководства ВМРО повезивали су се у Црној Гори са устаницима, а претставници Албанске лиге тражили су и од Србије да их подржи у остварењу аутономије. Све је то наговештавало да се у Албанији и на Балкану уопште могу збити крупни догађаји. А њих је српска влада управо хтела спречити. У духу тога она је посланику на Цетињу 20. марта 1911. дала директиву да предложи краљу Николи „да би интересима Црне Горе и Србије и свега Српства најбоље одговарало што се тиче арбанашког питања нити да се постигне измирење Арнаута с Турцима, нити да се изазива општа револуција у великом стилу која би отворила акутну кризу, него да се уз дискретну помоћ нашу одржавају нереди и буне локалне природе; тиме бисмо могли развијати омразу између Турака и Арнаута и бацати последње све више у наше наручје, а међутим то неће дати повод за туђинску интервенцију. Чим буде дошло пролеће Арнауте добегле у Србију и Црну Гору треба не само пуштати да са оружјем и муницијом прелазе у Турску него их на то потстицати обећавајући им и дајући им на случај потребе и сигурно прибежиште”.
Мада је обећао да ће те преговоре држати у пуној тајности, краљ Никола је о њима обавештавао бугарску владу. То исто је урадила и српска влада у односу на Црну Гору. Она је, информишући Русију и Италију о црногорскимплановима, настојала не само спречити, да албанска побуна добије карактер општег устанка него и дискредитовати црногорски двор. Иако се краљ Никола, крајем марта, сагласио са становиштем српске владе према држању у побуни, то је и заједну и за другу страну било без икаквог значаја: неповерење је и даље тровало односе између Србије и Црне Горе.
У то време поново се почело повећавати неповерење између Србије и Бугарске. Приближавајући се Грчкој и Црној Гори и намерно избегавајући Србију, бугарска влада је стварала утисак да је спремна да се споразумева само онда ако не мора чинити уступке својим партнерима. Зато је српска влада, бојећи се за своје интересе, предузела прве кораке да поквари бугарско-грчко-црногорску сарадњу и поново покушала да Русију и Италију, плашећи их да ће иначе Аустро-Угарска овладати Балканом, ангажује да покрену Бугарску на споразум са Србијом. Та настојања у погледу Бугарске имала су успеха. Гешов, нови председник бугарске владе, изјавио је почетком априла српском посланику у Софији да је његова партија и влада за пријатељство са Србијом. Он је том приликом предложио да се између влада изврши размена мишљења о албанском устанку и да Србија и Бугарска отпочну преговоре о склапању савеза који не би имао офанзивне циљеве у односу на Турску.
И кад су борбе у северној Албанији, које су отпочеле крајем марта, добиле карактер општег устанка, српска влада је решила да прихвати бугарске понуде. М. Миловановић је 1. априла, позвао бугарског посланика у Београду Тошева и изнео му гледиште своје владе: да се из албанског устанка могу излећи крупни догађаји и слом данашњег стања на Балкану”. Због тога би требало, предлагао је он, да се Србија и Бугарска што пре споразумеју и да тако, „с пуним поверењем једна у другу, заједничким утврђеним планом, изиђу догађајима у сусрет, било сачекујући их, било, ако, се за то укажу повољне прилике, изазивајући их”. Тошев је тражио разјашњење да ли „стање може бити и такво да Србија и Бугарска имају интереса да изазову догађаје” На то је Миловановић одговорио да се то ни у ком случају не може десити док се између њих не постигне споразум, а после, кад се успостави српско-бугарска заједница, сви су изгледи да би се то могло догодити. Пошто је бугарски посланик у свему прихватио српско становиште, Миловановић му је, износећи српске захтеве у погледу Македоније и Албаније, предложио да се преговори поведу у Софији или у Београду или да се организује случајни састанак између њега и Гешова у Венецији. Тошев је на то одговорио да он верује „да би се Бугарска још и могла измирити с мишљу да остави Скопље Србији, али сумња да може бити речи о Велесу и Прилепу.
Неколико дана касније Миловановић је поново указао Тошеву на опасност од устанка и од захтева за албанском аутономијом које шири Аустро-Угарска у Европи. Али је с бугарске стране поново дошао негативан одговор. Кад је примио извештај из Београда, Гешов је отишао руском отправнику послова и саопштио му да српска влада предлаже да се Србија и Бугарска споразумеју о подели Македоније а затим да објаве рат Турској и дефинитивно реше Источно питање. Он је том приликом истакао да је „збуњен оваквим предлогом који је изненадио и краља и владу” и да „Русија може у том предлогу видети узрок зашто је немогуће Бугарској споразумети се са Србијом”. У исто време он је обавестио српску владу да се, због заузетости пословима, не може још састати с Миловановићем.
Међутим тај покушај денунцирања нанео је штету бугарској а не српској влади. Миловановић је о својим разговорима с Тошевом обавештавао руског посланика у Бео граду, и с руске стране је Гешовљев иступ оцењен као „рђав знак за искреност и добра споразумна расположења бугарске владе”. Гешов се правдао да се тај инцидент десио кривицом Тошева, који је нетачно интерпретирао Миловановића, и говорио да ће гa повући из Београда. Али стварна кривица Тошевљева није била у интерпретирању, него, изгледа, утоме што је, говорећи о уступању Скопља, прерано наговестио решеност бугарске владе да учини концесије Србији.
Наравно, тај случај као и извесно приближавање Бугарске Турској, није остао без одраза на српско-бугарске односе. Из Београда се доста отворено ставило на знање Софији “да смо ми на све спремни и да ћемо ући у сваку комбинацију, с Богом или с ђаволом, ако буде требало спречавати решење Македонског питања на штету наших животних интереса, без чијег задовољења у данашњим приликама балканским не може бити у истину живота Србији…”