Напад Зетског одреда на утврђени рејон Тузи

1656

Систем одбране, распоред и задатак непријатељске посаде

Црногорско-турску границу на правцу Подгорица – Скадар затварао је утврђени рејон Тузи. Он је по фронту захватао простор између р. Цијевне и Скадарског Језера. Утврђења на њему била су израђена с намером да обезбеде кружну одбрану. Линија тих утврђења, почев од Планинице, ишла је дуж леве обале р. Цијевне, обухватајући висове у рејону с. Горњи и Доњи Милеши и с. Рогами, затим Шинчанску Гору (к. 136) и рејон с. Шипчаника, с. Владање, Врањске Горе (триг. 65) и с. Врањ, па се повијала на југоисток ка Хуму (триг. 274), обухватајући овај вис и протежући се на север гребеном Братиље (к. 441), Ђелевика (к. 491) и Дечића (триг. 649), и даље ка Планиници.

Каменити гребен Дечић – Хум, уствари крајњи југозападни огранак Проклетија, читавом својом дужином надвишава зетску равницу. Стога је он био веома погодан за организацију главне линије одбране турских пограничних снага. Висови источно од поменутог гребена, нарочито на линији с. Курец – с. Скораћ – Рефимац (к. 529) – Ђутеза, чинили су чврст ослонац за организацију одбране по дубини. Доста дубоко и стрмо усечено корито планинске речице Цијевне пружало је добре услове за организацију солидног бочног обезбеђења. Исто тако, сигуран наслон левог бока обезбеђивало је Скадарско Језеро и његова мочварна обала, која се пружа непосредно до јужних падина Хума.

Према томе, топографски створ земљишта је сасвим ишао на руку браниоцу. Међутим не би се могло рећи да су Турци ту околност потпуно искористили. Израђујући утврђења дуж Цијевне, од Планинице до Рогама, а затим у рејону Шипчаника и Врања, они су организовали солидну фронталну одбрану према западу. Скоро сва узвишења на том правцу била су утврђена и оспособљена за кружну одбрану. Између њих је постојала добра ватрена веза. Хум и Ђелевик су по истом принципу били утврђени, а и сам Дечић, који је претстављао кључни објекат у читавом систему утврђеног рејона. Али источно од линије Дечић – Хум није ништа урађено, нити је на том правцу обезбеђена потребна тактичка дубина турске одбране. За обезбеђење бока, дуж Цијевне источно од Планинице, такође није било ништа предузето и поред тако повољних услова, те је овај бок остао сасвим незаштићен.

Сва ова утврђења састојала су се од по једне затворене линије, зидане у камену. Само местимично је за ојачање зидова коришћена земља. Са спољне стране били су израђени стрељачки заклони, а, у највећем броју случајева, на зидовима утврђења биле су израђене пушкарнице. Ти зидови су понегде достизали висину и изнад два метра и били подешени за двокатну ватру.

По својој јачини и начину израде, то су била утврђења застарелог типа ојачане пољске фортификације, без икаквих запречних средстава. Она не само да нису штитила од артиљериске ватре, него су, услед рушења и распрскавања камена, појачавала ефекат артиљериске ватре.

Напад правцем Подгорица – Тузи, услед добро организоване непријатељске фронталне ватре, није био целисходан. Изгледа да су Турци нарочито настојали да спрече напад тим правцем.

Правац Фундина – с. Пикале – с. Курец – источне падине Дечића и Ђелевика био је знатно дужи. Он је водио преко каменитог, испресецаног и тешко проходног земљишта и преко корита Цијевне, али је, с обзиром на распоред и карактер турских утврђења, пружао боље изгледе на успех. Ово у првом реду због мале дубине утврђеног рејона, чија би даља одбрана била узалудна после пада Дечића и Ђелевика. Ван својих утврђења Турци нису имали никакве осигуравајуће, па чак ни извиђачке делове. С обзиром на то, кретање трупа овим правцем било је олакшано и могло је да се врши прикривено.

Грешка Турака што нису припремили за одбрану и посели рејон с. Скораћ – Рефимац (к. 529) била је утолико тежа што се црногорским снагама, које би биле упућене тим правцем ка Хану Хотиту (Хотском Хану), пружала могућност да отсеку турске снаге у рејону Тузи, спрече њихово новлачење ка Скадру, као и довлачење ојачања из Скадра.

Пре почетка рата могла су ова утврђења добро да послуже (уствари су и служила) за борбу против слабо наоружаних и релативно малобројних албанских побуњеника и црногорских приграничних јединица које су им прискакале у помоћ. Али у једном отсуднијем сукобу, какав се могао очекивати у црногорско-турском рату, у коме је, и поред свих теренских тешкоћа са северне и североисточне стране, могао бити примењен обухватни маневар, у комбинацији с фронталним нападом слабијих снага с правца Ћемовског Поља ка Тузима, – та утврђења не само да су била недовољна, већ су и посаду у Тузима стављала у неизвесан положај.

Тај утврђени рејон бранили су: 72 пук, 1 батаљон 70 пука и 2 батаљон 71 пука 24 скадарске низамске дивизије и по један редифски батаљон из Каваје и Скадра, са 17 артиљериских оруђа и четири митраљеза. Те снаге су биле овако распоређене: на Планиници три чете 3 батаљона 72 пука, два митраљеза и два брдска топа; на Дечићу и Ђелевику пет чета 1 и 2 батаљона 72 пука и четири брдска топа; на Хуму једна чета 2 батаљона 72 пука; у рејону Милеши – Рогами – Ржанички мост две чете и два вода 2 батаљона 72 пука и 60 граничара; у рејону Врања две чете 2 батаљона 71 пука и 80 граничара. Резерва састава: две чете 2 батаљона 70 пука, једна чета 1 батаљона 72 пука, два редифска батаљона и око 2.000 албанских добровољаца – башибозука била је размештена у рејону Тузи – Шипчаник. Неколико оруђа било је распоређено и у рејону Рогама.

Задатак посаде је био: да што је могуће дуже задржава црногорске снаге у рејону Тузи, а затим, једним изненадним и добро припремљеним ноћним покретом, под заштитом осигуравајућих делова из рејона Врања и Шипчаника, изврши продор ка. Плавници и ову заузме, утврди се у њој и сачека лађе из Скадра које ће је пребацити на јужну обалу Скадарског Језера, у Крајину.

 

План напада Зетског одреда

Први задатак Зетског одреда, и услов за његово даље наступање ка Скадру, био је ликвидација граничног утврђеног рејона. План овог одреда је био следећи: главним снагама извршити обухват правцем с. Фундина – с. Курец и, нападом са североисточне и источне стране, овладати утврђеним положајима на Планиници, Дечићу, Ђелевику и Хуму, а осталим снагама вршити фронтални напад ка с. Рогамима, с. Милешима, с. Шипчанику и с. Врању. У том циљу су снаге Зетског одреда подељене у три колоне.

Лева, главна, колона, под командом бригадира Блажа Бошковића, састава: Мјешовита бригада (пет батаљона пешадије и једна брдска батерија) и Бјелопавлићка бригада (четири батаљона пешадије и једна брдска батерија), имала је да изврши главни задатак обухватни